SVJEDOCENJA O SRPSKOM TERORIZMU NAD BOSNJACIMA SANDZAKA
Holic Sefik, iz Leskove:
"Dana 18. oktobra 1993. dosao je Zeljko Obradovic, ispitivao je mog oca Aliju i naredio mu da se javi u prostorije Drzavne bezbjednosti u Tutinu. Moj otac se javio 20. oktobra 1993. gdje mu je Zeljko Obradovic govorio da napusti Stranku demokratske akcije i da pocne da radi protiv svog naroda. Moj otac to nije prihvatio, a Zeljko je poceo da ga provocira na razne nacine, govoreci: da je ovo srpska zemlja i da ovdje nije mesto Bosnjacima. Taj razgovor je potrajao cak 4,5 sahata. Onda ga Zeljko oslobada i zakazuje novi "sastanak", naravno bez pismenog poziva, da se javi u ponedeljak 23. oktobra 1993. godine. Moj otac je to ispostovao, dolazi i javlja se. Zeljko ga sa jos jednim kolegom uzima i odvodi u Novi Pazar, gdje pocinju sa mucenjem i maltretiranjem, cak i sa primoravanjem, da Alija optuzi Sulejmana Ugljanina i Semsudina Kucevica kako su mu dali oruzje da podijeli narodu, ali on nije htio da prihvati da kaze neistinu. Onda su ga vezali za radijator i postavili u klececi stav, na stolicu, i poceli da ga tuku. Tukli su ga po tabanima i po ledima. Moj otac nije pustao nijedan jauk, a jedan od njih je poceo da psuje tursku majku i govorio: ako te ne mozemo naterati da kazes da si oruzje dobio od Sulja i Semsudina, naterat cemo te makar da kukas. Kada ga je jedan od njih udario nogom u pleksus, otac je tog trena ostao onesvijescen. Tako onesvescen nije znao sta su od njega dalje radili. Ne zna koliko je o tog vremena proslo kada se osvestio. Ponovo su mu govorili da kaze ono sto njima odgovara. Opet moj otac nije hteo da se posluzi ne istinom, a oni pocinju sa jos vecim mucenjima koja se gotovo bez prestanka trajala od 23. oktobra 1993. (11 sahata) do 24. oktobra 1993. (24 sata i 10 min.). Nakon ovoga su ga oslobodili sa obavezom da im se ponovo javi 27. oktobra 1993. godine, rekavsi mu da je to samo odmor. Moj otac se javio navedenog dana kod Zeljka Obradovica. Zeljko pocinje sa maltretiranjem i nareduje mu da ne sme da drzi sliku Sulejmana Ugljenina u kuci. Zakazao mu je ponovo privodenje u prostorije DB u Novom Pazaru. Znajuci da ce opet biti mucen i maltretiran, moj otac se odlucio da napusti rodno mjesto i porodicu i sav imetak. Sve ovo mi je otac ispricao prije nego sto je otisao u inostransvo, gdje ce se leciti od zadobijenih povreda koje su nastale od maltretiranja i batina od strane milicije".
Filduza Holic, supruga Alije, u svojoj izjavi navodi:
"Moj muz je 1995. bio u Novom Pazaru i Tutinu, po policijskih stanica i prostorijama DB-a. Posto su mu zakazali za dva dana da se javi, tako prebijen iskoristio ja ta dva slobodna dana i pribegao u Tursku. Tamo je boravio oko 10 mjeseci i imao operaciju ociju. Dosao je sa zavojem na oku. Nakon jednog dana, jos se nije odmorio, izvrsena je opsada kuce. Na sve strane kuce bili su naoruzani policajci sa automstskim puskama. Na kapiji dvorista usao je cuveni Dragan Paunovic. Posto je, usao bez pozdrava, trazio je mog muza Aliju i odmah je poceo s trazenjem oruzja. Moj muz mu je rekao da nema, a za to je platio batinama po tijelu. Rekao je Draganu: I Corbic mi je trazio, pa mi nije uzeo nista, jer nemam. Ti mi trazis ono sto sam otplatio batinama. Dragan je rekao: ja nisam Corbic, vec sam malo opasniji od njega. Meni ces dati sigurno. Ostavicu te da se malo razmislis dok ja popijem kafu, pa cemo se vidjeti. I on je sa 15 policajaca otisao u susjedni lokal na kafu, dok su ostali policajci bili tu u autima. Moj muz se kratko razmisljao. Zakljucio je da sa njima nema razgovora. Sa njima se razgovara tako sto ce platiti: tabanima, prsima, glavom i svim ostalim dijelovima tijela, pa je odlucio da pobjegne od kuce i odvoji se od familije. Snijeg do koljena, zavoj na oku, sve to ga nije sprijecilo da ode od kuce. Skrio se u jednoj stali koja nije imala vrata, a ni krova i tako prenocio na temperaturi od 10-15 ispod nule. Policaji su vrveli cijelu noc sa "nivom" ali ga nijesu nasli. To je samo jedan djelic od onoga sto je moj muz trpio od vlasti kakva je bila tada, a ti ljudi su i danas na ovim poljima. Sva tortura koja se vrsila nad mojim muzem sastojala se od pendreka i pitanja: pravis li dzamiju? - pa pendrek, pa osnivas li SDA? - pendrek, pa osnivas li paravojne formacije? A vezivanja za za radijator su bila predah tih sto su ih prebijali. Nikada se nije zalio na bilo koju bolest sve dok nije prosao torturu. Iako su znali da je nevin, tukli su ga. Znali su isto i da moze da izdrzi ali nisu vjerovali da moze toliko. Posle toga je imao posledice. Imao je probleme sa srcem, bolove u grudnom kosu i od posledica toga je i umro".
Skrijelj Nail (1945) iz Leskove:
"Radnja se desavala u OUP-u Tutin. Usred pola noci dosao je policajac Mladen, Zvonko Milunovic i Zeljko Obradovic. Mladen je trazio pendrek od Zeljka a on mu je reko: Ne moze, sto nisi uzeo tvoj pendrek". Zvonko je, doduse prvih 18 dana bio korektan prema meni. Posto mu Zeljko nije dao pendrek, on je ustao i naredio mi da stanem uza zid. Ja sam stao uza zid okrenut prema policajcu Mladenu. Trazio mi je oruzje. Ponovo je trazio da mu dam neki automat i pistolj. Ja sam mu reko: "Nemam, vec kamenje da vam dam". On me iznenada udari sa lijeve strane samarom, glava mi se od udarca zatresla tako, da je kapa s moje glave odletjela jedno tri metra. U tom trenutku usao je Dragan Prekic. Ja sam se zaplakao. Kaze Dragan meni: "Ja ti ne mogu nista, Skrijelj", i izasao. To vece su me pustili, otiso sam i nocio kod core, tu u Dubovu (Tutin). Onda su mi donijeli slanu krpu i previli na otok. Otok je bio veliki, tako da mi je i oko izgledalo deformisano. S tim sam otisao kod lekara. Tada je radila dr. Mila, ljekar opste medicine. Prepisala mi je na recept neke lijekove i ja sam to primio. Svaki dan me bolelo oko jedno 15 dana. Posle sam uzimo neke kapljice za oko. Svaki treci dan sam morao da se javljam Zeljku u OUP-u. Osamnaest puta sam se ukupno javio. Nakon mesec dana Zeljko mi je dao poziv da se javim u Novi Pazar. U Pazaru sam trazio da se javim Rakonjcu i zatrazio prijem. Medutim, Rakonjac nije bio tu, pa me je primio njegov zamenik. Zamenik se ophodio korektno prema meni. U trenutku kad me je zamenik nacelnika pazarskog MUP-a uputio kod Corbica doso je Zeljko tu i reko je: "Nije mi gori covek doso u SUP. Ima oruzje, psovao je komandiru majku, nacelniku, bio cuvar glasackih kutija". Ja sam odgovorio da to nije tacno, niti sam sta rekao, niti sam psovo, a niti imam oruzje. Posto sam ja to rekao, jedan milicajac tu bese i rece mi: ,,Uza zid i ka meni se okreni". Rekoh mu:-Znam, sto sam dosao, nema drugo ni ovde vec pendrek i samari". U to mu je nesto Corbic reko i on me pustio na miru. Posle sam razgovaro sa Corbicem. I sa Corbicem sam zadovoljan. Pustio me kuci, dao mi licnu kartu i rece mi: Praznik ti je, idi kuci. Bio je ramazanski Bajram. Reko mi je na vrh 4 dana da se javim. Nisam se javio jedno mesec dana. Naso me Zeljko na 25 maj i kaze mi: Sto se ne javis u Pazar. Kad sam se javio u Pazar, Corbic me je saslusao, bio je i dalje korektan, pustio me i od tada nisam bio. Sreo sam ovog milicajca Mladena u oktobru 2001. pored autobuske stanice i prisao sam kod njega:-Ubi l' me ti u SUP, pitam ga. Ubi l' me? Kaze on: "Vala ubi, gubi se da te nisam video"! Ja nisam bio spreman da mu se suprostavljam pa sam otisao od njega".
Adem Holic (1933) iz Leskove:
"Jula mjeseca 1996. godine dosao je Zeljko iz DB i zahtevao da mu predam automatsku pusku. Ja nisam imao pusku, a on mi je saopstio da se javim OUP-u Tutin. Mi smo otisli tamo, ja, Azem i Adem i on nas je saslusavao od osam do 12 sati. Stalno nam je trazio pusku. Rekli smo da nemamo i u jedan vakat su nas pustili. Vise nas nisu trazili".
Azem Holic (1935) iz Leskove:
"Jula mjeseca 1996. rekao mi je brat Adem da su mu dolazili iz DB i saopstili dase ujutru javim u Tutin. Otisli smo Adem, ja i Holic Ramo. U DB-eu se me pitali da li imam automatsku pusku a ja sam im odgovorio da nemam i da nikad nisam imao. Nakon toga sam pusten i vise nisam pozivan".
Hazbija Smakovic (1940) iz Suhog Dola:
"U srijedu 15. marta 1994. godine, oko 17 sati, kod moje kuce u Suhom Dolu dosli su Obradovic Zeljko, Sehovic Velid i Milunovic Zvonko. Pod izgovorom da me vode na izdrzavanje kazne u trajanju 60 dana. Posto sam pokazao nalog da hocu da idem samovoljno, policajac Zvonko je reko da sam slobodan sto se tice njegove naredbe. Posle toga inspektor Obradovic je saopstio da me moraju sprovesti, jer sam potreban njemu, iz meni nepoznatog razloga. Moja porodica: zena, cerka sa unucadima su se uznemirili a policajac Zvonko ih je tesio da necu bit' maltretiran, samo me sprovode na informativni razgovor. Sproveli su me u Tutin. Uveli me u kancelariju i odmah mi je inspektor Obradovic trazio da predam automatsku pusku. Posto ja to nisam imao, izveo me u hodnik i vezao za radijator. Vratio se nakon sat vremena, trazio opet automatsku pusku, iznudivao od mene iskaze ko u selu ima sta od oruzja. Posto ja nisam znao nikog, opet bi me ostavio vezanog za radijator. Taj se postupak ponavljao vise puta, a sve se vise osecao zadah alkohola iz njegovih usta. Posle deset casova, po noci, dosao je, uveo me u kancelariju, iznudivao od mene priznanje za pusku i pistolj uz socne psovke turske majke, posle svakog pitanja. Pozvao je policajca Kikovica, koji je odmah doso sa dugackom palicom, saterali me uza zid silom i poceli da tuku bez kontrole, po vezanim rukama i nogama. To je trajalo negde do pola noci. Ostatak noci, do osam sati ujutru, proveo sam vezan za radijator. Posle osam sati sam od Zeljka nuden kafom i cajem, to sam odbio. Odvezao me i nakon pola sata naredio policajcima Bakic Rasimu, Gegic Sucu i njegovom kolegi Omeru da me sprovedu u Novi Pazar. Posli smo, a ja sam zaustavljo vozaca mnogo cesto da povracam, da bi u selu Kovaci povracao krv. Zbog mojih zdrastvenih problema put je trajao vise od dva sata, sto moze potvrdit vozac policajac Rasim Bakic. U SUP Novi Pazar sam maltretiran psihicki od prilike jedan sat. Posle toga sam prebacen u zatvor. U zatvor sam trazio lekarsku pomoc koju su mi komandiri energicno uskratili. Nisam bio u stanju da hodam skoro mesec dana, ali su mi pomagali osudenici: Hukic Iljaz, Hukic Abaz, Bibic Hajro, Gorcevic Seho, Gorcevic Hazbija i Kuc Murat".
Salko Alibasic (1939) iz Suhog Dola:
"Septembra 1995., u vecernjim satima, dok sam namirivao stoku, stigli su tri policajca naoruzani automatskim puskama i pitali: "Jesi li ti gazda? Polazi s' nama!" Kucu je opkolilo 33 policajca s "rendz-roverom" i nekoliko policijskih kola. Rekao sam da nemam. Naredili su mi da udem u kola. ,,Polazi i pokazi put do Mehmeda Etemovica!" Posao sam. Uz put me jedan pitao:"Jesi li razmislio, da predas automatsku pusku, tursku ti majku!" Pesnicom me tri puta udario u prsa. Stigli smo do Mehmedove kuce. Njegova zena Melja je rekla da nemaju nikakvu pusku. Meni su dali vilusku i naredili da rasturam nekoliko plasova. Predhodno su pretresli Mehmedovu kucu. Nisu nasli nista. Rasturao sam plastove, ali nije bilo nicega u njima. Dok se nije smrklo rasturao sam plastove. Posle sam odveden kod Mehmedove kuce, gde su me tukli. Jedan mi je nogom slomio zub, udarajuci me i gazeci me nogama. Bio je plav i podebeo. Stalno su mi psovali tursku majku. Jedan od njih, udarajuci me kundakom puske po glavi, pita: "Sta ti je Sulejman Ugljanin dao od oruzja?" Bio sam sav modar i krvav. Pocupali su mi mnogo kose s glave. Tekla mi je krv iz nosa i usta. ,,Gde ti je Alija i Evropa da ti pomogne?, tursku ti majku jebem!" Najcesce su bile psovke. Dva sata su me tukli neprekidno. Modrice i podlivi crni su mi bili po licu. Cijelo selo Suhi Do je to znalo. Cijelo selo je gledalo, ali nisu nista smeli da preduzmu. Bile su mi pune dve sobe mestana. Kada su me prebili, takvog prebijenog su me stavili u policijsko auto "rendz-rover', da im pokazem put prema Tutinu. Vikali su uz psovke: ,,Kazuj put, tursku vam majku j...., uz pendrecenje i udarce pesnicama. Tadasnji nacelnik OUP-a Avdo Pepic me je vidio nakon nekoliko dana i ja sam ga pitao: "Kako ste dozvolili toj i takvoj policiji da me ovako uniste, da dolaze s Kosova i da me ovako uniste?" On je rekao da ne zna nista i da nije znao za to. Nismo mi nista ni mogli ni smjeli, ni tada ni sada. Kada su me prebili i izbacili iz kola, udarajuci me, jedan mladi me je izbacio, uz psovke turske majke. Do kuce sam dosao na rukama i nogama. Pomagao mi je Murat Alibasic i njegov sin Refko. Nisam imao nista od oruzja a nastradao sam za sva vremena. Kamo srece da sam imao. Bolje bi prosao, ovako su me unistili za sva vremena. Svjedok Beco Alibasic bi mogao posvedociti, kada me je sisao, koliko su mi kose pocupali, sta je ostalo. Tog dana me nije prepoznala ni rodena kcer, dok nisam pregovorio. Kad sam pregovorio, nastala je piska po kuci. Valahi i biljahi bolje da sam umro. Gledali su na seir sta se desilo sa mnom".
Sabrija-Melja Etemovic (1955)iz Suhog Dola:
"Stigli su 33 policajca i opkolili kucu. Pitali su me gdje mi je muz? Rekla sam da ne znam! Poceli su da psuju, da pretresaju, da lome pokucstvo. Trazili su oruzje, navodno puske u kuci, u stalama. Nisu pokazali nikakav nalog za pretres. Poceli su da biju djecu. Psovali su majku, Boga. Nasli su sekiru i macolu i odvalili vrata od mlekara. Hteli su da mi zapale sijeno. Sestorica su oborili sina Muamera i tukli nogama i palicama, po slabinama i nogama, a takode i po glavi. Vristala sam. Molila sam da ga puste. Muamer je imao 14 godina. Posle su tukli Halila, sina od 11 godina. Bacili su ga na zemlju i tukli nogama, pesnicama i palicama. Starijeg Muamera su tukli oko 30 minuta. Dok sam kukala, uperili su mi pusku pod grlo preteci da ce ga zaklati. Petoro sijena su prevrnuli, prijeteci da ce ih popaliti. To divljanje je trajalo oko tri sata (vremenski) ujutro smo otisli kod nacelnika OUP-a Avdulaha Pepica. Nisu nasli ni cauru a kamoli neko oruzje. S ocem sam otisla kod nacelnika Pepica. Pepic navodno nije znao za njihovo prisustvo na terenu. Zvao je nacelnika Rakonjca da vidi o cemu se radi. Ovaj je potvrdio da je on (Rakonjac) bio s policijom iz Peci u pretres kod navedene porodice. Ispricali smo Pepicu za sve to. On je rekao da navodno nisu smeli da tako biju brutalno decu. Drugog dana su dosli policajci Zvonko Milunovic, Beljo Kurtovic jos jedan inspektor Bacevac (sada u penziji). Dosli su da navodno provere sta se desilo. Rekli su nasoj porodici da policija koja je tukla decu nije smela to da radi i da je nelegalno dosla na ovaj teren. Otisli su onda u Tutin. Gledala sam kada su Salka Alibasica tukli, a on se onesvestio. Polivali su ga vodom i ponovo tukli. Cupali su mu kosu s glave. To je bilo je jezivo. Iste veceri su pretresli kucu mojih roditelja, prijetili da ce zapaliti kucu, prijetili starim roditeljima i deci. Prijetili su Bahtijaru i Hajrusi Dupljak, mojim roditeljima. Hajrusa (ima 70 godina) je bila prestrasena, kada su joj zaprijetili da ce zapaliti kucu i sve u kuci".
Etemovic Muamer (1976) iz Suhog Dola:
"Septembra 1993. godine, predvece, kod nase kuce dosli su policajci sa cetiri terenska vozila. Bilo ih je 32 ili 33. Po dolasku kod kuce, trazili su lovacku pusku zbog koju je moj otac Mehmed tada priznao peckoj policiji da je ima, a mi uopste nismo znali da je posjeduje. Policija je predhodno uhapsila Salka Alibasica i Faiza Alibasica, stavila ih u policijski auto i sa njima dosli pred nasu kucu. Izveli su iz kola njih i jos dvojicu i prolaznika Avdic Rama i Smakovic Mirfata, koje su slucajno sreli i poveli ih u nas kotar i naredili im da rasturaju sijena. Rasturili su cetiri omanja sijena. Posto nisu nista nasli, vratili su ih kod kuce te nastavili da vrse pretres kuce i ostalih objekata. Od jednog stana, u tom momentu nismo mogli naci kljuc, oni su ne cekajuci, razbili vrata. Ni tu nisu nasli nista. U trenutko dogadaja nalazio sam se kod deda cija je kuca nedaleko od nase. Kada sam ugledao policiju oko kuce, odmah sam pozurio tamo. Cim sam stigao pitali su me za oca. Rekao sam im da ne znam gde je, a oni su dodali: otac ti je uhapsen na Kuli, kod Peci. Odmah su poceli da traze od mene automatske puske i istovremeno poceli da me tucu. Udarali su me 4-5 puta u stomak i jednom puskom po ledima. Ja sam u tom trenutku pao, a onda zadobio jos jedan udarac nogom u krsta. Moj mali brat Halil, koji je tada imao devet godina, iz straha je potrcao meni, a jedan policajac ga je udario lopatom po nogama, tako da je pao blizu mene. Dok su mene tukla ona trojica policajaca, ostali su izacli iz kola i tukli Salka Alibasica. Salka nisam mogao da vidim jer je bio oboren na zemlju i okruzen mnostvom policije, samo sam cuo njegove jauke. Povremeno bi prestali ti jauci, na kratko, sto sam zakljucio da se nalazio u nesvijesti. To je trajalo do mraka, a onda su ga ubacili u kola i otisli put Tutina".
Harun Ramovic (1968) iz Suhog Dola:
"U jesen 1994. srijeda je bila, negdje oko 10 casova, dosla je policijska patrola u sastavu: Milunovic Zvonko, Kikovic i jos jedan meni nepoznat policajac. Zatrazili su da, bez ikakvog obrazlozenja, podem sa njima na "informativni razgovor". Kada sam usao u policijski auto, zatekao sam mog brata Sokola kojega su presreli na putu za Leskovu i uhapsili ga. Kada smo stigli u Leskovu, uveli su nas u hodnik ispred Mesne kancelarije i bez ikakvog razloga i objasnjenja poceli da nas tuku pesnicama, nogama, na ocigled Salka Alibasica iz Suhog Dola. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga su nam podnijeli nekakvu svesku da potpisemo blanko papir. Ja sam ga pitao: sta potpisujem i zbog cega ste me tukli? Oni su mi odgovorili da sam tucen sto sam poharao Salkovo sijeno. Posto sam potpisao papir, pustili su me".
Soko Ramovic (1970) iz Suhog Dola:
"Jesen 1994., srijeda je bila, oko 10 sati presrela me kod Kade, (Suhi Do), policijska patrola: Kikovic, Zvonko Milunovic, i jos jedan kojeg ja ne poznajem. Uveli su me u auto a onda su posli sa mnom do moje kuce i uzeli moga brata Haruna i obojicu poveli u Leskovu. Po dolasku u Leskovu, u hodniku ispred Mesne kancelarije, bez ikakvog razloga su poceli da tucu mene i mog brata. Kikovic i Milunovic su nas tukli pesnicama i nogama. Ovaj treci, nepoznati je ostao ispred vrata i imao je automatsku pusku. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga bez mnogo objasnjenja, pustili da idemo kuci".
Hadzibulic Rahim (1978) iz Suhog Dola:
"Dana 29. novembra 2000. bio sam u Raski da bih kupio telad i jednog bika. Kupio sam 16 junica i junca. Da bih sve to dognao u Suhi Do, opstina Tutin, morao sam da platim autoprevoznika Alibasic Sefceta. Sva telad su imala uredne, pratece papire tj. uvjerenja od veterinara. Dosao sam do Leskove i susreo policijsku patrolu, sjenickog MUP-a, na celu sa komandirom Draganom Paunovicem. Oni su nas zaustavili na takozvanom mestu Ismetov stan, zatrazili su papire i rekli da se telad moraju zapleniti. Nakon poziva u OUP Tutin, culi smo odgovor da ako imamo dokumenta, da nas puste. I pored svega su me priveli do tutinske policije. Pozvali su patrolu iz Tutina i dosli su: Pramenkovic Sabo i jos jedan cije ime ne znam. Oni su izvrsili uvid u dokumentaciju i rekli da je sve u redu, ali da imaju naredenje da nas privedu. Sto su i ucinili. Kad smo dosli ispred policije u Tutinu, oduzeli kljuceve od kamiona. Jedan policajac mi je rekao da se javim kod Reska Ðekica iz Tutina i on ce to sve zavrsiti. Dugo sam ga trazio po kafanama i na kraju nasao. Kada sam ga nasao, rekao sam mu o cemu se radi, a on mi je trazio 3.000 DEM da bi mi to zavrsio. Posto nisam imao pare, morao sam da uzmem kod Ahmeta Skrijelja i vozaca Alibasica i dao mu. To moze da potvrdi i vozac, Alibacic. Posto je uzeo pare, Ðekic mi je rekao, da sutra, u nedelju, moram kod sudije za prekrsaje, Nazifa Derdemeza. U tom momentu sam ga pitao, gde da smestim stoku, a on mi je rekao da je oteram kod njegove kuce. Uz pratnju policijske patrole oterao sam kamion sa junicama ispred njegove kuce. Tamo su i prenocile. Sutradan sam otisao kod sudije za prekrsaje i bio osuden novcanom kaznom od 3000 dinara. Nakon obavljenog sudenja i placene kazne, sudija je rekao da u roku od sat vremena mogu mi uzeti stoku. U to vreme kad sam platio kaznu, mada ni danas ne znam zbog cega, ali mislio sam zakon je zakon i da to mora. Ni danas mi nije jasno koju funkciju je imao Resko Ðekic i zbog cega je on uzeo od mene 3000 DEM, pa Vas molim, ako postoje ikakve mogucnosti da mi Ðekic vrati pare, a ako ne, da mi nadlezni organi objasne zbog cega mi je, on, uzeo novac?
Svjedoci:
1. Alibasic Sefcet;
2. Hadzibulic Denis;
3. Hadzibulic Rahim".
Napomena: Povodom ovog slucaja, potpredsjednik SO Tutin Saban Fetahovic, se 11. mart 2002. obratio Ministarstvu unutrasnjih poslova - Beograd, sa zahtjevom da se proveri verodostojnost ove izjave i ako se potvrdi tacnost da se pokrene krivicni postupak protiv pocinioca ovih nedjela.
Ferhan Mujovic iz Djerekara:
"To vece, oktobra mjeseca 1994. bio sam na posedak kod Rasima Destanovica. Stiglo je dijete kod Rasimove kuce i reklo mi da me trazi policija. Ustao sam i posao kuci. Pred kucom su cekala dvojica policajaca. Bili su to Beljo Kurtovic i Zvonko Milunovic. Rekli su mi da podem sa njim u SUP u Tutin. Pito sam ih zasto. Rekli su mi da im predam automatsku pusku. Ja to imao nisam. Sigurno ono sto nisam imao, nisam mogo da predam. Naredili su mi da udem u "maricu" i odveli me u Tutin. Bilo je negdje oko 23 sata. Kako sam usao tamo, oni mi nisu nista rekli. Onda je dos'o neki Faruk iz Bracaka, e on je rek'o da je prodao pusku mom sinovcu iz Tutina i da je ta puska najverovatnije kod mene na cuvanje, sto uopste nije bilo tacno. Prvo me je ispitivao Dragan Prekic, trazio je automatsku. Kaze Prekic, kupio ti je sinovac i mora da ti je dao na cuvanje. Ja sam Prekicu rek'o da niti znam je li je kupio niti mi je dao, a ako je kupio tu mu je otac u Tutin, pa pitajte njega. Posle toga je usao neki Knez, iz Beograda, tu ga doveli da nas tuce. Usao je jos jedan. Knez me pit'o: "Sto nisi donio pusku?" - Nemam sigurno, reko sam mu. "Imas, kako nemas, sunce ti tvoje, vidis kako ti svedoci ova Faruk: da ti je prodo sinovcu i da je na cuvanju kod tebe". E, on me poceo tuci. Poceo je da me udara boksovima, nogama, cim je stig'o, bio me. Tuk'o me po prsima i stomaku. Posle me nogama udaro po butinama. Udaro me boksovima i po glavi. Glava mi je bila cijela natecena. Nekoliko puta me uhavtio s leda za ramena, te me gurno jedno dva puta, i ja sam udario oba puta glavom od drveni sifonjer koji se nalazio tu. Bio me koliko je mog'o, dok se nije nasitio. Ova jedan, Knez, asli me je bio. Ulazili su po jedan i jedan, a potom izlazili, ali ti me nisu bili. Ova je i dalje nastavio da me tuce nogama. Jednom me je, dok sam sedeo u onoj stolici, tako jako udario nogom u prsa da sam se onesvijestio. Ne znam koliko sam bio bez svijesti. Kada sam otvorio oci, iza mene je stajao Faruk, njihov svjedok. Faruk mi je rekao da ta puska mora da je kod mene na cuvanje. Ja sam se okrenuo Faruku i reko mu: "Sto ti ne trazis pusku kome si je prod'o, no je trazis od mene". Posle toga mi je Knez naredio da za 15 minuta odem kod brata i da vidim ako su kupili tu pusku da je donesu. U tri sata posle ponoci sam otiso kod brata, tu u Tutin, i pito ga je li kupio tu pusku. Brat mi je rek'o da je kupio njegov sin kod Faruka i da je tu. Ja sam mu rek'o: vidis sta su ucinjeli od mene. Cim me je vidio, uzeo je pusku i poneo u SUP te je predo. Bas tu noc. Ja sam se vratio u SUP, cekao sam jos neko vrijeme na hodnik, sceo sam da udem, da im kazem zasto su mene bili zbog tude puske, ali mi nisu dali da udem. Posle su me odveli do na Nabojska brda i tako isprebijanog me izbacili iz "marice" i ostavili tu. Molio sam ih da me odvedu do mog sela, jer nisam mog'o da hodam. Rekli su mi da im je tako receno, okrenuli se i ostavili me bespomocnog bas tu. Ja sam krenuo ka kuci, ali nisam mog'o dalje, pa sam tu u Naboje, nekako odbauljao, nede malo sedni, nede se digni i tako do kuce Halita Pepica. Tu sam i prenocio. Tek sutradan sam dosao svojoj kuci. Zaklali su ovcu te su me previjali u prijesnu kozu, kako bi izvukla uboj. Heftu dana nisam mogao na noge. Posledice i danas osecam".
Rasim Destanovic (1941) iz Djerekara:
"Saslusavan sam tri puta. Sve se to desavalo oktobra 1994. godine. Prvo je bio cetvrtak, kad su dosli, obrnuli "nivu" ispred kuce i dosli. Policajac Zvonko mi je rekao: ja nemam nista s tobom, ova je glavni, njemu se obrati. Bio je to Zeljko. Prisao mi je, ni dobar dan, ni zdravo, vec odmah trazio oruzje. Trazio mi je neki automat, neki "smajser", ni ne znam sta je to. A bogami ga, nisam im'o niti sam zn'o sta je. Rekao mi je, "znas ti dobro sta je, imas da ga das". Nesto se bahato ponasao, uzeo me istog dana od kuce i odveo me u prostorije SUP-a u Tutin. Molio sam ga da me ne vodi, jer nemam to, samo ce mi roditelje bolesne uznemirit. Reko sam mu da imam dao bih ti ovde, da me ne vodis dolje. Oba roditelja su mi bolesna, na postelji. On je samo naredivao da podem s njim. Zaprijetio mi je i da ce me vodit u Novi Pazar. Ja ga do tada nisam poznavao, rekao sam mu: druze, ja to nemam, vodi de got hoces i za Pazar i Beograd, kad nemam, nemam. Rahman Destanovic, bratuced mi, molio ga je da me ne vodi i garantov'o mu da nemam. On mu je odgovorio: "Ja moram da ga vodim". Morao sam da podem il' da izijem cutek. Posao sam sa njim i policajcem Zvonkom, tamo, u autu, cekao jos jedan covek iz Ramoseva, cini mi se Hajran se zv'o. Sproveli su i mene i Hajrana. Kako smo prolazili kroz Sipce, zamolio sam ih da me puste da svratim kod brata, da mu se javim i da ga zamolim da mi namiri stoku. Trazio sam da me sacekaju, dok ja odem do njega, ali Zeljko mi nije verov'o pa su me oni odveli pred bratovu kucu. Brat mi nije bio tu, pa sam javio njegovoj zeni i zamolio je da mu kaze da ode kod moje kuce, da namiri stoku, bar veceras. Odveli su me odatle, a snaha je u meduvremenu javila bratu. Brat je otis'o kod Fehima Kurtovica, sefa Mjesne kancelarije. On je bio u SPS-u i imao je uticaja kod njih, pa je naredio da me ne diraju. Fehim im je garantov'o da nemam nista i trazio da me puste. Ja stvarno nisam im'o nista, osim pistolja pod dozvolom. Dav'o sam im taj pistolj, ali oni nisu sceli to. Nije me mlogo drzo. Saslus'o me i pustio. Ni tako me nije. Kad sam odlazio, rek'o mi je, nemo' sutra da se zalis da sam te bio. - Vala necu, rekoh mu. Kroz smijeh su mi rekli: "Smisli se pa dodi". A ja mu reko: "Koliko mozes izvuc iz ovog hastala da dâ, toliko ti ja mogu dat. Nemam i nemam. Ono sto nemam ne mogu dat. Molio sam ih da me puste da bar stignem za dana kuci, jer ja posle 15 casova nisam im'o prevoza, a ni konaka. Reko sam im: mozete me drzat, ako cete me poves kuci. Pustili su me uz napomenu da se smislim do ponedeljka i da mu tog dana donesem. Ja sam mu reko da ono sto sam izjavio pred kucnim vratima, kad smo polazili ovamo, da nemam sigurno ni u ponedeljak. Jer kad nemam, nemam, dzabe je. Tukao me nije. Fehim me spasio, garantovano bi dobio batine da nije bilo njega. Javio sam se ponovo u ponedeljak. Bio sam saslusavan od Zeljka nekih dvadesetak minuta. Opet je trazio taj "smajser", ja ne znam bogami ni sta je. On me je posle pustio. Prijetio mi je da ce me vodit u Pazar, vodio me nije, bio me nije. Vise me nije ni pozivao".
Redzep Destanovic (1956) iz Djerekara:
"Bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi, kada mi je policajac Zvonko Milunovic naredio da se javim u SUP-Tutin. Javio sam se 28. avgusta 1995. Tamo je bilo cetvorica policajaca koje, osim Zvonka, nisam poznavao. To je bilo negdje oko 10 casova. Tog dana su korektno postupali. Trazili su samo oruzje ne imenujuci koje. Na moje pitanje, koje oruzje traze od mene, dali su mi papir i olovku i rekli napisi sam, koje imas. Napisao sam da imam pistolj "TT", bez dozvole. Nisu bili zadovoljni, trazili su i dalje. rekli su mi pistolj je pod br. 1, pisi dalje, dugacke cijevi. To je trajalo nekih pola sata, a onda su mi rekli da izadem na hodnik i da ih sacekam da podu sa mnom do moje kuce, da uzmu taj pistolj. Nakon desetak minuta, dosao je jedan od njih, rekao mi da donesem pistolj u srijedu u Leskovu i da im predam. To sam i ucinio. Pistolj je preuzeo Zvonko Milunovic a nakon predaje izdao mi potvrdu na kojoj stoji da je izvrsen pretres kuce i da je pronaden pistolj, sto uopste nije tacno. U potvrdi stoji sljedece: Potvrduje se da je potpisano ovlasceno lice prilikom pretresa stana i drugih prostorija - lica Destanovic Redzep, pronaslo i privremeno oduzelo sledeci predmet.
1. pistolj, marke "tt", kalibar 7,62 mm, fabricki broj 112185; 2. jedan okvir za isti bez municije.
Zakljucno sa rednim brojem dva (2)").
Redzep i njegova porodica tvrde da pretres uopste nije izvrsen niti su predmeti nadeni u kuci, vec da ih je on sam odneo u MK Leskova i tamo ih predao licno policajcu Zvonku Milunovicu.
Nakon 20-30 dana, otac Paso je bio u Leskovi, a jedan od policajaca mu je urucio poziv na moje ime, kojim se trazilo da se javim SDB-u u Tutin, kod inspektora Zeljka Obradovica. Poziv je dobio i moj brat Alija. Obojica smo se javili. Bio je ponedeljak. Pred'o sam poziv Zeljku a on ga je uzeo, pogledao, slozio i pocijepao u parcat. Pitao me: "Jesi li ikad imao posla sa DB, ili neko tvoj?" Rekao sam mu ne, niti ja niti iko moj. Obratio se meni i bratu mi i rekao da smo izabrali ono najgore, da imamo posla sa njima i da nikad necu biti miran, ni ja ni moj brat, dok ne predamo to sto imamo. Trazio mi je automatsku pusku. Odgovorio sam mu da nemamo pusku i da je ne mozemo predat. Zeljko mi je zaprijetio: "Moraces je rodit". Cijelo vrijeme dok nas je ispitivao, otvarao je fijoku, drzao pendrek, ali me nije tukao. Na kraju mi je rekao da idem i da se javim za sedam dana. Javio sam se sedmog dana. Ponovo isto. Ista pitanja, isti redosled, isti odgovori. Tako jos dva puta. I ponovo isto. Opet: "Morate ga dat. Sta se prica po posedaka, ko drugi ima oruzje?" Posto sam mu rekao da ne znam i da me ne interesuje, na kraju nam je rekao da mozemo ici i ja i brat, jer se sa nama ne moze razgovarat. To je bilo tada. Posle cetiri godine, tacnije 26. aprila 1999. godine bio sam u Tutinu sa Hilmijom Fakicem iz Naboja. Kako smo stajali u centru grada, dosao je inspektor Iso, sa jos jednim milicionerom, i trazio licne karte. Dali smo mu licne karte na uvid, a on je naredio da podemo sa njim u stanicu policije. Posli smo i kad smo, stigli, tu je bilo mnogo policajaca, a SUP je bio zakljucan zbog NATO bombardovanja. To je bilo posle podne, negdje iza 12 sati. Inspektor Iso je naredio jednom od prisutnih policajaca da nas pretrese. Policajac je prisao i izvrsio naredenje. Nismo imali nista, ni ja, ni Hilmija. Posle toga je trazio kljuc od prostorija SUP-a, ali mu je jedan od kolega odgovorio da zbog znaka za uzbunu ne smije da otkljuca SUP. Iso je insistirao da mu da kljuceve i rekao mu da se pozove na njega. Nakon toga su otkljucli SUP i uveli nas unutra. Na odmaralistu stepenista nas je ostavio da sacekamo, a on je usao u kancelariju i posle 5-10 minuta pozvao Hilma unutra, a ja sam ostao i dalje da cekam. Ne znam sta je tamo bilo. Hilmo se tamo zadrzao deset minuta, a onda je izasao. Nisu ga bili, bar mi je tako rekao. Posle toga je mene pozvao unutra. Tamo je bio isti onaj policajac koji me je legitimisao u centru grada. Iso me je prvo pitao sto ne doneses ovu automatsku pusku? Rekao sam mu da je nemam, a on mi je zaprijetio: "Ima da je rodis!" Pitao me je dalje; "Koja je ovo godina, 1999. ili 1941.? Samo pitao, na nijedno pitanje mi nije dao da odgovorim potpuno. Pitao me i: "Ko ovde vlada, ja ili ti?" a onda je poceo da me udara. prvo mi je savio vrat jednom rukom na dole, a onda poceo pesnicama da me tuce po ledima. Pokusao sam da se izmaknem ka zidu, a on me je udario nogom u predjelu potkolenica, izgubio sam ravnotezu i pao na pod. Dok me je Iso tukao, ovaj drugi je sedeo za sto, drzao otvorenu fijoku u kojoj je bio pistolj. Neki put bi uzeo pistolj, igrao se s njim pa ga vratio u fijoku, pa sve tako dok je trajalo ispitivanje. Ispitivanje je trajalo oko 20-30 minuta. Na kraju mi je ovaj drugi policajac naredio da ustanem. Ja sam ustao, policajac mi je prisao, a na njegovo mjesto je seo Iso. Ovaj policajac mi je prilazio, cinilo mi se pomirljivo i pitao me: "Hoces li da je doneses?" Ja jos nisam odgovorio, a on mi je opalio samar po lijevom obrazu. Potom su mi otvorili vrata i psujuci me vodili niza stepenice. Bojao sam se da me ne gurnu, ali srecom nijesu to ucinili. Nekoliko mjeseci posle toga, negdje u jesen, isao sam ka "Dalasu", pored "Autotehne". Na ulazu u Tutin, zaustavila me saobracajna policija. Jedan od njih, po imenu Beljo Kurtovic, prisao mi je i trazio isprave. Predao sam mu vozacku i saobracjnu, a on je posle uvida naredio da se parkiram pored "Autotehne". Parkirao sam se, a on je prisao i rekao mi: "Nemate pravo da vozite ovo auto, jer prekoracuje dimenzije. Otisao je kod ovih u "Autotehnu" i donio pantljiku, traku od 10 metara, i poceo da meri sirinu i duzinu auta, a onda mi rekao da mora da me iskljuci iz saobracaja. Pitao sam ga kolike treba da budu dimenzije, a on mi je odgovorio da treba da bude 1,80m siroko i tri metra dugacko. Pitao sam ga sta da radim a on mi odgovrio: "Najbolje ga prodaj. Bolje nego da seces lim da bi ga doveo u standardnu meru. Pitao me gdje sam se zaputio, i posto je cuo da idem kod daidze u Crnu Goru, rekao je da posto idem dolje, nece me ovaj put iskljucit iz saobracaja, a drugi put ce morat. Radi se o autu "Plimuth" americke proizvodnje. Ovo auto i dalje vozim, niko mi nije trazio da secem lim, osim Kurtovica".
Alija Hadzibulic (1970) iz Suhog Dola:
"Posedovo sam kola marke "moskvic star". Kod njega sam imao neki defekt koji ja nisam mogo da otklonim. U K. Bunarima ima majstor po imenu Suco, uzeo sam kola kod Muja Skrijelja iz Borostice da dovedem tog majstora kod moje kuce, gde su mi bila stara kola. U Karajukice Bunarima sam nasao majstora Sucka oko devet sati, usli smo u kahvu kod Senada iz Saronja, vlasnik kahve je bio Osman Hukic i Duda. Posluzeni smo kahvom od strane pomenutog radnika. Tada je, iz nama nepoznatih razloga, nastao je haos u kafani. Pomenuti radnik je nestao iz kafane, da bi odmah potom u kafanu usla patrola policije u sastavu: Zvonko Milunovic, Kurtovic Beljo i jos jedan meni nepoznat policajac. Pitali su za razlog naseg boravka u kafani, a posto sam im ispricao razlog, otisli su za sank i razgovarali sa poslugom koja se sastojala od dvije devojke. Tema razgovora je meni ostala nepoznata, jer su govorili tiho. U povratku kuci sreo sam vlasnike kafane, bez zaustavljanja, pozdravili smo se svetlima. Nakon dva dana krenuo sam za selo Ðerekare. U Leskovi je bio neki skup i mi smo se tu zaustavili. Mi smo se tu malo zadrzali i u meduvremenu je dosla patrola povodom tog skupa. Iz patrole se izdvojio policajac Kurtovic Beljo i mene saopstio da podem za njim, jer sam im potreban. Uveo me u salu gde je bio ostatak patrole. Zvonko mi je naredio da ispruzim ruke, ja sam to odbio da bi potom bio primoran da pruzim ruke. Udario me je 10 puta palicom dok nisam mogao da drzim ispruzene ruke. Posle toga Kikovic me sutirao nogama po stomaku uz psovku tursku majku. Posle su mi naredili da odmah idem kuci. Doso sam kuci natecenih ruku gde sam pristupio privijanju slanih obloga za jednu nedelju dana. Na ruci lijevoj sam imao jaku povredu od cipele kojom sam pokusao da se zastitim od udarca policajca Kikovica".
Semso Destanovic (1961) iz Djerekara:
"Srijeda, pijacni dan, u selu Leskova. Tog dana prizvao me policajac Zvonko Milunovic i reko mi: "Pistolj "tetejac" ima da doneses i da ga predas. Reko sam mu da nemam, a on je i dalje pritisko: "Daces, daces!". Isti dan mi je urucio poziv da se javim u ponedeljak 28. avgusta 1995. u SUP-Tutin. Javio sam se zakazanog dana komandiru Prekicu i Kikovicu, tu je bio Zvonko i jos jedan policajac. Kada sam mu predao poziv, komandir Prekic me je pit'o da li sam donio pistolj. Reko sam mu da nisam mog'o donijet ono sto nemam. Samo sto sam rekao, policajac Kikovic me je iznenada udario snazno boksom u predelu desnog bubrega. Presavijao sam se od bola. Molio sam ih da me vise ne biju, jer oruzja stvarno nemam. Prekic je naredio Zvonku; vodi ga dolje na kovanje, u samicu. Zvonko me odveo dolje i poceo da ispituje: "Imas to? Da doneses to!". Stalno me je ispitivao, tako negdje oko 30-ak minuta. I ja stalno odgovarao da nemam. Posle toga, Zvonko me je plasio da ce da me vodi u Novi Pazar. Prijetio mi je: "E, tamo ces dat i ono sto nemas. Rodices ga" Naredio mi je da izadem iz samice i da cekam "kampanjolu" za Pazar. Cekao sam jedno 20-ak minuta. Nakon toga su dobili naredenje da nas puste kuci. Bilo je tu mlogo ljudi koji su saslusavani. Kad sam izlazio, Zvonko mi se obratio uz napomenu da ce me i dalje trazit i privoditi. Rekao mi je: "Ako ti nademo oruzje, sve cemo ti najedno naplatit!" Od tada nisu vise dolazili niti su me pozivali".
Rasim Ahmetovic (1930) iz Djerekara:
"U prolece 1994. bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi. Toga dana me je zaustavila policijska patrola i rekli mi da me trazi inspektor Rakonjac i da se nalazi u prostorijama ambulante u Leskovi. Policajci Zvonko Milunovic i Sehovic su me odveli do inspektora Rakonjca. Cim sam usao u ambulantu, Rakonjac me pit'o: Imas li oruzje kod kuce? Ja sam mu rekao da je naisao na starijeg covjeka koji ce mu samo istinu reci. Rekao sam mu jos i to: da imam kuci jednu staru pusku jos prije drugog svetskog rata. Rakonjac je naredio patroli da podu sa mnom do moje kuce u Ðerekare da im predam pomenutu pusku. Ja sam im tu staru pusku predao sa cetiri metka. Patrola je uzela pusku a mene povela u Stanicu policije u Tutinu. Usao sam u kancelariju komandira stanice gde se nalazilo oko 20 ljudi u civilu. Svi su mi postavljali pitanja na koja nisam mogao odgovoriti. Proveo sam dva sata u pomenutoj prostoriji,a onda je poceo da me ispituje inspektor Rakonjac, rekao mi je: Ti si stari pogresio i dao pusku koju ti mi nismo trazili. Mi trazimo automatsku pusku. Ja sam mu odgovorio: mozda bi i pogresio, posto me je ubrzala vasa patrola, ali ja nisam pogresio, vec sam vam donio ono sto sam imao. Jedan nepoznati mi je rekao: poznajes li me stari.- Ne poznajem, odgovorio sam. a on mi kaze: "Upoznaces me! Ja nisam iz ove sredine, nego sam izdaleka!" Ja sam mu odgovorio: ako si pravi covek nema veze odakle si, a ako si los, bolje sto nisi iz ove sredine. Rakonjac me je potom pitao: "Je li ti garantujes, da nemas automatsku pusku. Mozda su ti sinovi nabavili, a ti ne znas?" - Moji sinovi ne mogu nista da urade bez mog znanja. Reko mi je: neko ce je nabavit. Odgovorio sam im da mogu odmah da me strijeljaju i da ih niko ne pita, ali da mi ostave porodicu na miru i da se ne izivljavaju nad njom. Posle toga su svi izasli iz kancelarije, osim Zvonka Milunovica i onog nepoznatog sto mi je rekao da cu ga dobro upoznat. Negde oko pola noci su me strpali u celiju. U celiji sam proveo sve do osam sati ujutru. Ujutru su otvorili "spijunku" i rekli mi da predam pusku ili ce me sprovesti u Novi Pazar, ili Kraljevo, zajedno sa sinovima. Ja sam jos ostao u celiji, patrola je otisla u Ðerekare, po mog mladeg sina , Hazba. Doveli su i Hazba u SUP Tutin i pitali su ga gde ti je stariji brat, Nahod? On im je odgovorio da je otisao autobusom u Tutin da vidi sta mu je sa ocem. Posle je dosao moj stariji sin Nahod. Bio je zacuden kad je nasao mladeg brata Hazba. Pitao ga: otkud ti, ovde? Hazbo mu je odgovorio da ga je pokupila patrola kod kuce i dovela u SUP. Nahod ga je pitao da li zna sta je sa mnom, a on mu je odgovorio: valjda je tu u celiji. Posle izvjesnog vremena dosla je policija i pozvala me da idem gore u kancelariju. Ponovo su trazili automatsku pusku. Rekli smo da nemamo. U toj kancelariji je bilo puno policije. Jedan od tih policajaca mi se obratio: je si li ti hodzica? Ja sam mu rekao: ja sam Bosnjak i verski opredeljen covek, a ako vam to znaci, sto sam taj covek, kazite i nemojte da me provocirate i uznemiravate. Jedan od policajaca je rekao Zvonku da nas uvede u njegovu kancelariju, da nas ispituju. Posle smo presli u Zvonkovu kancelariju, gde je vrseno iznudivanje da priznamo da posedujemo oruzje. Kratko smo im saopstili da im to ne mozemo predati, jer ga nemamo. Ispitivali su i mene i Nahoda a ostale su isterali na hodnik da cekaju. Usao je jedan od inspektora, koje ja ne poznajem, i rekao: ja sa ovim ljudima, nista nemam. Posle ovoga, moje sinove, Hazba i Nahoda, jednog po jednog, uvodili su Zvonko i Sehovic. Zvonko je rekao: posto do sada nista niste prijavili, sada cemo da vas potkivamo. Zvonko poceo da tuce Nahoda palicom po rukama, a onda je naredio Sehovicu: potkivaj ga! Sehovic ga je presavio preko hastala i tuk'o ga palicom po tabanima. naredili su i mene da skinem carape i cipele. Cipele sam skinuo a carape nisam. Onda su mene tukli po tabanima. Na isti nacin su tukli i mladeg sina Hazba. I njega su tukli palicom po rukama i tabanima. obojica su ga tukla. Jedan po jednoj a drugi po drugoj. Tako 10-15 minuta. Posto su nas istukli, onda su nas isterali na hodnik. Dok smo stajali na hodniku, rekli su nam da jos uvijek imamo vremena da se smislimo".
Izjavu nastavlja Nahod Ahmetovic (1966), sin Rasimov:
"U hodniku smo ostali do 16 casova; bez hrane i vode. Na nas zahtev dozvolili su da odemo do kuce. Otisli smo ja i mladi brat, a otac je ostao u dezurnu kancelariju. Meni i bratu su naredili da se javimo ponovo ujutru, a otac se u meduvremenu obratio nacelniku Avdu Pepicu. Nismo se javljali vise u policijsku stanicu Tutin niti smo smeli. Sest-sedam meseci nismo silazili u grad, niti smo smeli. Kasnije sam imao svadu sa komsijom Ramom, te me policija sprovela u stanicu policije u Tutinu. Tu sam cekao u hodniku. Nakon odredenog vremena, naisao je inspektor hodnikom i pitao: jesi li ti, Ahmetovic Nahod? Ja sam mu odgovorio da jesam. Reko mi je; podi za mnom. Otisao sam za njim na sprat, u njegovu kancelariju. Zeljko Obradovic mi je rekao da pricam o situaciji. Ja sam poceo da pricam o konfliktu izmedu mene i komsije Rama, a on me je prekinuo govoreci da ga to ne interesuje, nego da ga interesuje sto se nisam javio kada mi je porucivao po mom bratu. Pitao sam ga: o cemu treba da pricam? A on mi je odgovorio: toliko sam te trazio, a tebe nema. Ne znam ni kuda se kreces, po zemlji ili vazduhu. Insistirao je da mu predam oruzje, a ako ga nemam da ga nabavim. Reko sam mu da ne posedujem nista, ali me je on i dalje iscrpljivao psihicki i fizicki trazeci da im predam oruzje koje nemam. Takode mi je trazio snajper sa 90 metaka i pistolj "TT". Cio dan me je drzao i ispitivao u kancelariji. Povremeno bi izlazio i vracao se nakon pet minuta. Prijetio mi je da ce doci patrola i da cu sve priznati i donijeti. Svaki put, kad bi ulazio, pitao me jesam li se smislio, a potom ponovo izlazio. Ceo dan me drzao,tog decembarskog dana 1994, sve do mraka. Posle mi je naredio da predem u susednu kancelariju i vezao me za radijator. Tu sam ostao cijelu noc, vezan do osam sati ujutru. Sutradan me je odvezao i nastavio da ispituje jos nekoliko sati, a zatim mi zaprijetio da ce me uputiti kod inspektora u Novi Pazar, Vlada Corbica. Naredio mi je da se javim Vladi Corbicu, inspektoru DB-a, u ponedeljak u 10 casova. Javio sam se. Vlade me je ispitivao sve do 14 casova. On me je ispitivao, prijetio, zastrasivao i trazio da donesem oruzje".
Ahmetovic Zaim (1953) iz Djerekara:
Poter'o sam 1993. dvoje teladi da prodam u Podgorici u kamionu Safeta Cosovica iz Bracaka. Ja sam otisao autobusom sa Mehova krsa, a on je ostao za mnom. Telad su bila licno moja, imao sam papire od veterinara, znaci nisam ih svercovao. Morao sam da ih prodam kako bi platio dug za struju i porez. Medutim policija je zaustavila kamion Safeta Cosovica i moju telad oterala na klanje u Novi Pazar. Ja sam se vratio iz Podgorice i otisao kod Sloba Zecevica da mi dade potvrdu da su telad oduzeta i rekao mu za kakvu svrhu sam ih morao prodati. On mi je rekao da ako se ja slazem da on prebaci vrednost teladi sa ziro racuna klanice na ziro racun elektrodistribucije. Nakon dvadeset dana, ponovo mi je dosao racun za struju. Ponovo sam se obratio kod inspektora Sloba Zecevica. On tada nije uopste htio da razgovara sa mnom. Napominjem, da mi nikakvu potvrdu nisu dali za oduzetu telad. Isto se to desilo i sa teladima Cosovic Sabana iz Bracaka".
Fadil Kahrimanovic (1966) iz Jezgrovica:
"Nocu 10. jula 1994. oko sat cas gledao sam utakmicu u kafani Izberovica sa svojim rodacima Kahrimanovic Halilom, njegovim bratom Sinanom i nekim Muamerom iz Novog Pazara. Nakon zavrsetka utakmice ovo moje drustvo je otislo kolima do Jezgrovica, a posto nije imalo mjesta u kolima ja sam posao pjesice. Svratio sam u pekaru kod Ismeta i Faruka Zulfovica, kupio lepinju i posao kuci. Na jedno 15-ak metara od pekare, pored mene zaustavila se policijska "niva". Iz auta me je pozvao policajac Bojovic Mile i rekao mi da udem u vozilo. Poslusao sam ga. Odatle su me odvezli u policijsku stanicu u Ribaricu. Kad smo usli u stanicu jedan od policajaca je zakljucao vrata i odmah su poceli da me tuku. Policajac Mile me je najvise tukao. Pitao me je "dokle ces da me pratis" i zatrazio da ga vodim i pokazem gdje su bacene ribarske mreze od mojih prijatelja koji su gledali sa mnom utakmicu. Ja nisam imao pojma da je neko ikakve mreze postavio i tako sam im odgovorio. Policajac Mile me je udario jedno dvadeset puta samarima po licu a onda 80 puta pendrekom po tijelu i butini lijeve noge, 2-3 puta po butini desne noge, 2-3 puta po levoj ruci, potom u predjelu leda nekoliko puta, dva puta po lijevoj saci, jednom po desnoj saci i 2-3 puta po kicmi. Nakon sat maltretiranja i batinjanja zaprijetio mi je rijecima, 'ili ces kazati tacno mjesto gdje su bacene mreze, ili cemo ti oduzeti zivot'. Zabijao mi je i pendrek u nos, uhvatio me za kosu i tri puta udarao mi glavom o zid. Na kraju me uhvatio objema rukama za grlo i rekao"ja cu te udaviti, ili ces kazati gdje su mreze!" Negdje oko tri casa izveli su me iz stanice, uveli ponovo u auto i odvezli u moje selo Jezgrovice da im kazem gdje su mreze bacene. Kola su ostavili pored moje kuce. Molio sam ih da me puste da se javim kuci. Nisu mi dozvolili. Otisli smo pored jezera u pravcu vikendice Ramiza Etemovica, novinara iz Novog Pazara. Jedno 500 metara nizvodno vidjeli smo cetiri camca privezana za obalu. To su bili camci vikendasa. Pretrazili su jezero sa lampama i uvjerili se da nema nikakvih mreza. Policajac Mile je i dalje trazio od mene da mu pokazem gdje se nalaze mreze i udario me tri puta u predjelu lijeve noge govoreci mi: "ili ces kazat gdje su mreze ili cemo te unistit. Ti znas gdje su". Kad je vidio da stvarno ne znam nista o mrezama vratili smo se sa jezera putem koji vodi pored vikendice i vratili se gore na asfalt gdje su bila parkirana njihova kola. Molio sam ih ponovo da me puste kuci posto smo prolazili pored nje. Nisu mi dozvolili. Ponovo su me vratili u stanicu. Tu me nisu vise tukli, ali su mi zaprijetili da nikom ne kazem za ovo sto se desilo, jer ako kazem sljedeci put ce biti jos gore. Obecao sam im da nikom necu reci samo da me puste. Pustili su me i ja sam jedva otisao do kuce. Kuci sam stigao negdje oko cetiri casa i deset minuta pred zoru. Kad me je vidio otac u kakvom sam stanju, otisao je do Ribarica, uzeo taksistu Spaha da bi me odvezao do Tutina. U taksiju sam lezao na zadnjem sjedistu jer nisam mogao sjedeti. Stigli smo u Tutin i prijavili prvo u MUP sta mi se desilo pa onda u bolnicu. U bolnici su mi dali auto i uputili me na Hirursko odjeljenje u Novom Pazaru, gdje sam lezao tri dana."
Napomena: Mahit Kahrimanovic, otac Fadila Kahrimanovica je u svojoj izjavi naveo:
"Pred zoru zakucao mi je sin na vrata. Otvorio sam mu vrata, a sin mi rece: "Babo, polomljen sam, sav". - Od koga sine, upitao sam. Od milicionera Mila, odgovorio mi je i skljokao se. Smjestio sam ga na kauc i posao kod sinovca da ga zamolim da mi prebaci sina do bolnice u Tutinu ili u Novom Pazaru, svejedno. Porodica mog sinovca se uznemirila i pitali su me "sta mu je?" "Ubila" ga milicija, odgovorio sam. Sinovac mi je otvoreno rekao kad je cuo da ga je policija tukla da ne smije da ga poveze. Otisao sam jos kod jednog rodaka Kahrimanovic Ismeta, prodavca i on mi je rekao, "kad je u pitanju milicija, ne smijem". Otisao sam kod drugog sinovca, Haruna Kahrimanovica da ga zamolim da mi pomogne da prebacim mog sina. On me uputio kod njegovog kolege. Njegov kolega me je odbio, uz izgovor, da se kasno vratio i da ne moze. Odatle sam otisao kod radnika rozajskog MUP-a, Sutovic Sulja i on me odbio, pravdajuci se da mu ne radi auto i da nema goriva. Odatle sam otisao kod Zulfovih sinova, pekara i oni su me odbili, pravdajuci se da peku hljeb. Oni su znali sta se desilo sa mojim sinom a nisu mi javili. Na kraju sam otisao kod taksiste, Spaha Berovica, ustao je, upalio auto i prevezao mog sina do Tutina".
Musa Skrijelj (1951) iz Borostice:
"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima (oko 5:30h), u moju kucu su dosli policajci (njih pet ukupno) i trazili oruzje. Vrijedali su me, prijetili, tukli a potom autom odveli u Budevo. U Budevu su me tukli palicama, cizmama, pesnicama. Gazili su me cizmama po citavom tijelu, licu. To je trajalo od sedam ujutru do dva sata posle pola noci. Nekoliko puta sam padao u nesvijest. Najvise su me tukli Dragan Paunovic, Mile Nedic, Njegos Vukovic. Obratio sam se kasnije ljekarima i uzeo ljekarsko uvjerenje o povredama. Podnio sam i tuzbu redovnom sudu. Kasnije mi je Dragan Paunovic u Karajukica Bunarima prijetio da moram povuci tuzbu. Tada me je s jos jednim policajcem pretukao po glavi i tijelu. Obratio sam se u SUP-u Novi Pazar Zeljku Milanovicu, koji mi je obecao da me Paunovic vise ne smije tuci i maltretirati. Rekao mi je: ,,Da si se meni ranije obratio, ne bi te ovo zadesilo.
Javni tuzilac Opstinskog tuzilastva Tutin je po sluzbenoj duznosti je 9. maja 1995. podigao optuzni predlog protiv policajaca: Paunovic Dragana i Vukovic Njegosa, radnika MUP-a Sjenice za krivicno djelo zlostava u sluzbi i za nanosenje tjelesnih povreda. Policajci su se osilili i tako da se nikad nisu odazvali na upucivane pozive Opstinskog suda iz Tutina. Sudija Opstinskog suda iz Tutina se obracao i MUP-u Sjenice, naredbom za njihovo privodenje, ali su oni bili jaci i od suda i tuzilastva. Opstinski sud u Tutinu videci da nema vlast i moc da okrivljene policajce iz Sjenice, privede pred lice pravde, predlozio je Vrhovnom sudu da vodenje postupka po ovom predmetu odredi Opstinski sud u Sjenici.
Dana 27. novembra 1995. godine, na pijaci u Karajukica Bunarima, dok sam prodavao ovce prisao mi je jedan policajac i odveo me u Mjesnu kancelariju K. Bunare. Tamo je bio Dragan Paunovic. Sto sam usao, pito me: "Povuce l' ti tuzbu?" odgovorio sam mu da nisam. Dragan je poceo da me tuce i naredivao mi da povucem tuzbu. Udarao me pesnicama po glavi i licu, udarao me i po nosu pa mi je tekla krv iz nosa. To je trajalo nekih desetak minuta, tu negde od 11,50-12 casova. Zaprijetio mi je da ne smijem krocit na njegov teren, niti na teritoriji sjenicke opstine. Posle toga me pustio, ali mi je zaprijetio da se ne smijem vratit na pijac, no da idem odmah kuci. Branio mi je da se vratim po ovce. Branio mi je da me ne bi neko vidio krvavog i uzubijanog. Ja nisam smio da odem tamo. Ovce su se same vratile kuci. Sutradan sam otiso u Pazar i obratio se nacelniku policije Zeljku Milanovicu iz Novog Pazara. Od tada me Paunovic nije vise tukao ali mi je stalno upucivao prijetnje i primoravo me da odustanem od krivicnog postupka. Nakon dvije sedmice pozivan sam u OUP Tutin od Zeljka Obradovica, inspektora SDB. Pozivao me sedam dana uzastopno, i mene i mog brata, Dahilja. Svakodnevno smo se javljali i provodili u SUP-u od 7-15 casova. Zeljko nam je prijetio i trazio neko oruzje. Pitao nas je jesmo li u SDA? Svakog dana kada bi nas saslusavao, vadio je onu palicu i prijetio da ce nas ubiti, da ce nas drzati i dalje dok ne stvorimo oruzje. Tako sedam dana. Osmi dan, dosao je nacelnik SDB- Novi Pazar, Vlade Corbic, i zatekao mene i brata Dahilja. Okrenuo se Dahilju i pitao: "Sto si dosao?". Moj brat mu je odgovorio da ga Zeljko isleduje osam dana. Zeljko nije prizno Corbicu sta je radio sa nama. Corbic nam je reko da dodemo u Novi Pazar. Mi smo otisli. Tamo u Pazaru smo ispricali Corbicu sta je radio Zeljko sa nama. Corbic je pozvao Zeljka da dode kod njega i zaprijetio mu disciplinskom kaznom. Od tada nas ise nije pozivao".
Napomena: Musa Skrijelj 2001. misli da je s promjenama rezima doslo do stvarnih promjena pa u vezi ovog slucaja pise ministru Mihajlovicu pismo u kome ga izvjestava sta je sve dozivljavao prije promjena Milosevicevog rezima u Srbiji. Nakon par sedmica Musa dobija odgovor iz ministrovog kabineta u kome pise: "da su policajci profesionalno i korektno radili svoj posao".
Dahilj Skrijelj (1962) iz Borostice:
"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima, negde oko pet sati, u moju kucu je doslo pet policajaca iz MUP-a Sjenice i trazili me. Cim sam bio obavesten da se radi o sjenickoj policiji, ja sam pobegao u Tutin. Tamo sam otisao u policijsku stanicu da se informisem zasto su dolazili policajci iz druge opstine da me privode. U Mup-u su me po prijavljivanju strpali u "nivu" i odvezli me u Suhi Do i tamo me predali sjenickoj policiji. Preuzeli su me Mile Nedic i Dragan Paunovic, sa njima je bio jos jedan treci koji se zvao Meho Bihorac. Usput su mi trazili da pricam sta ja imam od oruzja, a sta moje komsije. Trazili su: pricaj sta znas o Stranci SDA i sta hoce Sulejman Ugljanin. Posto smo stigli u Karajukice, uveli su me u kancelariju i poceli da me biju pesnicama po glavi, samaraju i terali da priznam da imam oruzje. Tukli su me naizmenicno Mile Nedic i Dragan Paunovic. Zatim su me poveli u policijsku stanicu u Budevo i usput mi govorili: tvoj brat Musa je sve priznao, a tebe cemo obesiti sto ne priznas! Kada smo stigli u stanicu-Budevo, tamo sam zatekao Musu i rodaka Muja. Izgledali su veoma strasno: modri, krvavi, oteknuti i prljavi od cokula budevske policije na celu sa Draganom Paunovicem. Tu su nas prinudivali da damo izjave da posjedujemo oruzje. Govorili smo da ne mozemo potpisat to sto oni traze, jer nemamo. Mene i Muja su stavili u kola i poveli za Sjenicu, a Musa je ostao u stanici Budevo. U Sjenicu smo stigli oko 19,30 a onda nas poveli SUP gde su nas vezali za radijatore. Rekli su nam da se smislimo i kada ponovo udemo da nam kazete sve sto znate. Reko sam Milu Nedicu da vise od 24 sata nismo ni jeli ni pili. Mile je naredio smeni: nemoj slucajno da se iko prevari da im donese hranu ili vodu. Jedan stariji milicioner, kada je izasao Mile reko nam je: ja vam ne mogu nista drugo da vam pomognem, ali cu vam donijet nesto za veceru i vode. Donio nam je po pet cevapa i pola pitice i flasu vode. Kada su nas vezali za radijator, grijanja nije bilo. Nalazili smo se u hodniku na velikoj hladnoci kao sto moze biti hladno u Sjenici u to doba godine. Oko dva casa posle pola noci, dosao je Mile Nedic, sam i zahtevao da mu priznamo da posedujemo oruzje. Rekli smo: ni ranije a ni i sada, nista nema od toga sto trazite. Posto nemamo sta da izjavljujemo, pustite nas kuci. On nas je posle pustio. Ja i Mujo smo uzeli taksistu i osli za Budevo da uzmemo Musu. Posto smo uzeli Musu, otisli smo pravo kuci, u Borosticu. Kada smo stigli kuci, kada nas je videla porodica kako izgledamo, nastala je piska i vriska i kuknjava, jezivo smo izgledali nakon tih batina. Sacekali smo da svane, a potom otisli u Tutin. Javili smo se javnom tuziocu. On nam je rekao da uzmemo lekarska uverenja. Musa je uzeo lekarsko, a ja nisam. Mujo je posle tri dana pobegao za Tursku, jer su mu prijetili u tutinskom SUP-u, kao i sjenickom. Ja i Musa smo predali tuzbu protiv pomenutih policajaca. Tuzioc je podigao optuznicu ali je sud u Tutinu nije htio da ih privede i da im sude. Tutinski sud je predao predmet, sjenickom sudu. Sjenicki sud ih je oslobodio od optuznice, iako je imao sve dokaze da su pocinioci ovog krivicnog dela. Nakon toga nas je pozivao Zeljko Obradovic, radnik DB-a da povucemo tuzbu i ponovo nas nepravedno teretio za oruzje i vrsio pritisak da priznamo da imamo ono sto nemamo".
Suljic Beka (1948) iz Dolova:
"Dana 12. decembra 1995. godine, u selu Dolovu, pripadnici MUP-a Tutin su bili u ovom selu, kojim poslom ne znam. Moja supruga ih je primjetila u komsiluku a ja sam tada bio pozvan u tazbinu da im pomognem oko prikupljanja i pokrivanja rasturenog sijena koje je vjetar nosio. Policajci su u meduvremenu otisli kod moje kuce, pozvali moju suprugu i pitali gdje se nalazim. Supruga im je odgovorila da sam kod tazbine, tu nedaleko od moje kuce. Rekli su joj da imaju nalog za pretres kuce. Medutim, kada im je ona trazila nalog, oni su je odgurnuli i bez pokazivanja naloga na silu usli u kucu. U tom trenutku, moja maloletna deca su se uplasila i pocela da placu. Oni se nisu obazirali vec su nastavili sa premetacinom kuce. Mojoj supruzi su trazili oruzje. Trazili su "italijansku" pusku i pistolj. Supruga im je odgovorila da ne posedujemo nikakvo oruzje, niti smo ga ikad imali. Kada su zavrsili sa pretresom, rekli su mojoj starijoj cerki da mi kaze da se javim u MUP Tutin 3. januara 1996. u 10 casova, sto sam i ucinio. Hito sam da se predhodno javim komandiru milicije ali mi radnici MUP-a nisu dozvolili. Jedan od njih, Hadzic Sulejman, me je uveo u svoju kancelariju, u kojoj su bili jos trojica policajaca i trazili mi oruzje. Rek'o sam im da nemam, a oni su nasrnuli na mene i poceli da me tuku palicama po dlanovima i tabanima. Jedan od njih, Saske, kako se ja sjecam, naredio je da se izujem, popnem na stolicu, a on je prisao i poceo da me udara po tabanima. Udario me cetiri puta snazno po tabanima usljed cega sam pao sa stolice. Od bola sam se uhvatio za noge, a Hadzic je usao i rekao Saski, dosta je. On me je uhvatio za rame i rekao da se obujem, sto sam i uradio. Posle toga mi je komandovao da stojim mirno, pa sam morao da stojim, iako su mi noge bile utrnule od udaraca. Polse toga je Hadzic nastavio sa ispitivanjem: da nisam kome prodao oruzje. Pored tolikog maltretiranja i primoravanja da priznam nesto sto nemam, ja nisam to ucinio. Nisam ni mogao, jer niti sam imao oruzje niti sam ga prodao. Od bola sam poceo da se pomeram s mjesta na mjesto, a Hadzic me pitao: "Sta ti je?" Rekao sam mu da me noge bole, a on, smijuci se, rekao mi je, da mi je tesna obuca - pa me zbog toga bole noge. Tri-cetiri dana nakon fizickog i psihickog zlostavljanja, koje sam prezivio od strane policije, javio sam se ljekaru. Ruke su mi i dalje bile modre od udaraca palicom po njima. Osjecao sam i bolove u stomaku i bubrezima. Tabani, ne znam kakvi su bili ali znam da su me posle tih batina po njima poceli boleti bubrezi. Poceo sam da mokrim krv. Ultrazvucnim pregledom ustanovljeno je da imam tri kamencica u lijevom bubregu i da je doslo do njihovog pokretanja. Za ovo imam nalaz lekara. Nakon dva dana osetio sam strasne bolove u stomaku i prilikom izlaska u WC primetio sam da imam krvarenje i krvavu stolicu. To krvarenje je trajalo vise dana".
Fehrat Suljic (1965)iz Dolova:
"Pocetkom februara 1996. pa sve do kraja marta, bio sam mnogo puta privoden, tucen i maltretiran, zastrasivan, kako ja tako i moja porodica. Prvi put, kad su me priveli u SUP, bilo je pocetkom februara. Kada sam stigao poceli su da mi prijete, trazeci oruzje koje nisam imao. Ja sam siromah covek, jedva svoju porodicu izdrzavam. Deca sitna, najstarije 10 godina, zemlje nisam imao ni 40 ari. Tog dana pocelo je zastrasivanje i dranje, prijetnje da ce mi privesti porodicu i tuci ih sve dok ne predam oruzje. Trazili su ono sto nikad nisam imao. Primoravali me da pricam ko ima u selu oruzje. Reko sam im da ne znam, jedan od policajaca mi je udario dva samara i rekao da necu izaci odatle dok ne kazem ko sve ima oruzje u selu. Ponovo sam im kazao da ja to ne znam i da im nikako ne mogu reci. Jedan od policajaca mi se zaletio i udario me pesnicom u glavu od cega sam se zateturao i udario glavom o zid tako da mi je posla krv na glavi. Vise od tog trenutka nisam vidio ko me udara od policajaca. Mijenjali su se svakodnevno i tukli me. I dalje su trazili da kazem ko ima oruzje. Govorili su mi: samo kazi ko ima, a tvoje predaj i onda si slobodan da ides svojoj porodici. Ponovo sam im odgovorio da nemam i da ne mogu dati. Nemanje je tvrdo. Onda su nastavili da me ponovo udaraju. Udarali su me nogama, rukama, ne gledajuci gde me udaraju. Jedan od njih je rekao: dosta sad ce on sve priznati. Posle toga su izasli iz prostorije, a mene su ostavili samog da se smislim. Nakon nekoliko minuta usao je jedan i prijeteci mi rekao: Idi kuci i nemoj slucajno da kome kazes da smo te tukli. Otisao sam kuci. Svi su videli da sam bio tucen. Ovo privodenje je trajalo jos cetiri puta i svaki put isto - batine i maltretiranje. Peti put kada su me priveli, tada sam posao da kupim namirnice u gradu. Tada su mi prisli radnici MUP-a: Sulejman Hadzic i Zvonko. Zvonko mi je prijetio: Videces ti tvoga Boga, koliko te puta privodimo, a ti ne donosis oruzje. I Hadzic mi je vikao: Daj, bolje ti je, ili ces biti polomljen. Tako vodeci me u stanicu, prijetili su mi da ce mi ono prosli put biti "slatka kahva" u odnosu na ovo danas sto me ceka. Bilo me je mnogo strah i od straha sam drhtao. Jedan od njih me je pitao da li mi je hladno: ako ti je hladno, sad ce ti bit vruce, kad te uvedemo. Kada me je Hadzic uveo u Stanicu, tamo su bili Kikovic i Sasa, kao i neki koje ja nisam poznavao. Molio sam ih da me ne tuku, a oni su se smejali. Onda je Hadzic izlazeci iz kancelarije naredio da me tuku sve dotle dok ne dam oruzje koje nisam posedovao. Kikovic je skocio i udario me nogom u grudni kos a onda nogom u stomak i tom prilikom mi isterao vazduh tako da sam se jedva odrzao na nogama. Opet mi je trazio oruzje koje nemam. Nastavio je da me udara a onda je uskocio drugi policajac, zvani Sasa. On me je udario cokulom u predelu bubrega. Udarac je bio tako jak da sam se zateturao i udario glavom o zid. U tom trenutku mi se ucinilo da mi je glava razbijena. Onda me je snazno udario u kicmu tako da me oborio na patos. Krv je pocela da tece iz nosa. Smrtonosne muke su mi dolazile a oni su me i dalje tukli dolje oborenog na podu. Tukli su me dok sam utrnuo od udaraca i tako vise nista nisam osecao i onda sam izgubio svijest. Kada sam dosao sebi pored mene je bilo pet milicionera. Kada sam pokusao da se pridignem, jedan od njih je rekao: vezi ga za radijator da mu vadimo oci. Rekao sam im: vadite slobodno, ja nemam da ga dam. Svezali su me tako isprebijanog za radijator i ostavile me samog. Razmisljao sam sta li ce radit jos sa mnom. Posle pet minuta dosli su i odvezali me. Jedan je rekao: vodi ga gore, kod Dragana Prekica. Odveli su me gore na sprat, ali me nisu uveli kod Prekica vec su me ostavili tu, na hodniku. Policajac, koji me doveo, je usao kod Prekica i ostavio poluotvorena vrata. Cuo sam kad je rekao Prekicu da necu da priznam. Dragan ga pitao jeste li ga tukli, a ovaj mu je odgovorio: jesmo, ali kaze, da je siromah i da nema. Ubili smo hleb u njega ali nista. Onda su me pustili da idem kuci. Kada sam odlazio, milicioner mi je psovao tursku majku. Bio sam prelomljen od batina, jedva sam se vukao. Nisam mogao otici kuci, vec sam prenocio u Tutinu. Ceo sam bio modar od udaraca. Tri prsljena su mi ostetili, levi bubreg je bio pomeren sa mesta. Morao sam kod lekara. Kada sam im ispricao sta mi se desilo i da je to posledica batina koje sam dobio od policije, lekari su mi rekli: nista ti ne smijemo dati. Vidis da je drzava propala. Mesec dana sam lez'o na postelji. Nikako nisam mogo da ozdravim, onda su me komsije povele kod lekra u Pazar. Bio sam kod dr. Enesa Maljevca i on mi je rekao: zdravlje ti je totalno unisteno, kicma ostecena, levi bubreg ostecen. Od tada stalno sam kod ljekara, kicma me boli, bubrezi, glava. Pored bola u glavi cesto osecam i trnjenje. Na kicmi su mi ostale kile od udarca a na glavi posekotine od udara. Ja sam od tada unisten covek. Zdravlja nemam, porodicu imam - tesko meni".
Dzevahira Pepic (1955) iz Drage:
"Posle podne, oko dva sata, policija je zaustavila moga muza Emina i sina Emira. Emir je roden 1988 godine. Dolje u Cpiljanima imamo livade i dole su cuvali Emin i Emir krave. Milicija je pitala Emira gde ce sa kravama. Emir im odgovorio da ih vodi na pojilo. Posle toga dosao policajski dzip do pred vrata Abaza Pepica. Policija je prvo sumnjala da cemo da te krave teramo dole na Kosovo i dosli su posle ovde i pitali me: "Ðe je Emir?" Ja sam rekla da je nede u komsiluku. Oni su mi na to odgovorili da se on krije i da je pobego. Emir i cora Ferida, su posli po biciklo kod rodaka. Na vrh Danovog sokaka policija je prisla i uzela Emira a cerku Feridu ostavila. Cerka mi je plakala. Ja sam otrcala kod vode, videla sam da su dva milicionera vodila mog Emira izmedu sebe, a treci je stigo da doveze dzip na put do Danovog sokaka. Ja sam otrcala pred njih, prepoznala sam policajca iz Zupe i zamolila ga: Nasko, da mi das odobrenje, i da mi kazes ko ti je odobrio, te si dosao da mi decu sprovodis i kojim povodom?" On mi je reko: Ja sam milicioner i ja imam pravo i znam de hocu i kud hocu. Ja cu da ga povedem u SUP da mi ono prica de mu je otac!" Raspravljali smo se duze vrijeme sa njima a Nasko i ovaj policajac sa Kosova - pomali, mrsav, zute brkice, zelene oci, su mi prijetili: ,,Da ce svaku dlaku s glave da mi iscupaju sto im se suprostavljam za dijete"? Ja sam vukla dijete za jednu ruku a Nasko policajac za drugu, i ja ga oteh. Ja sam im rekla: Da ce i Beograd i Kraljevo znati samo ako mi uzmu i odvedu dijete. Posle oni su nesto dobacili i posli. Ja sam dijete uzela za ruku i kuci. Dijete je bilo mlogo uplaseno i navece se pomokrilo, a ranije se nikad nije mokrilo. Ratovi su bili, nikom decu nisu otimali, a meni su oteli dijete. E slusaj, ta policija se toliko lose ponasa kad dode i donese poziv. To sve nekom prijetnjom, nekom silom. Policajac Zoran Jankovic je dosao 1999. ovde da vidi ima li koga od izbeglica sa Kosova i cak je prijetio bombom Hacifovici Pepic. Isti policajac je te godine pretukao dijete Avdije Colakovic - Esada. Da ga nije odbranila supruga Ðulbije Todica, Alah zna sta bi bilo s njim. Uglavnom, tukao ga i krenuo ga pod most, ali ona se isprecila i spasila ga. Ovuda je mnogo izbeglica proslo. Oni su fatali izbeglice i vodili su ih u prostorije Zemljoradnicke zadruge u Tutinu, gde su ih tukli do iznemoglosti. Ja sam bila ocevidac u Tutin, kad su dva autobusa doveli odozdo s Kosova".
Hozic Saban (1964), iz Drage:
Privodeni su 1996. nevini ljudi u OUP Tutin. Radilo se o ljudima koji su sprecavali nelegalne radnje koje su vrsene u vezi suma Drage. Jedan od privodenih je bio i predsjednik SDA Drage, Jusuf Demic. Jusuf je privoden vise puta gde je saslusavan i primoravan, to jest, vrsena je iznuda iskaza da potpise da se ne radi o nelegalnoj eksploataciji suma, nego da je u pitanju politicka manipulacija kako bi navodno SDA okrivila SPS. Prema svim tim ljdima koji su izvrsili kriminalne radnje u vezi nelegalne eksploatacije suma nisu preduzete nikakve mjere. U 1998. je bilo problema u toku cele godine. Albancima sa Kosova je bilo zabranjeno snabdevanje i protok roba, pa su oni pokusali da se sami snabdevaju iz samostalnih radnji sa ovog podrucja. Medutim, policija je preduzimala rigorozne mjere i protiv vlasnika radnji i Albanaca koji su kupovali robu od njih. Pred kucom Hazima Hodzica, vlasnika STR, policija je potegla automatske puske kako na Albance koji su preuzimali robu iz radnje, tako i na vlasnika. Sa uperenim puskama su uzvikvali, komandovali, samo jos sto nijesu pucali. Tako da su i porodicu u kuci i ostale mjestane uznemiravali tim cinom. U jesen 1998. godine, Colakovic Esad je cekao sestru na magistrali ispod Drage, koja je trebala da dode iz K. Mitrovice. Dok je on cekao naisla je policija MUP-a Tutin na celu sa Zoranom Jankovicem. Jankovic je upitao Colakovica: "Esade, sta radis, ovde?" Esad mu je odgovorio da ceka sestru da bi joj pomogao da izvede maloletnu djecu do sela Drage. Medutim, policajac Jankovic s obzirom da Esadova sestra zivi u K. Mitrovici, a neraspolozen prema nasim ljudima koji dole borave, prisao Esadu i udario ga bez ikakvog razloga nekoliko puta. Potom je pokusao da ga silom uvuce u auto ali su ga spasili putnici koji su tu cekali. Mjestani Drage su intervenisali povodom ovog slucaja kod OPU-a Tutin, medutim, nisu naisli na saradnju i razumijevanje. Organi MUP-a nisu preduzeli nikakve mjere prema Jankovicu".
Murat Pepic (1966) iz Drage:
"Te veceri 31. decembra 2001. sam otisao u lokal "Panorama" da docekam Novu godinu. Bio sam s rodacima, u stvari, stajali smo za sankom. U 24 sata, u ponoc, prisli smo jedan drugom da cestitamo Novu godinu. U isto vrijeme u susednom lokalu je doslo do tuce, za koju nisam znao. Ja sam posle izasao iz lokala i uputio se u sasvim treci lokal da cestitam prijateljima, Novu godinu. Cak sam izasao bez jakne, samo u kosulji. Na samom izlazu, susreo me policajac Kurtovic Sabahudin i tom prilikom mi se vulgarno obratio: "E, care, Murate, dosta je tvoga carovanja", drzeci pri tom repertiran pistolj u mene. Ja sam tom prilikom, buduci da nisam znao o cemu se radi, bio iznenaden i zbunjen. Pitao sam ga: "Sta je covjece, sta hoces?" i pokusao da prodem pored njega. Buduci da sam i ranije imao neprijatna iskustva sa milicijom, jer sam jos 1994. zbog njih, morao da napustim Jugoslaviju, tako da nisam zeleo da se raspravljam u vezi nastale situacije. Policija mi nije dozvolila da prodem. Jedan od njih me je opsovao i dohvatio za kosu dok su ostali nastavili da me tuku. Ja sam uspio da im se nakratko otrgnem iako sam ranije dobio jak udarac u predjelu korena nosa, a nakon par minuta i u predjelu cela. Svjedok, Kurbadovic Hacif je pokusao da me izvuce iz okruzenja policije, ali mu nisu dozvolili. Obratilu su mu se rijecima: "Treba on nama, mi ga cekamo sedam godina". U tom trenutku, dok ih je on molio da me puste, policajac Sabahudin Kurtovic me uhvatio za kosu i savio mi glavu na dole, dok su me ostali tukli palicama u predjelu leda. Dok sam bezuspesno pokusavao da se otrgnem, policajac Kurtovic je ispalio par metaka pored moje glave i pri tom sam dobio jos jedan udarac pistoljem po celu. U tom trenutku me oblila krv po licu. Savladali su me i vezali mi lisice na ruke, iza leda. Oborili su me na ulici i nastavili da me tuku palicama i nogama, udarajuci me nogama po tijelu. Svo vrijeme su mi zadavali udarce po citavom tijelu, palicama i nogama, i tom prilikom mi polomili dva rebra (VI i VII) i nanijeli mi povrede po ledima i bubrezima, tako dok nisam izgubio svijest. Ocevici mi pricaju da su me tukli i posle, kad sam izgubio svijest i da su me drzali pola sata na ulici, na velikoj hladnoci i da me je Lukovic, u nekoliko navrata, tukao palicom, pa cak je tukao i neke prolaznike. Brutalno se ponasao i prema prisutnima. Njih je bilo oko stotinjak. Tukao je po njima psujuci sto su se okpili. Dalje, kako mi navode ocevici, jedan od njih Ðerlek Kenan, koji me prepoznao i pokusao da me podigne, u tom trenutku ga je sprecio policajac Strahinja, pucajuci rafalno iz automatske puske. Izivljavali su se, iako sam bio u nesvesnom stanju. U isto vrijeme je, kako su mi rekli, i neka cura pokusala da mi pomogne, ali joj nisu dozvolili, udarajuci i nju, nogama, usljed cega se ona zateturala i pala pored parkiranog auta. Lezao sam bespomocno 20-ak minuta, bez svijesti, u kosulji, na ulici, na mrazu 15 stepeni ispod nule. Policija nikom od prisutnih nije dozvoljavala da pride i da me pomogne. Govorili su: "Neka, neka crkne, to pasce na snijegu!" Nakon pola sata, dezurni policajac iz SUP-a Tutin je dosao na mjestu dogadaja i odvezao me u Dom zdravlja u Tutinu. On me je takoreci, na silu oteo od svojih kolega policjaca, koji su me tukli. Po kazivanju brata Ðulbije, neko je pozvao moju bracu i kada su oni stigli ispred SUP-a, da se informisu o dogadaju koji se desio, tu je bilo 10-ak naoruzanih policajaca i oni su ih pitali: sta nam je sa bratom? Deset minuta nisu im dali nikakvo obavestenje. Nakon desetak minuta jedan od policajaca je rekao: Eto vam ga, to pasce u bolnicu, ne treba vam nista". Navodi dalje brat, Ðulbo: "Tamo mu je bila ukazana prva pomoc. Kada smo otisli tamo, pored njega nije bilo nikog, ni od lekara niti ostalog medicinskog osoblja. Videvsi u kakvom je stanju, uzeli smo ga sa nosilima i stavili u moj auto i odvezli na Hirurgiju u Novom Pazaru. U Novom Pazaru je primljen 1. januara 2002. oko tri casa ujutru. Smjesten je u sok-sobi u kojoj je ostao 24 casa, gdje su mu se lekrai borili za zivot. Borili su se da ga vrate u svesnom stanju i da uspostave normalan rad disajnih organa. Sutradan moj brat Murat je dosao svijesti, ali posto nije bio dobro, zahtijevali smo da ga upute u Beograd, jer smo smatrali da su ovdje ljekrai bili pod pritiskom policije i nijesu htjeli da da mu pruze adekvatnu pomoc. Dalje nastavlja Murat Pepic: "Na zahtjev rodbine, ja sam kolima hitne pomoci, bio prebacen u Urgentni centar u Beograd. Kola hitne pomoci su pripadala Domu zdravlja Tutin. Prebacen sam u pratnji dvije medicinske sestre iz Novog Pazara. U Urgentni centar sam se javio 3. januara 2002. u sedam casova ujutru. Na odeljenju me je primio dr. Mihajlovic. U Urgentnom centru sam lijecen osam dana, od toga sest dana na intenzivnoj nezi, gdje su se borili za moj zivot a onda sam prebacen jos dva dana na Odlejenju. Na licni zahtjev sam otpusten osmi dana, mada u mi ljekari savjetovali da ostanem jos neki dan. Ja sam jos '94. imao problema od strane policajaca Lukovica i Nurkovica i da sam se tada obracao tutinskom SUP-u gde su mi garantovali bezbjednost, ali da su odmah nakon njihovih garancija, vec sutradan, policajac Lukovic i kolega mu upali moj lokal i prijetili mi i maltretirali goste lokala, lomeci pri tom puskom inventar. Ja sam se sutradan ponovo obratio SUP-u, trazeci njihovu zastiu koju su mi obecali, a posle toga poslali 30 policajaca koji su me trazili u lokalu i kuci i tom prilikom izvrsili tesku premetacinu i tom prilikom nasli dva pistolja pod dozvolom. Pistolji su oduzeti bez potvrde o oduzimanju oruzja, koje ni do dana danasnjeg nije vraceno, iako i dalje placam porez na oruzje po osnovu drzanja oruzja. Srecom toga dana nisam bio tu. Nalazio sam se u Skoplju na svadbi svojih rodaka. Od tada pa sve do prije mjesec dana nisam se smio vracati u svoje mjesto i svojoj porodici".
Husein Jusufovic (1944), iz Konica:
"Septembra mjeseca 1994. dok sam bio u Beogradu, grupa policajaca na celu sa vodom patrole Farukom Kosutom, usla je nasilno, obila moju kucu, na opste zaprepascenje moje uze familije i svih mjestana Konica. Patrola policije izvrsila je nezakoniti pretres moje kuce bez ikakvog resenja niti naloga. Ta patrola mi je uzela pistolj, municiju (50 komada), pasos i jos druge stvari, a da nije izdala revers, niti potvrdu o oduzimanju istih stvari. Pomenutog dana moja uza familija dozivela je ogromni strah i uzasno maltretiranje zbog bahatog ponasanja policijaca, od kojih su neki bili u pripitom stanju. Moja snaha, sada vec rahmetli Jusufovic Bada, dozivela je traumu, gde je posle izvesnog vremena oduzela sebi, zivot tj. izvrsila samoubistvo. Februara 1995. priveden sam u stanicu policije u Tutinu, gde sam maltretiran, vredan i moralno ponizavan, iako sam posten i cestit covek. Dalje sam prosleden, tj. odveden u SUP Novi Pazar, gde sam bio ucenjivan, maltretiran i nada mnom vrsena pretnja fizickom likvidacijom. To se dogodilo aprila 1995. kad sam cetiri dana privoden od jutra do kasno u noc. Tih dana nada mnom je izvrsena tortura, ucenjivanje i drugi razni oblici prijetnje i na kraju fizicko maltretiranje. Prilikom podnosenja odbornicke liste Fehim Kurtovic pretio mi je fizickom likvidacijom u prisustvu Jusufovic Orhana i Vezira Tutica, tadasnjeg sefa MK - Konica. Napominjem da ni do danas nezakonito oduzete stvari (pistolj, pod dozvolom, municija i dr) nisu mi vracene. O svim ovim dogadajima postoje i vodeni su zapisnici i nalaze se u stanicama policije u Tutinu i Novom Pazaru".
Tafilovic Meho (1938) iz Kovaca:
"Dana 2. avgusta 1992. godine, u pet sati ujutru, dosla je patrola milicije iz Tutina, kod moje kuce. Tog jutra primjetio sam kola da ulaze u dvoriste, ustao sam i otvorio vrata. Milicioneri Nurkovic Sabahudin i Jankovic Zoran su upali u kucu, ponasajuci se siledzijski i vicuci: Je li ti drzis ubicu?! Ja sam ga pitao: Kakvog ubicu? Kurtovic je mislio na mog sina Fuada koji je spavao u susjednoj sobi. Ja nisam znao o kakvom se slucaju radi. Radilo se o ubistvu starijeg covjeka koje se desilo jos 1990. u selu Sebecevu, tada je ubijen Bacevac Rizo u nekoj usamljenoj kuci. Neko je prijavio da je u to umijesan moj sin koji je tada imao 17 godina. Ja garantujem i moralno i materijalno da nikada moj sin nije bio tamo niti je izvrsio to ubistvo. Patrola policije je trebala da ga sprovodi u SUP - Tutin a onda u Novi Pazar. Moj sin se uplasio i u tom trenutku pobega kroz prozor. Ja sam im rekao da cu otici kod komandira Prekica da ga pitam o cemu se radi. Oni su me opsovali i jedan od njih me je udario u slepoocnicu i ja sam pao u nesvijest. Prvo me udario Kurtovic, a onda Zoran Jankovic. Familija mi je zavristala i molili da me vise ne tuku. Iako nisam bio nizasta kriv, strpali su me u kola i uz put, dok je Zoran vozio, Sabahko me maltretirao. Svo vreme me je psovao, udarao me po stomaku i glavi i govorio mi: da te ne tuce ovaj moj kolega Zoran, on je druge vjeroispovijesti, pa cu ja da te maltretiram i udaram. Na jedno 500 metara od Crkvina, zaustavili su auto i naredili mi da izadem iz kola i da za pet minuta dovedem sina. Rekao sam da nisam nista skrivio ni ja ni moj sin, a on me je ponovo poceo udarati po glavi i stomaku, cupali su me za kosu, govoreci da on nije istrazni sudija. Ponovo me je ubacio u auto i odveli me u stanicu policije u Tutin. Sa njima je u patroli bio i milicioner Savic ali me ovaj uopste nije maltretirao. Kada smo stigli u policijsku stanicu, htjeli su da me strpaju u zatvor, ali je stigao Dragan Prekic, komandir policije, te me je saslusao i rekao da moram da dovedem sina Fuada. Vratio sam se u Kovace, uzeo sina i svojim kolima ga povezao u Tutin kod komandira Prekica. Posle toga sam ga odveo u SUP - Novi Pazar. Tamo su ga ispitivali na te detektive, ne znam, bogami, kako se zove. Ispitivao ga neki iz Beograda i on je rekao da moj sin nema nikakve veze sa ubistvom. Ja sam se javio nacelniku SUP-a Mirku Rakonjcu, a on me poslao nacelniku milicije. Rekli su mi da uzmem ljekarsko uvjerenje, sto sam i ucinio. Sutradan sam otisao sa suprugom u tutinsku stanicu policije i dali izjave. Smatram da sam bez ikakvog razloga maltretiran i ponizavan. Opstinski javni tuzilac je podnio krivicnu prijavu protiv policajaca koji su me tukli. Posle dvije godine, zvali su me na sudenje. Postupak je vodio sudija Vuksan. On ih je oslobodio krivice. Zalio sam se Okruznom sudu u Novom Pazaru, oni su to vratili u moju korist".
Dzemail Puhovic (1948), sin rahmetli Adema, iz Jarebice:
"Dana 23. avgusta 1995. moj otac Adem Puhovic je otisao u Leskovu da na pijaci kupi namirnice. Policajci Zvonko, Beljo i treci ciji je nadimak "Kostolomac", a ime mu ne znam, uveli su mog oca, bez ikakvog razloga, u MK Leskova i trazili mu oruzje koje on nikada nije imao. Tukli su ga nemilosrdno a na kraju mu naredili da se ponovo javi u SUP - Tutin i da donese pistolj. Moj otac, zbog povreda koje je zadobio od policajaca, morao je da se javi u Zdrastveni centar gdje mu je ukazana ljekarska pomoc. U vezi ovih povreda postoje i ljekarski nalazi. Kada ih je tuzio, njegova tuzba je odbacena. Zalio se i nacalniku SUP-a i komandiru, a oni su mu rekli da im navodno ovaj slucaj nije poznat. Nedugo posle ovog slucaja moj otac je preselio (umro), sto smatram da su najveci uzrok njegove smrti batine koje je zadobio od pomenutih policajaca".
Rizvan Avdulovic (1929) iz Smoluce:
"Omer iz Ribarica, radnik DB iz Tutina me je pozvao negdje u jesen 1995. datuma se ne secam, da dodem u zgradu SUP-a u Tutinu. Ja sam po pozivu otisao ujutru oko devet casova i prijavio se Omeru Numanovicu. On me je odmah uveo u kancelariju i pitao me: da li imam snajpersku pusku? Tvrdio je da je ja imam. Odgovorio sam mu da nemam niti znam kako izgleda ta puska. Posle je trazio i tvrdio da imam automatsku i poluautomatsku. Rekao sam mu da nemam i da ne znam kako izgledaju. On je otvorio ormar i pokazao mi puske koje sam vidao da nose policajci, a nisam znao kako se zovu, jer me to, kao starijeg coveka, nije ni interesovalo. Zatim sam mu rekao: sve to sto mi pokazujes ja to ne poznajem. jer ja kada sam sluzio vojsku tada su bile u upotrebi "srpske kragujevke" koje ja znam. Posle ovoga pozivao me je jos sest dana uzastopno. Trazio je oruzje koje ja nikad nisam imao. Posle privodenja od sedam dana video sam da moram nesto da predam da ne me ne bi prebijali kao ostale koje su privodili. Kupio sam jednu staru srpsku pusku od 300 DM i predao je Omeru. Nikakvu potvrdu mi nije dao. Morao sam da mu kazem kod koga sam je kupio. Ja sam mu dao ime i prezime coveka kod koga sam kupio tu pusku. Proslo je duze vrijeme, za vrijeme izborne kampanje 1996 godine u Crkvine u skoli pozvali su me Zvonko Stasevic tadasnji predsednik Opstine i Fadil Redzepovic, clan rukovodstva SPS-a. Trazili mi da im kazem sta treba da urade za selo Smalucu: put, voda, struja trazite to da vam se uradi. Ja sam im rekao da u nasem selu do sada nije niko sprovodio nikakve radove. Sve sto smo uradili uradili smo svojim sopstvenim sredstvima. Oni su bili nezadovoljni mojim odgovorom, pa je Zvonko reko Fadilu: drzi ti ovog Avdulahovica. Pored mene su bili pozvani i pojedini ljudi iz svih sela Mesne zajednice Crkvine. Posto su otisli nezadovoljni nasim odgovorom, posle tri dana dosla je policija iz Tutina, njih trojica. Pozvao sam ih da udu u kucu i da popijemo kahvu, ali oni su mi odgovorili - da odmah podem sa njima, tako da se nisam mogao ni javiti kuci. Prenijeli su mi da me trazi inspektor DB , Zeljko Obradovic. Poveli su me u Tutin i uveli u kancelariju kod tog Zeljka, kojeg do tada nisam poznavao. Prvo mi je trazio talijansku pusku. Ja sam im rekao: da tih pusaka vise nema ni u muzeju, a kamoli kod mene. Posle toga mi je rekao: ti si bio kod Sulja na dobrodoslicu. Odgovorio sam mu da nisam, a on je rekao: zasto nijesi? i negnuo se prema meni, kao da hoce da me udari. Posle toga pitao me da li sam bio na dobrodoslicu kod Jusufa Sinanovica iz Gluhavice. Odgovorio sam mu da ne znam, a on je poceo i dalje sa pitanjima oko Sulejmana Ugljanina. Pitao me je da li sam vidio Jusufa? Odgovorio sam mu da sam ga vidio i da smo se upitali za zdravlje i nista drugo. Uporno je trazio od mene da mu kazem sta smo sve razgovarali, bez obzira na moje ponavljanje da smo se samo pitali za zdravlje. Posle toga mi je rekao: ti si predsjednik birackog mjesta u Crkvinama i da ljudi ne smiju da glasaju na drugim mjestima nego de ja kazem. Odgovorio sam mu: ja sam stalno od oslobodenja 1945. bio u birackim odborima i posao sam obavljao savjesno - objasnjavajuci gradanima ko se i kako se glasa, a gradani su glasali onako kako su smatrali da treba da glasaju. Posle svega rekao mi je: ti imas pistolj pod dozvolom, da mi ga doneses sutra u stanicu milicije u deset casova. Odgovorio sam mu da ga necu odnijeti jer imam urednu dozvolu, da sam ga kupio za moje pare i da mi ga niko nije poklonio. Ja mu pistolj nisam vratio, ali me dalje nije niko pozivao u policiju".
Abit Trtovac (1935) iz Saronja:
"U ljeto 1995. milicioner Beljo Kurtovic, urucio poziv da se javim u Leskovi, gdje sam saslusavan od strane Zvonka milicionera. U maltretiranju prednjacio je Beljo Kurtovic koji mi je psovao Ramazan i Bajram a ostali mi psovali Boga, terali me uza zid i prijetili pendrecima. U prostoriji, u kojoj sam maltretiran, bili su policajci: Zvonko, Beljo Kurtovic, Kikovic i jos jedan plavi, kome ne znam ime, ali sam saznao da je iz Sjenice. Svi su me maltretirali. A Kikovic me je, na zapoved Kurtovica, udarao pendrekom po rukama i u predjelu grudi i po lijevoj nozi koja me i danas boli. Batine sam i nekako prebolio, ali ono maltretiranje i ponizenje ne mogu. Kako izgleda kad meni, starom covjeku, vjerniku, neko psuje krvavo sunce, Boga, Ramazan, Bajram. E, to ne mogu da prebolim dok sam ziv. Najvise je prednjacio Kurtovic. U ono vrijeme nisam imao kome da se zalim, sada kada je zato doslo vrijeme, zelio bi da se svi bez obzira na ime kazne po zakonu. Ako je dosla pravda, onda neka oni, koji su batinjali narod, odgovaraju. Tako ce me ponizenje koje sam od njih dozivio manje boleti".
Alija Kecap (1935) iz Saronja:
"Moj sin Mahit je u ljeto 1995. godine maltretiran i tucen pendrekom od strane Zvonka milicionera i jos jednog drugog, koga moj sin nije poznavao. Moj Mahit je sluzio vojni rok u Osijeku, za vrijeme rata u Hrvatskoj, ukupno 15 mjeseci. Dvaputa je ranjavan od strane rezervista koji su pripadali istoj vojsci. Ovo navodim iz razloga, sto je moj sin cetiri godine kasnije, pozivan u stanicu milicije i tamo maltretiran. Od mog sina se trazilo da preda automatsku pusku i pistolj "tetejac", navodno da ih je donio sa ratista. Moj sin Mahit mi je rekao da ga je Zvonko udarao pendrekom, sa jos jednim policajcem. Tukli su ga po rukama i terali ga da sa sebe skine odjecu i obucu i da tako lezi na stolu".
Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:
"Bila je srijeda, 18 oktobar 1995. godine, kada su milicioneri Zvonko i Beljo Kurtovic, bez ikakvog predhodnog upozorenja, usli u kahvecajnicu Eleza Tahirovica i uzeli mog oca radi saslusanja. Odveli su ga do Mesne kancelarije u Leskovi. Od mog oca su trazili oruzje, odnosno, cehoslovacku "zbrojevku". On to nikad nije posjedovao pa i nije mogao da prizna da ima. Zvonko i Beljo Kurtovic su ga udarali pendrekom po rukama da bi ga naterali da prizna. Nakon izvjesnog vremena izveli su ga pred salu, gde ga je u kolima cekao komandir Dragan Prekic i milicioner Kikovic. Saznavsi da je moj otac negirao posjedovanje oruzja, zaprijetili su mu da ce ga odvesti u Tutin i da ce tamo sve priznat. Rekli su mu: "Tamo ces sve rodit i pistolj i pusku!" Migom su dali znak da ga ponovo vrate u salu. U salu su usli Zvonko, Beljo Kurtovic i Kikovic. Kikovic je onda udario mog oca nogom u predjelu grudi. Ko poznaje borilacke vjestine, zna da je ovo smrtonosan udarac, ali na srecu moj otac je tada ostao ziv, iako je od tog udarca pao na pod sale. U tom trenutku uletio je Prekic i rekao: dosta! Posle tog dana moj otac nikako nije bio dobro. Bio je stalno nervozan. Tukli su ga milicioner mladi od njega 30-35 godina, bez ikakvog razloga. Nije bilo ni upozorenja ni obavestenja da ce biti saslusavan. Jednostavno, izveli su ga iz kahve i tukli do besvijesti. Stalno je bio bolestan i nervozan posle ovog cina koji mu je priredila policija. Nakon sest godina moj otac je umro".
Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:
"Zbog svoje politicke aktivnosti mestani ovog sela su bili na udaru MUP-a lokalne milicije. Ja, kao odbornik sela, sada i opstinski odbornik, dva puta sam maltertiran od strane milicije kao i moji sugradani. Prvi put mi se to desilo u septembru 1996. godine, bila je srijeda, datuma se ne sjecam. Naime, dosao sam u seosku prodavnicu, u kojoj je bilo nekoliko milicionera od kojih sam prepoznao Zvonka i Belja Kurtovica koji su bez naloga za pretres, svakoga koga su zatekli u prodavnicu, pa i mene, kao slucajnog prolaznika, pretresali. Osim pretresa drugog maltretiranja nije bilo. Prije ovog pretresa bio je jos jedan pretres u istoj prodavnici. Da je Saronje bilo na i ostalo na meti svjedoce navedeni pretresi, mnoga privodenja i batinjanja gradana. Zadnji pretres dogodio se 1999. na Velje Polje, nas kombi, kojim se ponedeljkom prevozimo do Tutina i nazad, zaustavljen je od strane milicionera Zvonka i naredeno nam je da svi muskarci izadu i bili smo pretreseni bez ikakvog razloga i naloga. Licno sam ja pretresen, a da ni danas mi nije jasno zbog cega, valjda sto je milicija znala da je to saronjski kombi i da su putnici simpatizeri SDA stranke. Ko je bio nalogodavac za sve ono sto su cinili prema gradanim ovog sela najbolje zna milicioner Zvonko koji je bio zaduzen za ovo podrucje. Trazim da se svi kazne po zasluzi koji su zlostavljali gradane na primitivan nacin a cesto i brutalan".
Manic Jusuf (1959) iz Saronja:
"Petorica policajaca: Zvonko, komandir SUP-a Tutin, Zoran Vodo iz Dobrinje, Kikovic (Sjenicak), jos jedan iz Sjenice meni nepoznat i jos jedan nepoznati trazili su 1995. mi oruzje koje nikad nisam imao. Izmislili su mi da sam bio strazar kod dzamije, da sam kop'o rovove i druge stvari koje nisam bio niti uradio. Izmisljali su da sam kupio pusku sa Huseinom Hotom, koji se tada nalazio u Nemackoj. Tukli su me po sakama i tabanima. Tukli dok im nije dosadilo".
Redzovic Nezir-Ziro (1934) iz Pruznja:
"Novembra 1993. izvrsen je pretres moje kuce, trazeci oruzje. Moja porodica je bila prestrasena od policije. Pretrage su trajale cijelog dana. Pretresene su i pomocne zgrade. Prilikom pretresa nije nadeno nista, osim pistolja pod dozvolom na ime Redzovic Zekirije. Isti mi je oduzet a kasnije vracen. Moj sin Redzovic Smail je nekoliko dana pozivan na informativni razgovor".
Ujkanovic Camil (1934) iz Morana:
"Pred moju kucu u Moranima 21. septembra 1993. godine, oko podne, zaustavio se "kombi" iz kog je izislo osam naoruzanih policajaca koji su odmah opkolili moju kucu. Posle pozdrava sa jednim od policajaca i kazivanja da su tu zbog potrage za oruzjem, uz moje prisustvo, pristupili su pretresu kuce. Prilikom pretresa nasli su mi samo pistolj marke "TT", za koji sam imao urednu dozvolu izdatu od SUP-a Tutin, isti mi nisu vratili ni do danas i ako pise da mi je pistolj oduzet privremeno. Prilikom pretresa nije bilo nikakve grubosti niti unistavanja moje imovine, ali nisu mi pokazali nikakvo resenje od suda ili policije da imaju pravo na pretres. Pretresu je prisustvovala moja supruga Ujkanovic Sefika. Od policajaca sam poznao samo Salkovic Saita, SUP Tutin, i nikog vise. Nakon 30 minuta pretresa meni je saopsteno da sa njima moram poci do SUP-a u Tutinu, sto sam i prihvatio i u istom vozilu, sa policijom, sam sproveden do Tutina. U policijskom vozilu nisu mi stavljene lisice na rukama i nije bilo nikakve torture prema meni. Po dolasku u SUP Tutin smestili su me u hodniku SUP-a, gde sam ocekivao saslusanje. Do saslusanja nije doslo vec nakon moje prozivke od strane jednog policajca, stavljene su mi lisice na ruke i sproveden sam policijskim vozilom u kome su se nalazili profesor Hanefija Drekovic iz Tutina, isto sa lisicama na rukama. U Tutinu sa mnom niko nije razgovarao o bilo cemu, niti je bilo policiske torture prema meni. Po dolasku SUP Novi Pazar smesteni smo u hodniku na trecem spratu gde su nam skinute lisice sa ruku i negde u popodnevnim casivima sam pozvat i pristupio sam u kancelariju broj 24 ili 25 gde je pocelo saslusavanje od osobe po imenu Rade, sto sam naknadno saznao. Ta osoba mi je saopstila da sam optuzen za organizovanje straza oko seoske straze u Moranima i da sam primio oruzje od SDA, koje sam, navodno, ja delio mestanima koji su trebali cuvati dzamiju u vreme Kurban Bajrama. Sve te navode sam kategoricki odbacio jer i oni nisu posedovali nikakve dokaze za ta dela. Mom saslusavanju povremeno je bio prisutan Vlado Corbic kojem sa takode naknadno saznao ime i da je bio sef DB u Novom Pazaru. Sve moje saslusavanje se svodilo na tome da primoraju da budem saradnik DB-a, sto sam zakljucio iz povremenih pretnji Corbica. Ja bih formulisao narodnim jezikom da su trazili od mene da postanem spijun ili cinkaros u selu. Takvu inicijativu sam i pored obecanja izvjesnih povlastica, ali i prijetnji, kategoricki odbio. Na tom prvom saslusanju su me zadrzali do vecernjih casova negde do 22 sata, kada mi je saopsteno da mogu ici kuci ali se moram javiti narednog dana u 11 sati sto sam ja i uradio. I na tom drugom saslusanju ponovljene su iste optuzbe i iste ponude koje sam ja i tada odbio. Na drugom saslusanju sam zadrzat oko tri sata, kada sam i pusten uz usmeni poziv da mogu doci po svoj pistolj narednih dana. Nekoliko puta sam odlazio u SUP Novi Pazar, kod Corbica, za povracaj svog pistolja, kojom mi je prilikom svakog sastanka nudio saradnju sa DB - u zamenu za povratak pistolja. Na svi tim sastancima isto sam odbio ponudu, tako da mi pistolj nikada nije vracen, niti mi je dato bilo kavo pismeno resenje o oduzimanju pistolja pod dozvolom. Na tim svim saslusavanjima, naknadnim razgovorima, osim usmenih pretnji, fizicki nisu me zlostavljali niti su me vredali na bilo kakvoj osnovi".
Jakup Djatovic (1939) iz Jarebica:
"Milicajci iz Tutina sa Zvonkom na celu prebili su me 2000. na mrtvo ime. Prije toga milicajac Sehovic, sa nekoliko milicionera, dolazio je kod moje kuce i trazili od mene pusku, pistolj. Kada sam rekao da nemam, urucili su mi poziv i naredili da se javim u SUP u Tutin. Ja sam otisao peske do Tutina i cim sam usao u SUP - odmah su usli Zvonko i jos petorica milicajaca sa gas-maskama, svezali me za radijator i tukli dok im se nije dosadilo. Ove batine pamticu do groba, jer kad jednog starca tuku mladi ljudi 30-40 godina, onda coveku nije vise ni do cega, batine coveka ne samo da bole vec mu oduzimaju obraz i cast, oduzimaju mu pravo na zivot. U ovom mom slucaju prednjacio je Zvonko milicioner, koji je na nasem terenu voda patrole".
Bacevac Hasan (1961) iz Mitrove:
"Dana 14. jula 1991. godine, bez zakonskog osnova, lisen sam slobode od strane radnika milicije Tutina, a po naredenju tadasnjeg zamenika komandira stanice milicije Prekic Dragana. Istoga dana, grupa milicionera ove stanice milicije, predvodena pomenutim Draganom izvrsila je opstu premetacinu kuce mog oca, u kojoj sam stanovao i sada stanujem sa svojom porodicom i troje maloletne djece. Prilikom pretresa stana i ostalih prostorija, apsolutno se nije vodilo racuna od strane lica koja su naredila pretres, da u kuci ima vise maloletne djece, moje i moje brace, s obzirom da zivimo u zajednici. Djeca su pretrpjela ogroman strah i nervni sok te i danas osjecaju posledice straha i maltretiranja kojima su toga dana bila izlozena. Posle izvrsene premetacine, polomljenih stvari, Prekic je naredio policiji da me uz uperene automatske puske u mene, lise slobode, ubace u njihovo sluzbeno vozilo i sprovedu u Tutin, u Stanicu milicije. Kada sam priveden u Stanicu, i tom prilikom izvrsen je pretres nada mnom, i tada je od mene oduzeto 500 DM, nesto dinara, prsten sa ruke i rucni sat. Pretres i oduzimanje stvari izvrsio je Dupljak Resad, a bio je prisutan milicioner Makovic Velizar. Zatrazio sam od Dupljaka potvrdu o predmetima i stvarima koje su oduzete od mene, ali istu nisam dobio, vec mi je Dupljak odgovorio: "Lopuzaro dobices ti od nas potvrdu ubrzo". I zaista se to dogodilo, ali ne i potvrdu koju sam trazio, vec su me odveli u kancelariju Prekica i tu me je Prekic nakon kraceg razgovora udario nekoliko puta pesnicom u stomak, a zatim nekakvim cvrstim predmetom udario me je i u predjelu slabina (bubrega) i naneo mi teske tjelesne povrede. Nakon sto sam u prostorijama milicije maltretiran, posle kraceg zadrzavanja u prostoriji za zadrzavanje lica, priveden sam u Opstinski sud u Tutinu kod predsednika suda Klimente Hasima koji mi je uzeo izjavu, ali nije dozvolio da angazujem branioca i tada mi odredio pritvor. U kasnim vecernjim satima sproveden sam u Okruzni zatvor u Novom Pazaru. Posto sam bio isprebijan u Tutinu od strane Prekic Dragana, prilikom mog preuzimanja od strane strazara Okruznog zatvora u Novom Pazaru, zatrazio sam da me odvedu kod lekara i isti utvrdi stepen mojih povreda. Isti su se oglusili o mom zahtjevu. Posto sam smjesten u zatvorske prostorije, u vise navrata privoden sam u sluzbene prostorije SUP-a u Novom Pazaru, gdje sam ispitivan satima, ali ne o okolnostima zbog kojih sam navodno pritvaran, vectrazeci da im priznam, da li pripadam kojoj stranci, a pre svega da li pripadam stranci SDA, da li posjedujem oruzje, da li sam bio gdje na obuku vojnu, zasto sam svirao na promotivnom skupu SDA u Tutinu te godine tj. 1991. i tome slicno. Inace, isticem da sam neosnovano osumnjicen da sam navodno ukrao jedno june i da je to bio razlog mog fizickog maltretiranja i zatvaranja, u stvari to je bilo samo kao razlog, a u sustini razlog je bio jedan i jedini sto sam Bosnjak. Kada su pored svih pokusaja da mi stave na teret pomenutu kradu i u tome nisu uspjeli, kategoricno sam tvrdio da nisam izvrsio nikakvu kradu, ipak sam zadrzan u pomenutom zatvoru sve do 4. septembra 1991. godine, kada sam od zatvorskog cuvara tesko ranjen iz vatrenog oruzja. Napominjem da u momentu kada sam bio ranjen od tog strazara, ja sam bio bez resenja o pritvoru, jer je Okruzni sud u Novom Pazaru, resenje Opstinskog suda u Tutinu ukinuo, a Opstinski sud nije bio donio drugo rjesenje, tako da sam ja punih 14 dana proveo u pritvoru bez rjesenja. Nakon dugogodisnjeg lijecenja, zbog zadobijenih povreda, ja sam u tridesetoj godini zivota penzionisan kao invalid prve kategorije, sa teskim posledicama po zdravlje. U vezi ovoga obracao sam se vise puta predsedniku Okruznog suda i Okruznom tuzilastvu, kao i nacelniku SUP-a Novi Pazar, ali su moja obracanja ovim organima bila uzaludna. Svi su se oglusili. Takode sam se obracao Republickom javnom tuziocu Srbije, Ministru pravde Republike Srbije, ni ovi organi u okviru svojih ovlascenja nisu nista preduzeli da se vinovnici ovog zlocinackog djela uzmu na odgovornost. Nakon sveobuhvatne istrage koja je vodena zbog navodno nekih krada koje sam navodno izvrsio, tuzilastvo u Tutinu me je oslobodilo odgovornosti, jer nije dokazano niti sam izvrsio krivicna djela za koja sam zatvaran i maltretiran".
Hamdija Bakic (1925) iz Devrece:
Bila je subota 22. januar 1994. kada mi je u kucu usla naoruzana patrola policije i jedno civlino lice. Kasnije sam saznao da je patrolu predvodio izvesni Dragan Knezevic zvani "Knez", a da je civilno lice bilo Zeljko Obradovic. Bez ikakvog objasnjenja, odmah su od mene trazili oruzje. Odgovorio sam im da oruzje nikada nisam posjedovao, dozvoljavajuci im da izvrse detaljan pretres moje kuce. Naredili su da odmah podem sa njima u Tutin. Molio sam ih da me ne odvode, jer imam staru i hronicno bolesnu zenu na postelji, kojoj sam ja pruzao potrebnu negu i pomoc. Nisu imali razumijevanja vec su me priveli u stanicu policije i zadrzali na informativni razgovor sve do ponedeljka 24. janura, preteci mi da predam oruzje, nedajuci nikakvih dokaza da sikada imao. Pustili su me kuci da razmislim izvjesno vrijeme. U srijedu 9. marta 1994. godine, u vrijeme ramazanskog posta, otisao sam na seosku pijacu da kupim potrebne namirnice. Kada sam bio na polasku kuci, prisao mi je milicioner i naredio mi da podem sa njim u policijsku stanicu u Tutin. Priveli su me i zadrzali u hodniku policijske stanice do kasno u noc, cekajuci Zeljka Obradovica po cijem sam naredenju priveden, ne dozvoljavajuci da izadem i veceram, iako sam tog dana postio Ramazan. Kasno u noc, stigao je Zeljko i kratko pitao da li cu da predam oruzje ili ne. Odgovorio sam da nemam oruzje. Ostavio me da prenocim u hodniku policijske stanice, a sutradan bez ikakvog razloga Zeljko me sproveo u SUP Novi Pazar (10. marta) kada ce mi otpoceti najtezi dani u zivotu. Nakon pitanja da li imam oruzje koje mi se trazi i moga odgovora da nemam, naredili su mi da se svlacim do pasa, prislonili me celom o zid, noge odmakli a ruke mi vezali na ledima. U takvom polozaju drzali su me i tukli palicama vise od sest sati naizmenicno cetvorica, a najvise Vlado Corbic i jedno lice zutih brkova. Kada bih padao od umora i teskih bolova, tukli su me i nogama dizeci me sa patosa, a Vlado Corbic me jednom okrenuo sebi i uperio pusku u moja usta, govoreci da ce mi je u grkljan zabiti, a potom okrenuo kundak i svom snagom tukao me po ramenu i grudnom kosu uz psovke i pogrde svih prisutnih, psujuci mi i djecu, kako bar oni ne stvore oruzje i spasu oca. Nakon takve fizicke i psihicke torture, do iznemoglosti i kraceg predaha, pustili su me u sami mrak, naredujuci mi da se javim ponovo za pet dana. Preturajuci se nogama i rukama, jedva sam izasao uz pomoc moga sina koji me cekao u hodnicima. Nijesam mogao vecerati - iftariti niti klanjati namaz. Tri dana sam bio zavijen u ovcijoj kozi. Nakon zakazanog javljanja ranog jutra 15. marta, drugog dana Ramazanskog Bajrama, poceli su sa jos jacim intenzitetom da me fizicki zlostavljaju. Naredili su mi da se izujem, svucem gornji dio do pasa i koljenima cucnem na stolici naopako sa tabanima okrenutim prema njima. Tukli su me palicama po golim tabanima bezbroj puta, sve do moje iznemoglosti, naizmjenicno se redajuci trojica ili cetvorica. Od nesnosljivih bolova i mlazeva znoja, imao sam utisak da mi oci iskacu iz glave, a da su mi noge posjecene do koljena. Uz krace predahe njihovog odmora, ova muka je trajala cijeli dan, do vecernjih sati, nakon cega su doveli milicionera, izbacili me iz prostorije i vezali za drvenu klupu u hodniku dok se ne vrate sa vecere. U kasnim nocnim satima dosla su trojica mladih ljudi, uveli me u prostoriju, naredili da pruzim ruke i udarali me svom snagom, svi redom po rukama, glavi i ledima. Od nesnosljivih bolova pao sam na patosu, onesvestio se i vise ne znam sta se od mene radilo. U neko doba noci ili pred zoru, vidio sam milicionera pored sebe. Sutradan, nakon 24-sata fizicke torture, Vlado Corbic mi je rekao da idem kuci, da o svemu ne smijem nikome nista pricati niti smijem u bolnicu otici, vec da jos jednom dobro razmislim i da ponovo dodem 25. marta. Rekao sam da nemam vise sta razmisljati i da se ne smijem javlajti, jer ako bih sve ovo morao jos jednom prezivjeti, radije bih da me ubiju ili trazio nacina da sebi oduzmem zivot. Jedan me prijatelj doveo do sinova u Tutin. Doveli su ljekara koji mi je pruzio prvu pomoc te odredio terapiju. Sve sam ispricao djeci sta su od mene radili i dugo se raspravljalo sta da se dalje radi. Neko je predlagao da me odvedu u drugu drzavu, neko da se pokusa kupit oruzje koje se trazi, a neko da se zalimo. Ja sam odbio da kupim oruzje i da idem od svoje kuce. Jedino sam pristao da se zalimo predsedniku Republike i ministru unutrasnjih poslova Srbije. Nisam se javio odredenog datuma. Cekao sam ishod upucenih predstavki. Bila je to zadnja nada. Nedelju dana nakon odredenog mi datuma za javljanje, dosla je patrola policije po mene, ali sam se ja sakrio. Ostavili su poziv da se odredenog dana javim Sluzbi drzavne bezbednosti u Novom Pazaru. Usmeno su saopstili da se obavezno javim, jer ce doci odredeno lice iz Beograda da me saslusa povodom upucenih zalbi. Javio sam se odredenog datuma, ali me vise nijesu tukli niti prijetili, vec se uglavnom vodio razgovor o sadrzaju upucenog pisma predsedniku i ministru, kako bih kod toga lica nesto od napisanog demantovao. Medutim, ja sam u pismu istinito opisao sta se od mene radilo, tako da nemam sta demantovati, jer su mogli uvjeriti se da sam istinu rekao. Priveli su me kod jednog lica koji mi se predstavio da je iz MUP-a Srbije, ali sam mu ja ime zaboravio. Veoma je korektno vodio razgovor sa mnom u prisustvu Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve to istina, jer ja i prisutni Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve istina, jer ja i prisutni Vlado Corbic to najbolje znamo. Rekao mi je da smo ja i moja djeca slobodni i da nas niko vise u vezi sa ovim nece pitati. I zaista nas vise niko nije pitao niti uznemiravao"
Esad Dzudzevic (1958) iz Tutina:
Napomena: Esad Dzudzevic, clan tadasnjeg redakcijskog kolegijuma revije "Sandzak", je u septembru 1994. sa Hilmom Sacirovicem isao u Beograd da stampa reviju "Sandzak". Tom prilikom bio je priveden i maltretiran. O tome on kaze:
"Stampanje broja je bilo u zavrsnici, kada su u 11,15 sati u stampariji usla cetiri lica u civilu koja su se legitimisala kao inspektori MUP-a Srbije i meni i Hilmu naredili da podemo sa njima. Upitao sam o cemu se radi i dobio odgovor da cemo objasnjenje dobiti u prostorijama MUP-a Srbije. Na izlazu iz stamparije peto lice nam je naredilo da podignemo ruke uvis, rasirimo noge i stanemo uz kola, zatim su nas grubo ubacili u kola, uz prve batine pesnicama i samarima po citavom tijelu. Unutra, u kolima su nam naredili da drzimo ruke visoko, u zraku, da spustimo glave nisko, da zmurimo i da slucajno ne otvaramo oci. Odvezli su nas potom u prvu policijsku stanicu, jednu ulicu nize od stamparije. Tu su nas trenutak zadrzali u hodniku, a zatim, uz stalno batinjanje, povezli u hotel "Union", gdje su nam bile licne stvari.U hotelu i na recepciji, u liftu i samoj sobi hotela dobijao sam batine za svaku izgovorenu i neizgovorenu rijec. Pokupili su nam stvari-desetak knjiga kupljenih prethodnog dana u beogradskim knjizarama za potrebe biblioteke "Vehbija Hodzic" u Tutinu. Vratili su nas u kola i po instiktu, mada nismo smjeli da legnemo, osjetio sam da su nas dovezli u prostorije MUP-a Srbije u ulici Kneza Milosa. Maltretiranje i batinjanje nastavljeno je tokom voznje, a u jos brutalnijem vidu nastavljeno je u prostorijama DB-a MUP-a Srbije. Patoloska faca koja me je tukla pesnicama u bubrege, pleksus, grudni kos, samarima po licu i glavi, zatim nogama, stalno mi se obracala sa: "Ispricaces ti nama sve, Suljo"! Tog prvog dana, uz stalno batinjanje i maltretiranje, nije ih mnogo interesovala sama revija "Sandzak" vec moji navodni odlasci za Tursku, boravak tamo i skim sam se vidao i razgovarao. Rekao sam im da sam boravio u Turskoj negdje u julu 1994. god. i da smo imali knjizevno vece u Istanbulu, gdje smo nastupali u klubu i promovisali dvije knjige bosnjackih stvaralaca iz Sandzaka. Nisu bili zadovoljni odgovorom pa su trazili da im kazem koliko puta sam se vidao sa Sulejmanom Ugljaninom? Rekao sam da sam veoma kratko boravio u Istanbulu (svega tri dana) i da sam, osim knjizevne veceri, razgkedao kulturno-historijske znamenitosti ovog grada i kupovao nesto malo garderobe na Kapali Carsiji. Nakon tri odgovora uslijedile su jos zesce batine. Medu mojim oduzetim stvarima pronasli su i vise knjiga islamske sadrzine pa su uslijedile nove batine. Nesto iza toga uslijedila je promjena. Premjestili su me u drugu prostoriju, gdje sam dva-tri sata morao da stojim u cosku sobe podignutih ruku i rasirenih nogu. Samo bi me povremeno jedno lice obilazilo. Oko 20 sati dosla je nova ekipa, koja je, sa sasvim drugacijim manirima, nastavila isljedivanje. Uslijedila su neprekidna ispitivanja sve do do 11,30 sati sljedeceg dana. Pitanja su se uglavnom, odnosila na zaplijenjeni broj revije "Sandzak", na cijoj su naslovnoj strani trebale da budu fotografija Alije Izetbegovica i Sulejmana Ugljanina. Citali su savaku recenicu u tekstovima, nakon cega su slijedile optuzbe da sam "ekstremista" i "nosilac tvrde linije u SDA", "linije, Sulejmana Ugljanina". Govorili su da svi tekstovi govore protiv srpskog naroda, da pozivaju na rat, mrznju i slicno, cak su i telegram Alije Izetbegovica, upucen svecanoj skupstini u povodu cetvorogodisnjice osnivanja SDA Sandzaka, proglasili kako navodno "Alija trazi da se kolju srpska djeca". Mada su ih sami tekstovi demantovali, to za njih nije bilo vazno. Na kraju sam potpisao izjavu u kojoj navodim da sam clan redakcionog kolegijuma revije "Sandzak" imenovanog od predsjednika KDMS "Preporod", Ismeta Tandirevica, da smo novac za stampanje dobili od osnivaca lista KDMS "Preporod". Da smo, takode, od Ministarstva za informisanje u Beogradu dobili saglasnost da mozemo legalno da stampamo ovaj broj revije "Sandzak" i da nikakvih problema sa stampanjem broja u stampariji ABC "Glas" nije bilo". Na kraju izjave sam istakao da smatram da imamo pravo da u ime osnvaca i izdavaca KDMS "Preporod" stampamo ovaj broj revije "Sandzak", da je izdanje revije "Sandzak" koje stampa Sefket Krcic (smijenjeni glavni urednik) divlje izdanje i da ce on za to najverovatnije odgovarati pred sudom. Na kraju sam izjavio da bi o svemu ovome meritornu odluku trebalo da donese javni tuzilac ili sud, a ne organi Drzavne bezbijednosti. Kompletan materijal pripremljen za stampanje revije je zaplijenjen, te da nam je zavrsetak stampanja fizicki zabranjen od strane lica drzavne bezbijednosti. Takode napominjem da nisam dobio nikakvu pisanu potvrdu o uplacenoj sumi (radi se o 1.800 DM) za stampanje revije. Nakon toga smo se ja i Hilmo Sacirovic, tehnicki urednik lista, vratili u Novi Pazar neobavljena posla."
Jaser Tahirovic (1971) iz Tutina:
"Uvece, oko 21 cas, 27. jula 1995. u kafic "Bel-ami", dosla je grupa milicionera, njih cetvorica: Jeremic, Beloica, Sehovic i Kurtovic Beljo. Posto je bilo puno gostiju trazili su sto da sednu. Za jednim stolom sedele su dvije devojke, za ciji su sto nasilno i bez odobrenja ovih djevojaka seli. Devojke su platile pice i napustile lokal. Gazda lokala nije bio trenutno tu. Mijenjao ga je zet muzicar - Senad Pepic. Pepic me je upozorio da ne nosim pice, jer nisu platili predhodni dug koji nije bio mali. Posto im ja nisam odnio pice, oni su zahtjevali od kolege Admira Ðerleka da im ponese pice. Ni Admir nije ponio pice, jer gazda nije dao. Potom su oni uzeli gazdu i odveli u stanicu policije. Posle desetak minuta dosla je patrola policije sa Lukovic Milijanom i Tripkovic Ratkom. Oni su me uzeli i odveli u dezurnu kancelariju de su me docekali - Jeremic koji je bio na samom ulazu ukorio i opsovao Admira zvanog Zubac. Potom sam ja usao u dezurnu kancelariju i udario me pesnicom u stomak. Zatim me je jos nekoliko puta udario sa obe ruke po obrazima. Posle zlostavljanja od strane Jeremica dosao je Slavisa Kikovic - u sorcu i triko majici, seo je i pitao kolege jesu li to te harambase sto nece da sluze policiju. Posle kraceg razgovora sa Ljubicem, on me je udario nogom u predelu prepona, od cega sam ja posrnuo. Krenula mi je suza na lijevo oko od bola. On mi se obratio: sto places, kurvo! Ja sam mu odgovorio da ne placem, nego mi je suza potekla od bola i rekao sam mu: ako nesto ima protiv mene,jer ga do tada nisam poznavao, da izademo na igraliste kod skole pa da se ja i on muski pesnicimo pa kako kome bude. Posle ovoga u dezurnu sobu je usao Ljajic Fako milicioner dezurne sluzbe. On im je rekao da nema potrebe da biju ove momke, jer ih je znao dobro kao i njihove roditelje, da su to posteni ljudi i ugledni u carsiji. Posle intervencije Ljajica su prestali da nas tuku".
Sabahudin Sabanovic (1977) iz Tutina:
"Mene su u jesen 1995. ispred video kluba "Delfi" napali policajci Slavisa Kikovic i jos dvojica milicionera iz Sjenice. Bio sam napolju ispred video kluba kada je iz "Zlatine kafane" izasao milicioner Kikovic sa jos dvojicom i u tom prilikom bez ikakvog povoda i razloga poceo da me tuce, prvo Slavisa, a ova dvojica su mu pomagali. Prvo me je udario u stomak, a ja sam se od bola sagnuo, a jedan od te dvojice me je udario po glavi psujuci mi majku i vredajuci me. Posto sam poceo da placem i zovem u pomoc, izasli su ljudi iz Ficine kafane, oni su tada prestali da me tuku. Posle ovog zlostavljanja otisao sam u stanicu policije - u dezurnu sluzbu gde nisu zeljeli da me saslusaju ili uzmu izjavu. Nisam poznavao policajca u dezurnoj sluzbi. Ovo se desilo oko 21,30 casova. Sutradan me je pozvao Dragan Prekic, komandir milicije, u kancelariju u koju su bili Kikovic i ona dvojica policajaca sto su me bili. Komandir me je pitao da li su me ova trojica maltretirala i zlostavljala. Odgovorio sam da su to ti koji su me tukli. On mi je rekao: nisu ova dvojica, jer si mi dao pogresna imena, pa kada budes saznao, da mi to javis. Nisam mogao da druge ljude prijavljujem, kad su to bila ova trojica policajaca. Predao sam tuzbu sudu. Sud ih tokom sudenja nije okrivio, vec je oslobodio optuzbe ove policajce. Nisam imao snage da dalje teram ovaj slucaj".
Habibovic Osman iz Tutina:
"Dana 19. februara 2000. godine, u sali Gimnazije i Tehnicke skole u Tutinu, sa pocetkom u 17 casova, odigrana je prvenstvena odbojkaska utakmica druge lige za zene. Utakmica je uredno na vreme prijavljena MUP-u Tutin. U sali je bilo 250 gledalaca koji su sto je i normalno bucno navijali za domacu ekipu. Ekipa ZOK "Zorka"-Sabac nalazila se u opasnoj zoni ispadanja i bodovi su joj bili neophodni. Uprava kluba vrsila je pritisak na sudije sto je revoltiralo gledaoce. Dva sata ekipa ZOK "Jedinstvo" dobila je veoma brzo sa cim su gosti nisu zadovoljili. U pauzi izmedu drugog i treceg seta doslo je do nestanka elektricne struje, pa je nastao prekid do 20,20 casova kada je utakmica i nastavljena. Uz burno navijanje i bodrenje ekipa domacina ZOK "Jedinstvo" je utakmicu dobila sa 3:0 u setovima. Obe ekipe su posle utakmice bile na zajednickoj veceri u bifeu "Sport" u Tutinu. Navijanje u sali bilo je korektno. Medutim patrola milicije koju je predvodio Zvonko Milunovic na opste zaprepascenje Uprave kluba i mnogih ljubitelja odbojke sutradan pocinje sa privodenjem pojedinih navijaca radi saslusanja. Uprava kluba je intervenisala i zahvaljujuci TV snimku sa utakmice za predstavnike MUP-a na celu sa Popovicem upoznala sa svim detaljima sa utakmice i nije bilo nereda niti nacionalistickih ispada. Zasto je voda patrole podneo lazni izvestaj sa utakmice i zasto je doslo do privodenja navijaca to zna samo milicionar Zvonko Milunovic. Da je bilo nacionalistickih i drugih ispada na utakmici delegat bi to upisao u zvanicnom zapisniku posle utakmice i o tome bi bio obavesten Odbojkaski savez Srbije i Klub bi bio sigurno kaznjen. Bilo je navijanja i uzvikivanja imena nasih igraca i trenera. Ljudi iz drzavne bezbednosti su pregledali snimak sa utakmice zajedno sa clanovima Kluba: Derdemez Sinananom, Kenanom Hamzagicem, Milinkom Savicem, Selmanom Vejselovicem i dosli do zakljucka da je na utakmici sve bilo korektno. Tek nakon toga privodenje i maltretiranje navijaca je prestalo. Medu pritvorenima su bili: Ragipovic Bahrija, Muminovic Raif, Hamzagic Suto, Dedeic Dzeno i mnogi ".
Imamovic Sead (1966) iz Tutina:
"Na punktu "Mehov Krs", 25. januara 2000. Bajram Dupljak me je, prilikom kontrole licnih i vozackih dokumenta, udarao palicom u predelu rebara i tom prilikom mi polomio jedno rebro. Nekako sam se izvukao i pobegao. Negdje na polovini puta, na relaciji Mehov Krs-Tutin, doticni me sustigao, zaustavio me, izvukao, a onda me poceo tuci pesnicama. Kada sam posrnuo, onda me je udarao nogama. Nakon toga me sproveo u Stanicu milicije u Tutin, svezao me u hodniku za radijator, i uz psovku i pretnju poceo da me tuce u predelu stomaka. Navodno je to uradio zato sto nisam stao na punktu za skretanje ka Rozajama. Bilo je zimsko vrijeme, negdje oko 04 sata ujutru, po velikoj hladnoci. Kada sam naisao na punkt, nije bilo nikoga. Kratko sam stao, razgledao, s obzirom da nije bilo nikog, nastavio putovanje. Moguce da je Bajram izasao kasnije i davao znake palicom i lampom da stanem, ali ja zbog neosvijetljenosti puta nisam primjetio. Nisam imao razloga da ne stanem jer sam bio prazan. Istog jutra me kontrola na izlazu Tutina zaustavila i izvrsila kontrolu kombija i sve je bilo u redu. To se desilo pri povratku iz Baca gde nisam mogao izaci. Bila je uzbrdica i puno snijega. Predao sam tuzbu Opstinskom sudu u Tutinu koji je kaznio Dupljak Bajrama uslovno godinu dana. Posto nisam bio zadovoljan tom kaznom, a i brat pomenutog je bio glavni za sobracaj tutinskog SUP-a pa je upotrebio svoje veze".
Dedic Semo iz Tutina:
"Dana 11. aprila 2000. u moju kucu su dosli sluzbenici Uprave prihoda, Selimovic Halil i Kostic Vladimir. U njihovoj pratnji su bili policajci Hot Halil i Radevic Igor. Sluzbenici Uprave prihoda su hteli silom da mi uzmu traktor star 23 godine, kako bi prinudno naplatili porez. Hteli su da razbiju garazu a potom iz stale da uzmu kravu i tele. Rekao sam im da cu to platiti naknadno, jer trenutno nemam para ili da mi uzmu samo kravu. Nudio sam im traktorsku prikolicu. Oni su bahato govorili da ce oni uzeti sta oni hoce, a ne sta im on nudi. Jedan od dvojice iz Uprave prihoda je viknuo: ,,Uhapsite ga"! Hot Halil, policajac je fizicki nasrnuo na mene, uhvatio me za prsa i za grlo. Clanovi moje porodice su vristali. Drugi policajac, Igor Racevic, me je tukao palicom po ledima. Moj sin Bedro, koji je imao operaciju srca jos 1993. je u tim trenucima bio van kuce. Kratio je drva za ogrev u blizini kuce na krlji. Nije se uopste mijesao u nikakvu raspravu. Policajac Hot Halil je izleteo napolje, uperio pistolj u sina Bedra. Sin Bedro je od soka pao pored krlje i teko se razboleo. Imao je ugraden aparat na srcu. Od tad se nije oporavio, vec je za nekoliko meseci umro. Umro je od posledica pretrpljenog straha. Ja sam kasnije osuden od opstinskog suda na sest meseci zatvora - uslovno na godinu dana. Ovo je bilo montirano sudenje. Glavni pretres je odrzan bez prisustva mene i mog sina. Prije toga sam dobio otkaz u preduzecu "23. novembar" iz Tutina zbog svojih politickih ubedenja. Obrazlozenje u resenju o otkazu nije tacno vec je iskonstruisano. Teska materijalna situacija u porodici, u kojo niko ne radi i smrt sina, su vrlo teski udarci na moju porodicu i mene".
Holic Sefik, iz Leskove:
"Dana 18. oktobra 1993. dosao je Zeljko Obradovic, ispitivao je mog oca Aliju i naredio mu da se javi u prostorije Drzavne bezbjednosti u Tutinu. Moj otac se javio 20. oktobra 1993. gdje mu je Zeljko Obradovic govorio da napusti Stranku demokratske akcije i da pocne da radi protiv svog naroda. Moj otac to nije prihvatio, a Zeljko je poceo da ga provocira na razne nacine, govoreci: da je ovo srpska zemlja i da ovdje nije mesto Bosnjacima. Taj razgovor je potrajao cak 4,5 sahata. Onda ga Zeljko oslobada i zakazuje novi "sastanak", naravno bez pismenog poziva, da se javi u ponedeljak 23. oktobra 1993. godine. Moj otac je to ispostovao, dolazi i javlja se. Zeljko ga sa jos jednim kolegom uzima i odvodi u Novi Pazar, gdje pocinju sa mucenjem i maltretiranjem, cak i sa primoravanjem, da Alija optuzi Sulejmana Ugljanina i Semsudina Kucevica kako su mu dali oruzje da podijeli narodu, ali on nije htio da prihvati da kaze neistinu. Onda su ga vezali za radijator i postavili u klececi stav, na stolicu, i poceli da ga tuku. Tukli su ga po tabanima i po ledima. Moj otac nije pustao nijedan jauk, a jedan od njih je poceo da psuje tursku majku i govorio: ako te ne mozemo naterati da kazes da si oruzje dobio od Sulja i Semsudina, naterat cemo te makar da kukas. Kada ga je jedan od njih udario nogom u pleksus, otac je tog trena ostao onesvijescen. Tako onesvescen nije znao sta su od njega dalje radili. Ne zna koliko je o tog vremena proslo kada se osvestio. Ponovo su mu govorili da kaze ono sto njima odgovara. Opet moj otac nije hteo da se posluzi ne istinom, a oni pocinju sa jos vecim mucenjima koja se gotovo bez prestanka trajala od 23. oktobra 1993. (11 sahata) do 24. oktobra 1993. (24 sata i 10 min.). Nakon ovoga su ga oslobodili sa obavezom da im se ponovo javi 27. oktobra 1993. godine, rekavsi mu da je to samo odmor. Moj otac se javio navedenog dana kod Zeljka Obradovica. Zeljko pocinje sa maltretiranjem i nareduje mu da ne sme da drzi sliku Sulejmana Ugljenina u kuci. Zakazao mu je ponovo privodenje u prostorije DB u Novom Pazaru. Znajuci da ce opet biti mucen i maltretiran, moj otac se odlucio da napusti rodno mjesto i porodicu i sav imetak. Sve ovo mi je otac ispricao prije nego sto je otisao u inostransvo, gdje ce se leciti od zadobijenih povreda koje su nastale od maltretiranja i batina od strane milicije".
Filduza Holic, supruga Alije, u svojoj izjavi navodi:
"Moj muz je 1995. bio u Novom Pazaru i Tutinu, po policijskih stanica i prostorijama DB-a. Posto su mu zakazali za dva dana da se javi, tako prebijen iskoristio ja ta dva slobodna dana i pribegao u Tursku. Tamo je boravio oko 10 mjeseci i imao operaciju ociju. Dosao je sa zavojem na oku. Nakon jednog dana, jos se nije odmorio, izvrsena je opsada kuce. Na sve strane kuce bili su naoruzani policajci sa automstskim puskama. Na kapiji dvorista usao je cuveni Dragan Paunovic. Posto je, usao bez pozdrava, trazio je mog muza Aliju i odmah je poceo s trazenjem oruzja. Moj muz mu je rekao da nema, a za to je platio batinama po tijelu. Rekao je Draganu: I Corbic mi je trazio, pa mi nije uzeo nista, jer nemam. Ti mi trazis ono sto sam otplatio batinama. Dragan je rekao: ja nisam Corbic, vec sam malo opasniji od njega. Meni ces dati sigurno. Ostavicu te da se malo razmislis dok ja popijem kafu, pa cemo se vidjeti. I on je sa 15 policajaca otisao u susjedni lokal na kafu, dok su ostali policajci bili tu u autima. Moj muz se kratko razmisljao. Zakljucio je da sa njima nema razgovora. Sa njima se razgovara tako sto ce platiti: tabanima, prsima, glavom i svim ostalim dijelovima tijela, pa je odlucio da pobjegne od kuce i odvoji se od familije. Snijeg do koljena, zavoj na oku, sve to ga nije sprijecilo da ode od kuce. Skrio se u jednoj stali koja nije imala vrata, a ni krova i tako prenocio na temperaturi od 10-15 ispod nule. Policaji su vrveli cijelu noc sa "nivom" ali ga nijesu nasli. To je samo jedan djelic od onoga sto je moj muz trpio od vlasti kakva je bila tada, a ti ljudi su i danas na ovim poljima. Sva tortura koja se vrsila nad mojim muzem sastojala se od pendreka i pitanja: pravis li dzamiju? - pa pendrek, pa osnivas li SDA? - pendrek, pa osnivas li paravojne formacije? A vezivanja za za radijator su bila predah tih sto su ih prebijali. Nikada se nije zalio na bilo koju bolest sve dok nije prosao torturu. Iako su znali da je nevin, tukli su ga. Znali su isto i da moze da izdrzi ali nisu vjerovali da moze toliko. Posle toga je imao posledice. Imao je probleme sa srcem, bolove u grudnom kosu i od posledica toga je i umro".
Skrijelj Nail (1945) iz Leskove:
"Radnja se desavala u OUP-u Tutin. Usred pola noci dosao je policajac Mladen, Zvonko Milunovic i Zeljko Obradovic. Mladen je trazio pendrek od Zeljka a on mu je reko: Ne moze, sto nisi uzeo tvoj pendrek". Zvonko je, doduse prvih 18 dana bio korektan prema meni. Posto mu Zeljko nije dao pendrek, on je ustao i naredio mi da stanem uza zid. Ja sam stao uza zid okrenut prema policajcu Mladenu. Trazio mi je oruzje. Ponovo je trazio da mu dam neki automat i pistolj. Ja sam mu reko: "Nemam, vec kamenje da vam dam". On me iznenada udari sa lijeve strane samarom, glava mi se od udarca zatresla tako, da je kapa s moje glave odletjela jedno tri metra. U tom trenutku usao je Dragan Prekic. Ja sam se zaplakao. Kaze Dragan meni: "Ja ti ne mogu nista, Skrijelj", i izasao. To vece su me pustili, otiso sam i nocio kod core, tu u Dubovu (Tutin). Onda su mi donijeli slanu krpu i previli na otok. Otok je bio veliki, tako da mi je i oko izgledalo deformisano. S tim sam otisao kod lekara. Tada je radila dr. Mila, ljekar opste medicine. Prepisala mi je na recept neke lijekove i ja sam to primio. Svaki dan me bolelo oko jedno 15 dana. Posle sam uzimo neke kapljice za oko. Svaki treci dan sam morao da se javljam Zeljku u OUP-u. Osamnaest puta sam se ukupno javio. Nakon mesec dana Zeljko mi je dao poziv da se javim u Novi Pazar. U Pazaru sam trazio da se javim Rakonjcu i zatrazio prijem. Medutim, Rakonjac nije bio tu, pa me je primio njegov zamenik. Zamenik se ophodio korektno prema meni. U trenutku kad me je zamenik nacelnika pazarskog MUP-a uputio kod Corbica doso je Zeljko tu i reko je: "Nije mi gori covek doso u SUP. Ima oruzje, psovao je komandiru majku, nacelniku, bio cuvar glasackih kutija". Ja sam odgovorio da to nije tacno, niti sam sta rekao, niti sam psovo, a niti imam oruzje. Posto sam ja to rekao, jedan milicajac tu bese i rece mi: ,,Uza zid i ka meni se okreni". Rekoh mu:-Znam, sto sam dosao, nema drugo ni ovde vec pendrek i samari". U to mu je nesto Corbic reko i on me pustio na miru. Posle sam razgovaro sa Corbicem. I sa Corbicem sam zadovoljan. Pustio me kuci, dao mi licnu kartu i rece mi: Praznik ti je, idi kuci. Bio je ramazanski Bajram. Reko mi je na vrh 4 dana da se javim. Nisam se javio jedno mesec dana. Naso me Zeljko na 25 maj i kaze mi: Sto se ne javis u Pazar. Kad sam se javio u Pazar, Corbic me je saslusao, bio je i dalje korektan, pustio me i od tada nisam bio. Sreo sam ovog milicajca Mladena u oktobru 2001. pored autobuske stanice i prisao sam kod njega:-Ubi l' me ti u SUP, pitam ga. Ubi l' me? Kaze on: "Vala ubi, gubi se da te nisam video"! Ja nisam bio spreman da mu se suprostavljam pa sam otisao od njega".
Adem Holic (1933) iz Leskove:
"Jula mjeseca 1996. godine dosao je Zeljko iz DB i zahtevao da mu predam automatsku pusku. Ja nisam imao pusku, a on mi je saopstio da se javim OUP-u Tutin. Mi smo otisli tamo, ja, Azem i Adem i on nas je saslusavao od osam do 12 sati. Stalno nam je trazio pusku. Rekli smo da nemamo i u jedan vakat su nas pustili. Vise nas nisu trazili".
Azem Holic (1935) iz Leskove:
"Jula mjeseca 1996. rekao mi je brat Adem da su mu dolazili iz DB i saopstili dase ujutru javim u Tutin. Otisli smo Adem, ja i Holic Ramo. U DB-eu se me pitali da li imam automatsku pusku a ja sam im odgovorio da nemam i da nikad nisam imao. Nakon toga sam pusten i vise nisam pozivan".
Hazbija Smakovic (1940) iz Suhog Dola:
"U srijedu 15. marta 1994. godine, oko 17 sati, kod moje kuce u Suhom Dolu dosli su Obradovic Zeljko, Sehovic Velid i Milunovic Zvonko. Pod izgovorom da me vode na izdrzavanje kazne u trajanju 60 dana. Posto sam pokazao nalog da hocu da idem samovoljno, policajac Zvonko je reko da sam slobodan sto se tice njegove naredbe. Posle toga inspektor Obradovic je saopstio da me moraju sprovesti, jer sam potreban njemu, iz meni nepoznatog razloga. Moja porodica: zena, cerka sa unucadima su se uznemirili a policajac Zvonko ih je tesio da necu bit' maltretiran, samo me sprovode na informativni razgovor. Sproveli su me u Tutin. Uveli me u kancelariju i odmah mi je inspektor Obradovic trazio da predam automatsku pusku. Posto ja to nisam imao, izveo me u hodnik i vezao za radijator. Vratio se nakon sat vremena, trazio opet automatsku pusku, iznudivao od mene iskaze ko u selu ima sta od oruzja. Posto ja nisam znao nikog, opet bi me ostavio vezanog za radijator. Taj se postupak ponavljao vise puta, a sve se vise osecao zadah alkohola iz njegovih usta. Posle deset casova, po noci, dosao je, uveo me u kancelariju, iznudivao od mene priznanje za pusku i pistolj uz socne psovke turske majke, posle svakog pitanja. Pozvao je policajca Kikovica, koji je odmah doso sa dugackom palicom, saterali me uza zid silom i poceli da tuku bez kontrole, po vezanim rukama i nogama. To je trajalo negde do pola noci. Ostatak noci, do osam sati ujutru, proveo sam vezan za radijator. Posle osam sati sam od Zeljka nuden kafom i cajem, to sam odbio. Odvezao me i nakon pola sata naredio policajcima Bakic Rasimu, Gegic Sucu i njegovom kolegi Omeru da me sprovedu u Novi Pazar. Posli smo, a ja sam zaustavljo vozaca mnogo cesto da povracam, da bi u selu Kovaci povracao krv. Zbog mojih zdrastvenih problema put je trajao vise od dva sata, sto moze potvrdit vozac policajac Rasim Bakic. U SUP Novi Pazar sam maltretiran psihicki od prilike jedan sat. Posle toga sam prebacen u zatvor. U zatvor sam trazio lekarsku pomoc koju su mi komandiri energicno uskratili. Nisam bio u stanju da hodam skoro mesec dana, ali su mi pomagali osudenici: Hukic Iljaz, Hukic Abaz, Bibic Hajro, Gorcevic Seho, Gorcevic Hazbija i Kuc Murat".
Salko Alibasic (1939) iz Suhog Dola:
"Septembra 1995., u vecernjim satima, dok sam namirivao stoku, stigli su tri policajca naoruzani automatskim puskama i pitali: "Jesi li ti gazda? Polazi s' nama!" Kucu je opkolilo 33 policajca s "rendz-roverom" i nekoliko policijskih kola. Rekao sam da nemam. Naredili su mi da udem u kola. ,,Polazi i pokazi put do Mehmeda Etemovica!" Posao sam. Uz put me jedan pitao:"Jesi li razmislio, da predas automatsku pusku, tursku ti majku!" Pesnicom me tri puta udario u prsa. Stigli smo do Mehmedove kuce. Njegova zena Melja je rekla da nemaju nikakvu pusku. Meni su dali vilusku i naredili da rasturam nekoliko plasova. Predhodno su pretresli Mehmedovu kucu. Nisu nasli nista. Rasturao sam plastove, ali nije bilo nicega u njima. Dok se nije smrklo rasturao sam plastove. Posle sam odveden kod Mehmedove kuce, gde su me tukli. Jedan mi je nogom slomio zub, udarajuci me i gazeci me nogama. Bio je plav i podebeo. Stalno su mi psovali tursku majku. Jedan od njih, udarajuci me kundakom puske po glavi, pita: "Sta ti je Sulejman Ugljanin dao od oruzja?" Bio sam sav modar i krvav. Pocupali su mi mnogo kose s glave. Tekla mi je krv iz nosa i usta. ,,Gde ti je Alija i Evropa da ti pomogne?, tursku ti majku jebem!" Najcesce su bile psovke. Dva sata su me tukli neprekidno. Modrice i podlivi crni su mi bili po licu. Cijelo selo Suhi Do je to znalo. Cijelo selo je gledalo, ali nisu nista smeli da preduzmu. Bile su mi pune dve sobe mestana. Kada su me prebili, takvog prebijenog su me stavili u policijsko auto "rendz-rover', da im pokazem put prema Tutinu. Vikali su uz psovke: ,,Kazuj put, tursku vam majku j...., uz pendrecenje i udarce pesnicama. Tadasnji nacelnik OUP-a Avdo Pepic me je vidio nakon nekoliko dana i ja sam ga pitao: "Kako ste dozvolili toj i takvoj policiji da me ovako uniste, da dolaze s Kosova i da me ovako uniste?" On je rekao da ne zna nista i da nije znao za to. Nismo mi nista ni mogli ni smjeli, ni tada ni sada. Kada su me prebili i izbacili iz kola, udarajuci me, jedan mladi me je izbacio, uz psovke turske majke. Do kuce sam dosao na rukama i nogama. Pomagao mi je Murat Alibasic i njegov sin Refko. Nisam imao nista od oruzja a nastradao sam za sva vremena. Kamo srece da sam imao. Bolje bi prosao, ovako su me unistili za sva vremena. Svjedok Beco Alibasic bi mogao posvedociti, kada me je sisao, koliko su mi kose pocupali, sta je ostalo. Tog dana me nije prepoznala ni rodena kcer, dok nisam pregovorio. Kad sam pregovorio, nastala je piska po kuci. Valahi i biljahi bolje da sam umro. Gledali su na seir sta se desilo sa mnom".
Sabrija-Melja Etemovic (1955)iz Suhog Dola:
"Stigli su 33 policajca i opkolili kucu. Pitali su me gdje mi je muz? Rekla sam da ne znam! Poceli su da psuju, da pretresaju, da lome pokucstvo. Trazili su oruzje, navodno puske u kuci, u stalama. Nisu pokazali nikakav nalog za pretres. Poceli su da biju djecu. Psovali su majku, Boga. Nasli su sekiru i macolu i odvalili vrata od mlekara. Hteli su da mi zapale sijeno. Sestorica su oborili sina Muamera i tukli nogama i palicama, po slabinama i nogama, a takode i po glavi. Vristala sam. Molila sam da ga puste. Muamer je imao 14 godina. Posle su tukli Halila, sina od 11 godina. Bacili su ga na zemlju i tukli nogama, pesnicama i palicama. Starijeg Muamera su tukli oko 30 minuta. Dok sam kukala, uperili su mi pusku pod grlo preteci da ce ga zaklati. Petoro sijena su prevrnuli, prijeteci da ce ih popaliti. To divljanje je trajalo oko tri sata (vremenski) ujutro smo otisli kod nacelnika OUP-a Avdulaha Pepica. Nisu nasli ni cauru a kamoli neko oruzje. S ocem sam otisla kod nacelnika Pepica. Pepic navodno nije znao za njihovo prisustvo na terenu. Zvao je nacelnika Rakonjca da vidi o cemu se radi. Ovaj je potvrdio da je on (Rakonjac) bio s policijom iz Peci u pretres kod navedene porodice. Ispricali smo Pepicu za sve to. On je rekao da navodno nisu smeli da tako biju brutalno decu. Drugog dana su dosli policajci Zvonko Milunovic, Beljo Kurtovic jos jedan inspektor Bacevac (sada u penziji). Dosli su da navodno provere sta se desilo. Rekli su nasoj porodici da policija koja je tukla decu nije smela to da radi i da je nelegalno dosla na ovaj teren. Otisli su onda u Tutin. Gledala sam kada su Salka Alibasica tukli, a on se onesvestio. Polivali su ga vodom i ponovo tukli. Cupali su mu kosu s glave. To je bilo je jezivo. Iste veceri su pretresli kucu mojih roditelja, prijetili da ce zapaliti kucu, prijetili starim roditeljima i deci. Prijetili su Bahtijaru i Hajrusi Dupljak, mojim roditeljima. Hajrusa (ima 70 godina) je bila prestrasena, kada su joj zaprijetili da ce zapaliti kucu i sve u kuci".
Etemovic Muamer (1976) iz Suhog Dola:
"Septembra 1993. godine, predvece, kod nase kuce dosli su policajci sa cetiri terenska vozila. Bilo ih je 32 ili 33. Po dolasku kod kuce, trazili su lovacku pusku zbog koju je moj otac Mehmed tada priznao peckoj policiji da je ima, a mi uopste nismo znali da je posjeduje. Policija je predhodno uhapsila Salka Alibasica i Faiza Alibasica, stavila ih u policijski auto i sa njima dosli pred nasu kucu. Izveli su iz kola njih i jos dvojicu i prolaznika Avdic Rama i Smakovic Mirfata, koje su slucajno sreli i poveli ih u nas kotar i naredili im da rasturaju sijena. Rasturili su cetiri omanja sijena. Posto nisu nista nasli, vratili su ih kod kuce te nastavili da vrse pretres kuce i ostalih objekata. Od jednog stana, u tom momentu nismo mogli naci kljuc, oni su ne cekajuci, razbili vrata. Ni tu nisu nasli nista. U trenutko dogadaja nalazio sam se kod deda cija je kuca nedaleko od nase. Kada sam ugledao policiju oko kuce, odmah sam pozurio tamo. Cim sam stigao pitali su me za oca. Rekao sam im da ne znam gde je, a oni su dodali: otac ti je uhapsen na Kuli, kod Peci. Odmah su poceli da traze od mene automatske puske i istovremeno poceli da me tucu. Udarali su me 4-5 puta u stomak i jednom puskom po ledima. Ja sam u tom trenutku pao, a onda zadobio jos jedan udarac nogom u krsta. Moj mali brat Halil, koji je tada imao devet godina, iz straha je potrcao meni, a jedan policajac ga je udario lopatom po nogama, tako da je pao blizu mene. Dok su mene tukla ona trojica policajaca, ostali su izacli iz kola i tukli Salka Alibasica. Salka nisam mogao da vidim jer je bio oboren na zemlju i okruzen mnostvom policije, samo sam cuo njegove jauke. Povremeno bi prestali ti jauci, na kratko, sto sam zakljucio da se nalazio u nesvijesti. To je trajalo do mraka, a onda su ga ubacili u kola i otisli put Tutina".
Harun Ramovic (1968) iz Suhog Dola:
"U jesen 1994. srijeda je bila, negdje oko 10 casova, dosla je policijska patrola u sastavu: Milunovic Zvonko, Kikovic i jos jedan meni nepoznat policajac. Zatrazili su da, bez ikakvog obrazlozenja, podem sa njima na "informativni razgovor". Kada sam usao u policijski auto, zatekao sam mog brata Sokola kojega su presreli na putu za Leskovu i uhapsili ga. Kada smo stigli u Leskovu, uveli su nas u hodnik ispred Mesne kancelarije i bez ikakvog razloga i objasnjenja poceli da nas tuku pesnicama, nogama, na ocigled Salka Alibasica iz Suhog Dola. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga su nam podnijeli nekakvu svesku da potpisemo blanko papir. Ja sam ga pitao: sta potpisujem i zbog cega ste me tukli? Oni su mi odgovorili da sam tucen sto sam poharao Salkovo sijeno. Posto sam potpisao papir, pustili su me".
Soko Ramovic (1970) iz Suhog Dola:
"Jesen 1994., srijeda je bila, oko 10 sati presrela me kod Kade, (Suhi Do), policijska patrola: Kikovic, Zvonko Milunovic, i jos jedan kojeg ja ne poznajem. Uveli su me u auto a onda su posli sa mnom do moje kuce i uzeli moga brata Haruna i obojicu poveli u Leskovu. Po dolasku u Leskovu, u hodniku ispred Mesne kancelarije, bez ikakvog razloga su poceli da tucu mene i mog brata. Kikovic i Milunovic su nas tukli pesnicama i nogama. Ovaj treci, nepoznati je ostao ispred vrata i imao je automatsku pusku. Tukli su nas oko pola sata, a posle toga bez mnogo objasnjenja, pustili da idemo kuci".
Hadzibulic Rahim (1978) iz Suhog Dola:
"Dana 29. novembra 2000. bio sam u Raski da bih kupio telad i jednog bika. Kupio sam 16 junica i junca. Da bih sve to dognao u Suhi Do, opstina Tutin, morao sam da platim autoprevoznika Alibasic Sefceta. Sva telad su imala uredne, pratece papire tj. uvjerenja od veterinara. Dosao sam do Leskove i susreo policijsku patrolu, sjenickog MUP-a, na celu sa komandirom Draganom Paunovicem. Oni su nas zaustavili na takozvanom mestu Ismetov stan, zatrazili su papire i rekli da se telad moraju zapleniti. Nakon poziva u OUP Tutin, culi smo odgovor da ako imamo dokumenta, da nas puste. I pored svega su me priveli do tutinske policije. Pozvali su patrolu iz Tutina i dosli su: Pramenkovic Sabo i jos jedan cije ime ne znam. Oni su izvrsili uvid u dokumentaciju i rekli da je sve u redu, ali da imaju naredenje da nas privedu. Sto su i ucinili. Kad smo dosli ispred policije u Tutinu, oduzeli kljuceve od kamiona. Jedan policajac mi je rekao da se javim kod Reska Ðekica iz Tutina i on ce to sve zavrsiti. Dugo sam ga trazio po kafanama i na kraju nasao. Kada sam ga nasao, rekao sam mu o cemu se radi, a on mi je trazio 3.000 DEM da bi mi to zavrsio. Posto nisam imao pare, morao sam da uzmem kod Ahmeta Skrijelja i vozaca Alibasica i dao mu. To moze da potvrdi i vozac, Alibacic. Posto je uzeo pare, Ðekic mi je rekao, da sutra, u nedelju, moram kod sudije za prekrsaje, Nazifa Derdemeza. U tom momentu sam ga pitao, gde da smestim stoku, a on mi je rekao da je oteram kod njegove kuce. Uz pratnju policijske patrole oterao sam kamion sa junicama ispred njegove kuce. Tamo su i prenocile. Sutradan sam otisao kod sudije za prekrsaje i bio osuden novcanom kaznom od 3000 dinara. Nakon obavljenog sudenja i placene kazne, sudija je rekao da u roku od sat vremena mogu mi uzeti stoku. U to vreme kad sam platio kaznu, mada ni danas ne znam zbog cega, ali mislio sam zakon je zakon i da to mora. Ni danas mi nije jasno koju funkciju je imao Resko Ðekic i zbog cega je on uzeo od mene 3000 DEM, pa Vas molim, ako postoje ikakve mogucnosti da mi Ðekic vrati pare, a ako ne, da mi nadlezni organi objasne zbog cega mi je, on, uzeo novac?
Svjedoci:
1. Alibasic Sefcet;
2. Hadzibulic Denis;
3. Hadzibulic Rahim".
Napomena: Povodom ovog slucaja, potpredsjednik SO Tutin Saban Fetahovic, se 11. mart 2002. obratio Ministarstvu unutrasnjih poslova - Beograd, sa zahtjevom da se proveri verodostojnost ove izjave i ako se potvrdi tacnost da se pokrene krivicni postupak protiv pocinioca ovih nedjela.
Ferhan Mujovic iz Djerekara:
"To vece, oktobra mjeseca 1994. bio sam na posedak kod Rasima Destanovica. Stiglo je dijete kod Rasimove kuce i reklo mi da me trazi policija. Ustao sam i posao kuci. Pred kucom su cekala dvojica policajaca. Bili su to Beljo Kurtovic i Zvonko Milunovic. Rekli su mi da podem sa njim u SUP u Tutin. Pito sam ih zasto. Rekli su mi da im predam automatsku pusku. Ja to imao nisam. Sigurno ono sto nisam imao, nisam mogo da predam. Naredili su mi da udem u "maricu" i odveli me u Tutin. Bilo je negdje oko 23 sata. Kako sam usao tamo, oni mi nisu nista rekli. Onda je dos'o neki Faruk iz Bracaka, e on je rek'o da je prodao pusku mom sinovcu iz Tutina i da je ta puska najverovatnije kod mene na cuvanje, sto uopste nije bilo tacno. Prvo me je ispitivao Dragan Prekic, trazio je automatsku. Kaze Prekic, kupio ti je sinovac i mora da ti je dao na cuvanje. Ja sam Prekicu rek'o da niti znam je li je kupio niti mi je dao, a ako je kupio tu mu je otac u Tutin, pa pitajte njega. Posle toga je usao neki Knez, iz Beograda, tu ga doveli da nas tuce. Usao je jos jedan. Knez me pit'o: "Sto nisi donio pusku?" - Nemam sigurno, reko sam mu. "Imas, kako nemas, sunce ti tvoje, vidis kako ti svedoci ova Faruk: da ti je prodo sinovcu i da je na cuvanju kod tebe". E, on me poceo tuci. Poceo je da me udara boksovima, nogama, cim je stig'o, bio me. Tuk'o me po prsima i stomaku. Posle me nogama udaro po butinama. Udaro me boksovima i po glavi. Glava mi je bila cijela natecena. Nekoliko puta me uhavtio s leda za ramena, te me gurno jedno dva puta, i ja sam udario oba puta glavom od drveni sifonjer koji se nalazio tu. Bio me koliko je mog'o, dok se nije nasitio. Ova jedan, Knez, asli me je bio. Ulazili su po jedan i jedan, a potom izlazili, ali ti me nisu bili. Ova je i dalje nastavio da me tuce nogama. Jednom me je, dok sam sedeo u onoj stolici, tako jako udario nogom u prsa da sam se onesvijestio. Ne znam koliko sam bio bez svijesti. Kada sam otvorio oci, iza mene je stajao Faruk, njihov svjedok. Faruk mi je rekao da ta puska mora da je kod mene na cuvanje. Ja sam se okrenuo Faruku i reko mu: "Sto ti ne trazis pusku kome si je prod'o, no je trazis od mene". Posle toga mi je Knez naredio da za 15 minuta odem kod brata i da vidim ako su kupili tu pusku da je donesu. U tri sata posle ponoci sam otiso kod brata, tu u Tutin, i pito ga je li kupio tu pusku. Brat mi je rek'o da je kupio njegov sin kod Faruka i da je tu. Ja sam mu rek'o: vidis sta su ucinjeli od mene. Cim me je vidio, uzeo je pusku i poneo u SUP te je predo. Bas tu noc. Ja sam se vratio u SUP, cekao sam jos neko vrijeme na hodnik, sceo sam da udem, da im kazem zasto su mene bili zbog tude puske, ali mi nisu dali da udem. Posle su me odveli do na Nabojska brda i tako isprebijanog me izbacili iz "marice" i ostavili tu. Molio sam ih da me odvedu do mog sela, jer nisam mog'o da hodam. Rekli su mi da im je tako receno, okrenuli se i ostavili me bespomocnog bas tu. Ja sam krenuo ka kuci, ali nisam mog'o dalje, pa sam tu u Naboje, nekako odbauljao, nede malo sedni, nede se digni i tako do kuce Halita Pepica. Tu sam i prenocio. Tek sutradan sam dosao svojoj kuci. Zaklali su ovcu te su me previjali u prijesnu kozu, kako bi izvukla uboj. Heftu dana nisam mogao na noge. Posledice i danas osecam".
Rasim Destanovic (1941) iz Djerekara:
"Saslusavan sam tri puta. Sve se to desavalo oktobra 1994. godine. Prvo je bio cetvrtak, kad su dosli, obrnuli "nivu" ispred kuce i dosli. Policajac Zvonko mi je rekao: ja nemam nista s tobom, ova je glavni, njemu se obrati. Bio je to Zeljko. Prisao mi je, ni dobar dan, ni zdravo, vec odmah trazio oruzje. Trazio mi je neki automat, neki "smajser", ni ne znam sta je to. A bogami ga, nisam im'o niti sam zn'o sta je. Rekao mi je, "znas ti dobro sta je, imas da ga das". Nesto se bahato ponasao, uzeo me istog dana od kuce i odveo me u prostorije SUP-a u Tutin. Molio sam ga da me ne vodi, jer nemam to, samo ce mi roditelje bolesne uznemirit. Reko sam mu da imam dao bih ti ovde, da me ne vodis dolje. Oba roditelja su mi bolesna, na postelji. On je samo naredivao da podem s njim. Zaprijetio mi je i da ce me vodit u Novi Pazar. Ja ga do tada nisam poznavao, rekao sam mu: druze, ja to nemam, vodi de got hoces i za Pazar i Beograd, kad nemam, nemam. Rahman Destanovic, bratuced mi, molio ga je da me ne vodi i garantov'o mu da nemam. On mu je odgovorio: "Ja moram da ga vodim". Morao sam da podem il' da izijem cutek. Posao sam sa njim i policajcem Zvonkom, tamo, u autu, cekao jos jedan covek iz Ramoseva, cini mi se Hajran se zv'o. Sproveli su i mene i Hajrana. Kako smo prolazili kroz Sipce, zamolio sam ih da me puste da svratim kod brata, da mu se javim i da ga zamolim da mi namiri stoku. Trazio sam da me sacekaju, dok ja odem do njega, ali Zeljko mi nije verov'o pa su me oni odveli pred bratovu kucu. Brat mi nije bio tu, pa sam javio njegovoj zeni i zamolio je da mu kaze da ode kod moje kuce, da namiri stoku, bar veceras. Odveli su me odatle, a snaha je u meduvremenu javila bratu. Brat je otis'o kod Fehima Kurtovica, sefa Mjesne kancelarije. On je bio u SPS-u i imao je uticaja kod njih, pa je naredio da me ne diraju. Fehim im je garantov'o da nemam nista i trazio da me puste. Ja stvarno nisam im'o nista, osim pistolja pod dozvolom. Dav'o sam im taj pistolj, ali oni nisu sceli to. Nije me mlogo drzo. Saslus'o me i pustio. Ni tako me nije. Kad sam odlazio, rek'o mi je, nemo' sutra da se zalis da sam te bio. - Vala necu, rekoh mu. Kroz smijeh su mi rekli: "Smisli se pa dodi". A ja mu reko: "Koliko mozes izvuc iz ovog hastala da dâ, toliko ti ja mogu dat. Nemam i nemam. Ono sto nemam ne mogu dat. Molio sam ih da me puste da bar stignem za dana kuci, jer ja posle 15 casova nisam im'o prevoza, a ni konaka. Reko sam im: mozete me drzat, ako cete me poves kuci. Pustili su me uz napomenu da se smislim do ponedeljka i da mu tog dana donesem. Ja sam mu reko da ono sto sam izjavio pred kucnim vratima, kad smo polazili ovamo, da nemam sigurno ni u ponedeljak. Jer kad nemam, nemam, dzabe je. Tukao me nije. Fehim me spasio, garantovano bi dobio batine da nije bilo njega. Javio sam se ponovo u ponedeljak. Bio sam saslusavan od Zeljka nekih dvadesetak minuta. Opet je trazio taj "smajser", ja ne znam bogami ni sta je. On me je posle pustio. Prijetio mi je da ce me vodit u Pazar, vodio me nije, bio me nije. Vise me nije ni pozivao".
Redzep Destanovic (1956) iz Djerekara:
"Bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi, kada mi je policajac Zvonko Milunovic naredio da se javim u SUP-Tutin. Javio sam se 28. avgusta 1995. Tamo je bilo cetvorica policajaca koje, osim Zvonka, nisam poznavao. To je bilo negdje oko 10 casova. Tog dana su korektno postupali. Trazili su samo oruzje ne imenujuci koje. Na moje pitanje, koje oruzje traze od mene, dali su mi papir i olovku i rekli napisi sam, koje imas. Napisao sam da imam pistolj "TT", bez dozvole. Nisu bili zadovoljni, trazili su i dalje. rekli su mi pistolj je pod br. 1, pisi dalje, dugacke cijevi. To je trajalo nekih pola sata, a onda su mi rekli da izadem na hodnik i da ih sacekam da podu sa mnom do moje kuce, da uzmu taj pistolj. Nakon desetak minuta, dosao je jedan od njih, rekao mi da donesem pistolj u srijedu u Leskovu i da im predam. To sam i ucinio. Pistolj je preuzeo Zvonko Milunovic a nakon predaje izdao mi potvrdu na kojoj stoji da je izvrsen pretres kuce i da je pronaden pistolj, sto uopste nije tacno. U potvrdi stoji sljedece: Potvrduje se da je potpisano ovlasceno lice prilikom pretresa stana i drugih prostorija - lica Destanovic Redzep, pronaslo i privremeno oduzelo sledeci predmet.
1. pistolj, marke "tt", kalibar 7,62 mm, fabricki broj 112185; 2. jedan okvir za isti bez municije.
Zakljucno sa rednim brojem dva (2)").
Redzep i njegova porodica tvrde da pretres uopste nije izvrsen niti su predmeti nadeni u kuci, vec da ih je on sam odneo u MK Leskova i tamo ih predao licno policajcu Zvonku Milunovicu.
Nakon 20-30 dana, otac Paso je bio u Leskovi, a jedan od policajaca mu je urucio poziv na moje ime, kojim se trazilo da se javim SDB-u u Tutin, kod inspektora Zeljka Obradovica. Poziv je dobio i moj brat Alija. Obojica smo se javili. Bio je ponedeljak. Pred'o sam poziv Zeljku a on ga je uzeo, pogledao, slozio i pocijepao u parcat. Pitao me: "Jesi li ikad imao posla sa DB, ili neko tvoj?" Rekao sam mu ne, niti ja niti iko moj. Obratio se meni i bratu mi i rekao da smo izabrali ono najgore, da imamo posla sa njima i da nikad necu biti miran, ni ja ni moj brat, dok ne predamo to sto imamo. Trazio mi je automatsku pusku. Odgovorio sam mu da nemamo pusku i da je ne mozemo predat. Zeljko mi je zaprijetio: "Moraces je rodit". Cijelo vrijeme dok nas je ispitivao, otvarao je fijoku, drzao pendrek, ali me nije tukao. Na kraju mi je rekao da idem i da se javim za sedam dana. Javio sam se sedmog dana. Ponovo isto. Ista pitanja, isti redosled, isti odgovori. Tako jos dva puta. I ponovo isto. Opet: "Morate ga dat. Sta se prica po posedaka, ko drugi ima oruzje?" Posto sam mu rekao da ne znam i da me ne interesuje, na kraju nam je rekao da mozemo ici i ja i brat, jer se sa nama ne moze razgovarat. To je bilo tada. Posle cetiri godine, tacnije 26. aprila 1999. godine bio sam u Tutinu sa Hilmijom Fakicem iz Naboja. Kako smo stajali u centru grada, dosao je inspektor Iso, sa jos jednim milicionerom, i trazio licne karte. Dali smo mu licne karte na uvid, a on je naredio da podemo sa njim u stanicu policije. Posli smo i kad smo, stigli, tu je bilo mnogo policajaca, a SUP je bio zakljucan zbog NATO bombardovanja. To je bilo posle podne, negdje iza 12 sati. Inspektor Iso je naredio jednom od prisutnih policajaca da nas pretrese. Policajac je prisao i izvrsio naredenje. Nismo imali nista, ni ja, ni Hilmija. Posle toga je trazio kljuc od prostorija SUP-a, ali mu je jedan od kolega odgovorio da zbog znaka za uzbunu ne smije da otkljuca SUP. Iso je insistirao da mu da kljuceve i rekao mu da se pozove na njega. Nakon toga su otkljucli SUP i uveli nas unutra. Na odmaralistu stepenista nas je ostavio da sacekamo, a on je usao u kancelariju i posle 5-10 minuta pozvao Hilma unutra, a ja sam ostao i dalje da cekam. Ne znam sta je tamo bilo. Hilmo se tamo zadrzao deset minuta, a onda je izasao. Nisu ga bili, bar mi je tako rekao. Posle toga je mene pozvao unutra. Tamo je bio isti onaj policajac koji me je legitimisao u centru grada. Iso me je prvo pitao sto ne doneses ovu automatsku pusku? Rekao sam mu da je nemam, a on mi je zaprijetio: "Ima da je rodis!" Pitao me je dalje; "Koja je ovo godina, 1999. ili 1941.? Samo pitao, na nijedno pitanje mi nije dao da odgovorim potpuno. Pitao me i: "Ko ovde vlada, ja ili ti?" a onda je poceo da me udara. prvo mi je savio vrat jednom rukom na dole, a onda poceo pesnicama da me tuce po ledima. Pokusao sam da se izmaknem ka zidu, a on me je udario nogom u predjelu potkolenica, izgubio sam ravnotezu i pao na pod. Dok me je Iso tukao, ovaj drugi je sedeo za sto, drzao otvorenu fijoku u kojoj je bio pistolj. Neki put bi uzeo pistolj, igrao se s njim pa ga vratio u fijoku, pa sve tako dok je trajalo ispitivanje. Ispitivanje je trajalo oko 20-30 minuta. Na kraju mi je ovaj drugi policajac naredio da ustanem. Ja sam ustao, policajac mi je prisao, a na njegovo mjesto je seo Iso. Ovaj policajac mi je prilazio, cinilo mi se pomirljivo i pitao me: "Hoces li da je doneses?" Ja jos nisam odgovorio, a on mi je opalio samar po lijevom obrazu. Potom su mi otvorili vrata i psujuci me vodili niza stepenice. Bojao sam se da me ne gurnu, ali srecom nijesu to ucinili. Nekoliko mjeseci posle toga, negdje u jesen, isao sam ka "Dalasu", pored "Autotehne". Na ulazu u Tutin, zaustavila me saobracajna policija. Jedan od njih, po imenu Beljo Kurtovic, prisao mi je i trazio isprave. Predao sam mu vozacku i saobracjnu, a on je posle uvida naredio da se parkiram pored "Autotehne". Parkirao sam se, a on je prisao i rekao mi: "Nemate pravo da vozite ovo auto, jer prekoracuje dimenzije. Otisao je kod ovih u "Autotehnu" i donio pantljiku, traku od 10 metara, i poceo da meri sirinu i duzinu auta, a onda mi rekao da mora da me iskljuci iz saobracaja. Pitao sam ga kolike treba da budu dimenzije, a on mi je odgovorio da treba da bude 1,80m siroko i tri metra dugacko. Pitao sam ga sta da radim a on mi odgovrio: "Najbolje ga prodaj. Bolje nego da seces lim da bi ga doveo u standardnu meru. Pitao me gdje sam se zaputio, i posto je cuo da idem kod daidze u Crnu Goru, rekao je da posto idem dolje, nece me ovaj put iskljucit iz saobracaja, a drugi put ce morat. Radi se o autu "Plimuth" americke proizvodnje. Ovo auto i dalje vozim, niko mi nije trazio da secem lim, osim Kurtovica".
Alija Hadzibulic (1970) iz Suhog Dola:
"Posedovo sam kola marke "moskvic star". Kod njega sam imao neki defekt koji ja nisam mogo da otklonim. U K. Bunarima ima majstor po imenu Suco, uzeo sam kola kod Muja Skrijelja iz Borostice da dovedem tog majstora kod moje kuce, gde su mi bila stara kola. U Karajukice Bunarima sam nasao majstora Sucka oko devet sati, usli smo u kahvu kod Senada iz Saronja, vlasnik kahve je bio Osman Hukic i Duda. Posluzeni smo kahvom od strane pomenutog radnika. Tada je, iz nama nepoznatih razloga, nastao je haos u kafani. Pomenuti radnik je nestao iz kafane, da bi odmah potom u kafanu usla patrola policije u sastavu: Zvonko Milunovic, Kurtovic Beljo i jos jedan meni nepoznat policajac. Pitali su za razlog naseg boravka u kafani, a posto sam im ispricao razlog, otisli su za sank i razgovarali sa poslugom koja se sastojala od dvije devojke. Tema razgovora je meni ostala nepoznata, jer su govorili tiho. U povratku kuci sreo sam vlasnike kafane, bez zaustavljanja, pozdravili smo se svetlima. Nakon dva dana krenuo sam za selo Ðerekare. U Leskovi je bio neki skup i mi smo se tu zaustavili. Mi smo se tu malo zadrzali i u meduvremenu je dosla patrola povodom tog skupa. Iz patrole se izdvojio policajac Kurtovic Beljo i mene saopstio da podem za njim, jer sam im potreban. Uveo me u salu gde je bio ostatak patrole. Zvonko mi je naredio da ispruzim ruke, ja sam to odbio da bi potom bio primoran da pruzim ruke. Udario me je 10 puta palicom dok nisam mogao da drzim ispruzene ruke. Posle toga Kikovic me sutirao nogama po stomaku uz psovku tursku majku. Posle su mi naredili da odmah idem kuci. Doso sam kuci natecenih ruku gde sam pristupio privijanju slanih obloga za jednu nedelju dana. Na ruci lijevoj sam imao jaku povredu od cipele kojom sam pokusao da se zastitim od udarca policajca Kikovica".
Semso Destanovic (1961) iz Djerekara:
"Srijeda, pijacni dan, u selu Leskova. Tog dana prizvao me policajac Zvonko Milunovic i reko mi: "Pistolj "tetejac" ima da doneses i da ga predas. Reko sam mu da nemam, a on je i dalje pritisko: "Daces, daces!". Isti dan mi je urucio poziv da se javim u ponedeljak 28. avgusta 1995. u SUP-Tutin. Javio sam se zakazanog dana komandiru Prekicu i Kikovicu, tu je bio Zvonko i jos jedan policajac. Kada sam mu predao poziv, komandir Prekic me je pit'o da li sam donio pistolj. Reko sam mu da nisam mog'o donijet ono sto nemam. Samo sto sam rekao, policajac Kikovic me je iznenada udario snazno boksom u predelu desnog bubrega. Presavijao sam se od bola. Molio sam ih da me vise ne biju, jer oruzja stvarno nemam. Prekic je naredio Zvonku; vodi ga dolje na kovanje, u samicu. Zvonko me odveo dolje i poceo da ispituje: "Imas to? Da doneses to!". Stalno me je ispitivao, tako negdje oko 30-ak minuta. I ja stalno odgovarao da nemam. Posle toga, Zvonko me je plasio da ce da me vodi u Novi Pazar. Prijetio mi je: "E, tamo ces dat i ono sto nemas. Rodices ga" Naredio mi je da izadem iz samice i da cekam "kampanjolu" za Pazar. Cekao sam jedno 20-ak minuta. Nakon toga su dobili naredenje da nas puste kuci. Bilo je tu mlogo ljudi koji su saslusavani. Kad sam izlazio, Zvonko mi se obratio uz napomenu da ce me i dalje trazit i privoditi. Rekao mi je: "Ako ti nademo oruzje, sve cemo ti najedno naplatit!" Od tada nisu vise dolazili niti su me pozivali".
Rasim Ahmetovic (1930) iz Djerekara:
"U prolece 1994. bila je srijeda, pijacni dan u Leskovi. Toga dana me je zaustavila policijska patrola i rekli mi da me trazi inspektor Rakonjac i da se nalazi u prostorijama ambulante u Leskovi. Policajci Zvonko Milunovic i Sehovic su me odveli do inspektora Rakonjca. Cim sam usao u ambulantu, Rakonjac me pit'o: Imas li oruzje kod kuce? Ja sam mu rekao da je naisao na starijeg covjeka koji ce mu samo istinu reci. Rekao sam mu jos i to: da imam kuci jednu staru pusku jos prije drugog svetskog rata. Rakonjac je naredio patroli da podu sa mnom do moje kuce u Ðerekare da im predam pomenutu pusku. Ja sam im tu staru pusku predao sa cetiri metka. Patrola je uzela pusku a mene povela u Stanicu policije u Tutinu. Usao sam u kancelariju komandira stanice gde se nalazilo oko 20 ljudi u civilu. Svi su mi postavljali pitanja na koja nisam mogao odgovoriti. Proveo sam dva sata u pomenutoj prostoriji,a onda je poceo da me ispituje inspektor Rakonjac, rekao mi je: Ti si stari pogresio i dao pusku koju ti mi nismo trazili. Mi trazimo automatsku pusku. Ja sam mu odgovorio: mozda bi i pogresio, posto me je ubrzala vasa patrola, ali ja nisam pogresio, vec sam vam donio ono sto sam imao. Jedan nepoznati mi je rekao: poznajes li me stari.- Ne poznajem, odgovorio sam. a on mi kaze: "Upoznaces me! Ja nisam iz ove sredine, nego sam izdaleka!" Ja sam mu odgovorio: ako si pravi covek nema veze odakle si, a ako si los, bolje sto nisi iz ove sredine. Rakonjac me je potom pitao: "Je li ti garantujes, da nemas automatsku pusku. Mozda su ti sinovi nabavili, a ti ne znas?" - Moji sinovi ne mogu nista da urade bez mog znanja. Reko mi je: neko ce je nabavit. Odgovorio sam im da mogu odmah da me strijeljaju i da ih niko ne pita, ali da mi ostave porodicu na miru i da se ne izivljavaju nad njom. Posle toga su svi izasli iz kancelarije, osim Zvonka Milunovica i onog nepoznatog sto mi je rekao da cu ga dobro upoznat. Negde oko pola noci su me strpali u celiju. U celiji sam proveo sve do osam sati ujutru. Ujutru su otvorili "spijunku" i rekli mi da predam pusku ili ce me sprovesti u Novi Pazar, ili Kraljevo, zajedno sa sinovima. Ja sam jos ostao u celiji, patrola je otisla u Ðerekare, po mog mladeg sina , Hazba. Doveli su i Hazba u SUP Tutin i pitali su ga gde ti je stariji brat, Nahod? On im je odgovorio da je otisao autobusom u Tutin da vidi sta mu je sa ocem. Posle je dosao moj stariji sin Nahod. Bio je zacuden kad je nasao mladeg brata Hazba. Pitao ga: otkud ti, ovde? Hazbo mu je odgovorio da ga je pokupila patrola kod kuce i dovela u SUP. Nahod ga je pitao da li zna sta je sa mnom, a on mu je odgovorio: valjda je tu u celiji. Posle izvjesnog vremena dosla je policija i pozvala me da idem gore u kancelariju. Ponovo su trazili automatsku pusku. Rekli smo da nemamo. U toj kancelariji je bilo puno policije. Jedan od tih policajaca mi se obratio: je si li ti hodzica? Ja sam mu rekao: ja sam Bosnjak i verski opredeljen covek, a ako vam to znaci, sto sam taj covek, kazite i nemojte da me provocirate i uznemiravate. Jedan od policajaca je rekao Zvonku da nas uvede u njegovu kancelariju, da nas ispituju. Posle smo presli u Zvonkovu kancelariju, gde je vrseno iznudivanje da priznamo da posedujemo oruzje. Kratko smo im saopstili da im to ne mozemo predati, jer ga nemamo. Ispitivali su i mene i Nahoda a ostale su isterali na hodnik da cekaju. Usao je jedan od inspektora, koje ja ne poznajem, i rekao: ja sa ovim ljudima, nista nemam. Posle ovoga, moje sinove, Hazba i Nahoda, jednog po jednog, uvodili su Zvonko i Sehovic. Zvonko je rekao: posto do sada nista niste prijavili, sada cemo da vas potkivamo. Zvonko poceo da tuce Nahoda palicom po rukama, a onda je naredio Sehovicu: potkivaj ga! Sehovic ga je presavio preko hastala i tuk'o ga palicom po tabanima. naredili su i mene da skinem carape i cipele. Cipele sam skinuo a carape nisam. Onda su mene tukli po tabanima. Na isti nacin su tukli i mladeg sina Hazba. I njega su tukli palicom po rukama i tabanima. obojica su ga tukla. Jedan po jednoj a drugi po drugoj. Tako 10-15 minuta. Posto su nas istukli, onda su nas isterali na hodnik. Dok smo stajali na hodniku, rekli su nam da jos uvijek imamo vremena da se smislimo".
Izjavu nastavlja Nahod Ahmetovic (1966), sin Rasimov:
"U hodniku smo ostali do 16 casova; bez hrane i vode. Na nas zahtev dozvolili su da odemo do kuce. Otisli smo ja i mladi brat, a otac je ostao u dezurnu kancelariju. Meni i bratu su naredili da se javimo ponovo ujutru, a otac se u meduvremenu obratio nacelniku Avdu Pepicu. Nismo se javljali vise u policijsku stanicu Tutin niti smo smeli. Sest-sedam meseci nismo silazili u grad, niti smo smeli. Kasnije sam imao svadu sa komsijom Ramom, te me policija sprovela u stanicu policije u Tutinu. Tu sam cekao u hodniku. Nakon odredenog vremena, naisao je inspektor hodnikom i pitao: jesi li ti, Ahmetovic Nahod? Ja sam mu odgovorio da jesam. Reko mi je; podi za mnom. Otisao sam za njim na sprat, u njegovu kancelariju. Zeljko Obradovic mi je rekao da pricam o situaciji. Ja sam poceo da pricam o konfliktu izmedu mene i komsije Rama, a on me je prekinuo govoreci da ga to ne interesuje, nego da ga interesuje sto se nisam javio kada mi je porucivao po mom bratu. Pitao sam ga: o cemu treba da pricam? A on mi je odgovorio: toliko sam te trazio, a tebe nema. Ne znam ni kuda se kreces, po zemlji ili vazduhu. Insistirao je da mu predam oruzje, a ako ga nemam da ga nabavim. Reko sam mu da ne posedujem nista, ali me je on i dalje iscrpljivao psihicki i fizicki trazeci da im predam oruzje koje nemam. Takode mi je trazio snajper sa 90 metaka i pistolj "TT". Cio dan me je drzao i ispitivao u kancelariji. Povremeno bi izlazio i vracao se nakon pet minuta. Prijetio mi je da ce doci patrola i da cu sve priznati i donijeti. Svaki put, kad bi ulazio, pitao me jesam li se smislio, a potom ponovo izlazio. Ceo dan me drzao,tog decembarskog dana 1994, sve do mraka. Posle mi je naredio da predem u susednu kancelariju i vezao me za radijator. Tu sam ostao cijelu noc, vezan do osam sati ujutru. Sutradan me je odvezao i nastavio da ispituje jos nekoliko sati, a zatim mi zaprijetio da ce me uputiti kod inspektora u Novi Pazar, Vlada Corbica. Naredio mi je da se javim Vladi Corbicu, inspektoru DB-a, u ponedeljak u 10 casova. Javio sam se. Vlade me je ispitivao sve do 14 casova. On me je ispitivao, prijetio, zastrasivao i trazio da donesem oruzje".
Ahmetovic Zaim (1953) iz Djerekara:
Poter'o sam 1993. dvoje teladi da prodam u Podgorici u kamionu Safeta Cosovica iz Bracaka. Ja sam otisao autobusom sa Mehova krsa, a on je ostao za mnom. Telad su bila licno moja, imao sam papire od veterinara, znaci nisam ih svercovao. Morao sam da ih prodam kako bi platio dug za struju i porez. Medutim policija je zaustavila kamion Safeta Cosovica i moju telad oterala na klanje u Novi Pazar. Ja sam se vratio iz Podgorice i otisao kod Sloba Zecevica da mi dade potvrdu da su telad oduzeta i rekao mu za kakvu svrhu sam ih morao prodati. On mi je rekao da ako se ja slazem da on prebaci vrednost teladi sa ziro racuna klanice na ziro racun elektrodistribucije. Nakon dvadeset dana, ponovo mi je dosao racun za struju. Ponovo sam se obratio kod inspektora Sloba Zecevica. On tada nije uopste htio da razgovara sa mnom. Napominjem, da mi nikakvu potvrdu nisu dali za oduzetu telad. Isto se to desilo i sa teladima Cosovic Sabana iz Bracaka".
Fadil Kahrimanovic (1966) iz Jezgrovica:
"Nocu 10. jula 1994. oko sat cas gledao sam utakmicu u kafani Izberovica sa svojim rodacima Kahrimanovic Halilom, njegovim bratom Sinanom i nekim Muamerom iz Novog Pazara. Nakon zavrsetka utakmice ovo moje drustvo je otislo kolima do Jezgrovica, a posto nije imalo mjesta u kolima ja sam posao pjesice. Svratio sam u pekaru kod Ismeta i Faruka Zulfovica, kupio lepinju i posao kuci. Na jedno 15-ak metara od pekare, pored mene zaustavila se policijska "niva". Iz auta me je pozvao policajac Bojovic Mile i rekao mi da udem u vozilo. Poslusao sam ga. Odatle su me odvezli u policijsku stanicu u Ribaricu. Kad smo usli u stanicu jedan od policajaca je zakljucao vrata i odmah su poceli da me tuku. Policajac Mile me je najvise tukao. Pitao me je "dokle ces da me pratis" i zatrazio da ga vodim i pokazem gdje su bacene ribarske mreze od mojih prijatelja koji su gledali sa mnom utakmicu. Ja nisam imao pojma da je neko ikakve mreze postavio i tako sam im odgovorio. Policajac Mile me je udario jedno dvadeset puta samarima po licu a onda 80 puta pendrekom po tijelu i butini lijeve noge, 2-3 puta po butini desne noge, 2-3 puta po levoj ruci, potom u predjelu leda nekoliko puta, dva puta po lijevoj saci, jednom po desnoj saci i 2-3 puta po kicmi. Nakon sat maltretiranja i batinjanja zaprijetio mi je rijecima, 'ili ces kazati tacno mjesto gdje su bacene mreze, ili cemo ti oduzeti zivot'. Zabijao mi je i pendrek u nos, uhvatio me za kosu i tri puta udarao mi glavom o zid. Na kraju me uhvatio objema rukama za grlo i rekao"ja cu te udaviti, ili ces kazati gdje su mreze!" Negdje oko tri casa izveli su me iz stanice, uveli ponovo u auto i odvezli u moje selo Jezgrovice da im kazem gdje su mreze bacene. Kola su ostavili pored moje kuce. Molio sam ih da me puste da se javim kuci. Nisu mi dozvolili. Otisli smo pored jezera u pravcu vikendice Ramiza Etemovica, novinara iz Novog Pazara. Jedno 500 metara nizvodno vidjeli smo cetiri camca privezana za obalu. To su bili camci vikendasa. Pretrazili su jezero sa lampama i uvjerili se da nema nikakvih mreza. Policajac Mile je i dalje trazio od mene da mu pokazem gdje se nalaze mreze i udario me tri puta u predjelu lijeve noge govoreci mi: "ili ces kazat gdje su mreze ili cemo te unistit. Ti znas gdje su". Kad je vidio da stvarno ne znam nista o mrezama vratili smo se sa jezera putem koji vodi pored vikendice i vratili se gore na asfalt gdje su bila parkirana njihova kola. Molio sam ih ponovo da me puste kuci posto smo prolazili pored nje. Nisu mi dozvolili. Ponovo su me vratili u stanicu. Tu me nisu vise tukli, ali su mi zaprijetili da nikom ne kazem za ovo sto se desilo, jer ako kazem sljedeci put ce biti jos gore. Obecao sam im da nikom necu reci samo da me puste. Pustili su me i ja sam jedva otisao do kuce. Kuci sam stigao negdje oko cetiri casa i deset minuta pred zoru. Kad me je vidio otac u kakvom sam stanju, otisao je do Ribarica, uzeo taksistu Spaha da bi me odvezao do Tutina. U taksiju sam lezao na zadnjem sjedistu jer nisam mogao sjedeti. Stigli smo u Tutin i prijavili prvo u MUP sta mi se desilo pa onda u bolnicu. U bolnici su mi dali auto i uputili me na Hirursko odjeljenje u Novom Pazaru, gdje sam lezao tri dana."
Napomena: Mahit Kahrimanovic, otac Fadila Kahrimanovica je u svojoj izjavi naveo:
"Pred zoru zakucao mi je sin na vrata. Otvorio sam mu vrata, a sin mi rece: "Babo, polomljen sam, sav". - Od koga sine, upitao sam. Od milicionera Mila, odgovorio mi je i skljokao se. Smjestio sam ga na kauc i posao kod sinovca da ga zamolim da mi prebaci sina do bolnice u Tutinu ili u Novom Pazaru, svejedno. Porodica mog sinovca se uznemirila i pitali su me "sta mu je?" "Ubila" ga milicija, odgovorio sam. Sinovac mi je otvoreno rekao kad je cuo da ga je policija tukla da ne smije da ga poveze. Otisao sam jos kod jednog rodaka Kahrimanovic Ismeta, prodavca i on mi je rekao, "kad je u pitanju milicija, ne smijem". Otisao sam kod drugog sinovca, Haruna Kahrimanovica da ga zamolim da mi pomogne da prebacim mog sina. On me uputio kod njegovog kolege. Njegov kolega me je odbio, uz izgovor, da se kasno vratio i da ne moze. Odatle sam otisao kod radnika rozajskog MUP-a, Sutovic Sulja i on me odbio, pravdajuci se da mu ne radi auto i da nema goriva. Odatle sam otisao kod Zulfovih sinova, pekara i oni su me odbili, pravdajuci se da peku hljeb. Oni su znali sta se desilo sa mojim sinom a nisu mi javili. Na kraju sam otisao kod taksiste, Spaha Berovica, ustao je, upalio auto i prevezao mog sina do Tutina".
Musa Skrijelj (1951) iz Borostice:
"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima (oko 5:30h), u moju kucu su dosli policajci (njih pet ukupno) i trazili oruzje. Vrijedali su me, prijetili, tukli a potom autom odveli u Budevo. U Budevu su me tukli palicama, cizmama, pesnicama. Gazili su me cizmama po citavom tijelu, licu. To je trajalo od sedam ujutru do dva sata posle pola noci. Nekoliko puta sam padao u nesvijest. Najvise su me tukli Dragan Paunovic, Mile Nedic, Njegos Vukovic. Obratio sam se kasnije ljekarima i uzeo ljekarsko uvjerenje o povredama. Podnio sam i tuzbu redovnom sudu. Kasnije mi je Dragan Paunovic u Karajukica Bunarima prijetio da moram povuci tuzbu. Tada me je s jos jednim policajcem pretukao po glavi i tijelu. Obratio sam se u SUP-u Novi Pazar Zeljku Milanovicu, koji mi je obecao da me Paunovic vise ne smije tuci i maltretirati. Rekao mi je: ,,Da si se meni ranije obratio, ne bi te ovo zadesilo.
Javni tuzilac Opstinskog tuzilastva Tutin je po sluzbenoj duznosti je 9. maja 1995. podigao optuzni predlog protiv policajaca: Paunovic Dragana i Vukovic Njegosa, radnika MUP-a Sjenice za krivicno djelo zlostava u sluzbi i za nanosenje tjelesnih povreda. Policajci su se osilili i tako da se nikad nisu odazvali na upucivane pozive Opstinskog suda iz Tutina. Sudija Opstinskog suda iz Tutina se obracao i MUP-u Sjenice, naredbom za njihovo privodenje, ali su oni bili jaci i od suda i tuzilastva. Opstinski sud u Tutinu videci da nema vlast i moc da okrivljene policajce iz Sjenice, privede pred lice pravde, predlozio je Vrhovnom sudu da vodenje postupka po ovom predmetu odredi Opstinski sud u Sjenici.
Dana 27. novembra 1995. godine, na pijaci u Karajukica Bunarima, dok sam prodavao ovce prisao mi je jedan policajac i odveo me u Mjesnu kancelariju K. Bunare. Tamo je bio Dragan Paunovic. Sto sam usao, pito me: "Povuce l' ti tuzbu?" odgovorio sam mu da nisam. Dragan je poceo da me tuce i naredivao mi da povucem tuzbu. Udarao me pesnicama po glavi i licu, udarao me i po nosu pa mi je tekla krv iz nosa. To je trajalo nekih desetak minuta, tu negde od 11,50-12 casova. Zaprijetio mi je da ne smijem krocit na njegov teren, niti na teritoriji sjenicke opstine. Posle toga me pustio, ali mi je zaprijetio da se ne smijem vratit na pijac, no da idem odmah kuci. Branio mi je da se vratim po ovce. Branio mi je da me ne bi neko vidio krvavog i uzubijanog. Ja nisam smio da odem tamo. Ovce su se same vratile kuci. Sutradan sam otiso u Pazar i obratio se nacelniku policije Zeljku Milanovicu iz Novog Pazara. Od tada me Paunovic nije vise tukao ali mi je stalno upucivao prijetnje i primoravo me da odustanem od krivicnog postupka. Nakon dvije sedmice pozivan sam u OUP Tutin od Zeljka Obradovica, inspektora SDB. Pozivao me sedam dana uzastopno, i mene i mog brata, Dahilja. Svakodnevno smo se javljali i provodili u SUP-u od 7-15 casova. Zeljko nam je prijetio i trazio neko oruzje. Pitao nas je jesmo li u SDA? Svakog dana kada bi nas saslusavao, vadio je onu palicu i prijetio da ce nas ubiti, da ce nas drzati i dalje dok ne stvorimo oruzje. Tako sedam dana. Osmi dan, dosao je nacelnik SDB- Novi Pazar, Vlade Corbic, i zatekao mene i brata Dahilja. Okrenuo se Dahilju i pitao: "Sto si dosao?". Moj brat mu je odgovorio da ga Zeljko isleduje osam dana. Zeljko nije prizno Corbicu sta je radio sa nama. Corbic nam je reko da dodemo u Novi Pazar. Mi smo otisli. Tamo u Pazaru smo ispricali Corbicu sta je radio Zeljko sa nama. Corbic je pozvao Zeljka da dode kod njega i zaprijetio mu disciplinskom kaznom. Od tada nas ise nije pozivao".
Napomena: Musa Skrijelj 2001. misli da je s promjenama rezima doslo do stvarnih promjena pa u vezi ovog slucaja pise ministru Mihajlovicu pismo u kome ga izvjestava sta je sve dozivljavao prije promjena Milosevicevog rezima u Srbiji. Nakon par sedmica Musa dobija odgovor iz ministrovog kabineta u kome pise: "da su policajci profesionalno i korektno radili svoj posao".
Dahilj Skrijelj (1962) iz Borostice:
"Dana 11. decembra 1994. godine, u jutarnjim casovima, negde oko pet sati, u moju kucu je doslo pet policajaca iz MUP-a Sjenice i trazili me. Cim sam bio obavesten da se radi o sjenickoj policiji, ja sam pobegao u Tutin. Tamo sam otisao u policijsku stanicu da se informisem zasto su dolazili policajci iz druge opstine da me privode. U Mup-u su me po prijavljivanju strpali u "nivu" i odvezli me u Suhi Do i tamo me predali sjenickoj policiji. Preuzeli su me Mile Nedic i Dragan Paunovic, sa njima je bio jos jedan treci koji se zvao Meho Bihorac. Usput su mi trazili da pricam sta ja imam od oruzja, a sta moje komsije. Trazili su: pricaj sta znas o Stranci SDA i sta hoce Sulejman Ugljanin. Posto smo stigli u Karajukice, uveli su me u kancelariju i poceli da me biju pesnicama po glavi, samaraju i terali da priznam da imam oruzje. Tukli su me naizmenicno Mile Nedic i Dragan Paunovic. Zatim su me poveli u policijsku stanicu u Budevo i usput mi govorili: tvoj brat Musa je sve priznao, a tebe cemo obesiti sto ne priznas! Kada smo stigli u stanicu-Budevo, tamo sam zatekao Musu i rodaka Muja. Izgledali su veoma strasno: modri, krvavi, oteknuti i prljavi od cokula budevske policije na celu sa Draganom Paunovicem. Tu su nas prinudivali da damo izjave da posjedujemo oruzje. Govorili smo da ne mozemo potpisat to sto oni traze, jer nemamo. Mene i Muja su stavili u kola i poveli za Sjenicu, a Musa je ostao u stanici Budevo. U Sjenicu smo stigli oko 19,30 a onda nas poveli SUP gde su nas vezali za radijatore. Rekli su nam da se smislimo i kada ponovo udemo da nam kazete sve sto znate. Reko sam Milu Nedicu da vise od 24 sata nismo ni jeli ni pili. Mile je naredio smeni: nemoj slucajno da se iko prevari da im donese hranu ili vodu. Jedan stariji milicioner, kada je izasao Mile reko nam je: ja vam ne mogu nista drugo da vam pomognem, ali cu vam donijet nesto za veceru i vode. Donio nam je po pet cevapa i pola pitice i flasu vode. Kada su nas vezali za radijator, grijanja nije bilo. Nalazili smo se u hodniku na velikoj hladnoci kao sto moze biti hladno u Sjenici u to doba godine. Oko dva casa posle pola noci, dosao je Mile Nedic, sam i zahtevao da mu priznamo da posedujemo oruzje. Rekli smo: ni ranije a ni i sada, nista nema od toga sto trazite. Posto nemamo sta da izjavljujemo, pustite nas kuci. On nas je posle pustio. Ja i Mujo smo uzeli taksistu i osli za Budevo da uzmemo Musu. Posto smo uzeli Musu, otisli smo pravo kuci, u Borosticu. Kada smo stigli kuci, kada nas je videla porodica kako izgledamo, nastala je piska i vriska i kuknjava, jezivo smo izgledali nakon tih batina. Sacekali smo da svane, a potom otisli u Tutin. Javili smo se javnom tuziocu. On nam je rekao da uzmemo lekarska uverenja. Musa je uzeo lekarsko, a ja nisam. Mujo je posle tri dana pobegao za Tursku, jer su mu prijetili u tutinskom SUP-u, kao i sjenickom. Ja i Musa smo predali tuzbu protiv pomenutih policajaca. Tuzioc je podigao optuznicu ali je sud u Tutinu nije htio da ih privede i da im sude. Tutinski sud je predao predmet, sjenickom sudu. Sjenicki sud ih je oslobodio od optuznice, iako je imao sve dokaze da su pocinioci ovog krivicnog dela. Nakon toga nas je pozivao Zeljko Obradovic, radnik DB-a da povucemo tuzbu i ponovo nas nepravedno teretio za oruzje i vrsio pritisak da priznamo da imamo ono sto nemamo".
Suljic Beka (1948) iz Dolova:
"Dana 12. decembra 1995. godine, u selu Dolovu, pripadnici MUP-a Tutin su bili u ovom selu, kojim poslom ne znam. Moja supruga ih je primjetila u komsiluku a ja sam tada bio pozvan u tazbinu da im pomognem oko prikupljanja i pokrivanja rasturenog sijena koje je vjetar nosio. Policajci su u meduvremenu otisli kod moje kuce, pozvali moju suprugu i pitali gdje se nalazim. Supruga im je odgovorila da sam kod tazbine, tu nedaleko od moje kuce. Rekli su joj da imaju nalog za pretres kuce. Medutim, kada im je ona trazila nalog, oni su je odgurnuli i bez pokazivanja naloga na silu usli u kucu. U tom trenutku, moja maloletna deca su se uplasila i pocela da placu. Oni se nisu obazirali vec su nastavili sa premetacinom kuce. Mojoj supruzi su trazili oruzje. Trazili su "italijansku" pusku i pistolj. Supruga im je odgovorila da ne posedujemo nikakvo oruzje, niti smo ga ikad imali. Kada su zavrsili sa pretresom, rekli su mojoj starijoj cerki da mi kaze da se javim u MUP Tutin 3. januara 1996. u 10 casova, sto sam i ucinio. Hito sam da se predhodno javim komandiru milicije ali mi radnici MUP-a nisu dozvolili. Jedan od njih, Hadzic Sulejman, me je uveo u svoju kancelariju, u kojoj su bili jos trojica policajaca i trazili mi oruzje. Rek'o sam im da nemam, a oni su nasrnuli na mene i poceli da me tuku palicama po dlanovima i tabanima. Jedan od njih, Saske, kako se ja sjecam, naredio je da se izujem, popnem na stolicu, a on je prisao i poceo da me udara po tabanima. Udario me cetiri puta snazno po tabanima usljed cega sam pao sa stolice. Od bola sam se uhvatio za noge, a Hadzic je usao i rekao Saski, dosta je. On me je uhvatio za rame i rekao da se obujem, sto sam i uradio. Posle toga mi je komandovao da stojim mirno, pa sam morao da stojim, iako su mi noge bile utrnule od udaraca. Polse toga je Hadzic nastavio sa ispitivanjem: da nisam kome prodao oruzje. Pored tolikog maltretiranja i primoravanja da priznam nesto sto nemam, ja nisam to ucinio. Nisam ni mogao, jer niti sam imao oruzje niti sam ga prodao. Od bola sam poceo da se pomeram s mjesta na mjesto, a Hadzic me pitao: "Sta ti je?" Rekao sam mu da me noge bole, a on, smijuci se, rekao mi je, da mi je tesna obuca - pa me zbog toga bole noge. Tri-cetiri dana nakon fizickog i psihickog zlostavljanja, koje sam prezivio od strane policije, javio sam se ljekaru. Ruke su mi i dalje bile modre od udaraca palicom po njima. Osjecao sam i bolove u stomaku i bubrezima. Tabani, ne znam kakvi su bili ali znam da su me posle tih batina po njima poceli boleti bubrezi. Poceo sam da mokrim krv. Ultrazvucnim pregledom ustanovljeno je da imam tri kamencica u lijevom bubregu i da je doslo do njihovog pokretanja. Za ovo imam nalaz lekara. Nakon dva dana osetio sam strasne bolove u stomaku i prilikom izlaska u WC primetio sam da imam krvarenje i krvavu stolicu. To krvarenje je trajalo vise dana".
Fehrat Suljic (1965)iz Dolova:
"Pocetkom februara 1996. pa sve do kraja marta, bio sam mnogo puta privoden, tucen i maltretiran, zastrasivan, kako ja tako i moja porodica. Prvi put, kad su me priveli u SUP, bilo je pocetkom februara. Kada sam stigao poceli su da mi prijete, trazeci oruzje koje nisam imao. Ja sam siromah covek, jedva svoju porodicu izdrzavam. Deca sitna, najstarije 10 godina, zemlje nisam imao ni 40 ari. Tog dana pocelo je zastrasivanje i dranje, prijetnje da ce mi privesti porodicu i tuci ih sve dok ne predam oruzje. Trazili su ono sto nikad nisam imao. Primoravali me da pricam ko ima u selu oruzje. Reko sam im da ne znam, jedan od policajaca mi je udario dva samara i rekao da necu izaci odatle dok ne kazem ko sve ima oruzje u selu. Ponovo sam im kazao da ja to ne znam i da im nikako ne mogu reci. Jedan od policajaca mi se zaletio i udario me pesnicom u glavu od cega sam se zateturao i udario glavom o zid tako da mi je posla krv na glavi. Vise od tog trenutka nisam vidio ko me udara od policajaca. Mijenjali su se svakodnevno i tukli me. I dalje su trazili da kazem ko ima oruzje. Govorili su mi: samo kazi ko ima, a tvoje predaj i onda si slobodan da ides svojoj porodici. Ponovo sam im odgovorio da nemam i da ne mogu dati. Nemanje je tvrdo. Onda su nastavili da me ponovo udaraju. Udarali su me nogama, rukama, ne gledajuci gde me udaraju. Jedan od njih je rekao: dosta sad ce on sve priznati. Posle toga su izasli iz prostorije, a mene su ostavili samog da se smislim. Nakon nekoliko minuta usao je jedan i prijeteci mi rekao: Idi kuci i nemoj slucajno da kome kazes da smo te tukli. Otisao sam kuci. Svi su videli da sam bio tucen. Ovo privodenje je trajalo jos cetiri puta i svaki put isto - batine i maltretiranje. Peti put kada su me priveli, tada sam posao da kupim namirnice u gradu. Tada su mi prisli radnici MUP-a: Sulejman Hadzic i Zvonko. Zvonko mi je prijetio: Videces ti tvoga Boga, koliko te puta privodimo, a ti ne donosis oruzje. I Hadzic mi je vikao: Daj, bolje ti je, ili ces biti polomljen. Tako vodeci me u stanicu, prijetili su mi da ce mi ono prosli put biti "slatka kahva" u odnosu na ovo danas sto me ceka. Bilo me je mnogo strah i od straha sam drhtao. Jedan od njih me je pitao da li mi je hladno: ako ti je hladno, sad ce ti bit vruce, kad te uvedemo. Kada me je Hadzic uveo u Stanicu, tamo su bili Kikovic i Sasa, kao i neki koje ja nisam poznavao. Molio sam ih da me ne tuku, a oni su se smejali. Onda je Hadzic izlazeci iz kancelarije naredio da me tuku sve dotle dok ne dam oruzje koje nisam posedovao. Kikovic je skocio i udario me nogom u grudni kos a onda nogom u stomak i tom prilikom mi isterao vazduh tako da sam se jedva odrzao na nogama. Opet mi je trazio oruzje koje nemam. Nastavio je da me udara a onda je uskocio drugi policajac, zvani Sasa. On me je udario cokulom u predelu bubrega. Udarac je bio tako jak da sam se zateturao i udario glavom o zid. U tom trenutku mi se ucinilo da mi je glava razbijena. Onda me je snazno udario u kicmu tako da me oborio na patos. Krv je pocela da tece iz nosa. Smrtonosne muke su mi dolazile a oni su me i dalje tukli dolje oborenog na podu. Tukli su me dok sam utrnuo od udaraca i tako vise nista nisam osecao i onda sam izgubio svijest. Kada sam dosao sebi pored mene je bilo pet milicionera. Kada sam pokusao da se pridignem, jedan od njih je rekao: vezi ga za radijator da mu vadimo oci. Rekao sam im: vadite slobodno, ja nemam da ga dam. Svezali su me tako isprebijanog za radijator i ostavile me samog. Razmisljao sam sta li ce radit jos sa mnom. Posle pet minuta dosli su i odvezali me. Jedan je rekao: vodi ga gore, kod Dragana Prekica. Odveli su me gore na sprat, ali me nisu uveli kod Prekica vec su me ostavili tu, na hodniku. Policajac, koji me doveo, je usao kod Prekica i ostavio poluotvorena vrata. Cuo sam kad je rekao Prekicu da necu da priznam. Dragan ga pitao jeste li ga tukli, a ovaj mu je odgovorio: jesmo, ali kaze, da je siromah i da nema. Ubili smo hleb u njega ali nista. Onda su me pustili da idem kuci. Kada sam odlazio, milicioner mi je psovao tursku majku. Bio sam prelomljen od batina, jedva sam se vukao. Nisam mogao otici kuci, vec sam prenocio u Tutinu. Ceo sam bio modar od udaraca. Tri prsljena su mi ostetili, levi bubreg je bio pomeren sa mesta. Morao sam kod lekara. Kada sam im ispricao sta mi se desilo i da je to posledica batina koje sam dobio od policije, lekari su mi rekli: nista ti ne smijemo dati. Vidis da je drzava propala. Mesec dana sam lez'o na postelji. Nikako nisam mogo da ozdravim, onda su me komsije povele kod lekra u Pazar. Bio sam kod dr. Enesa Maljevca i on mi je rekao: zdravlje ti je totalno unisteno, kicma ostecena, levi bubreg ostecen. Od tada stalno sam kod ljekara, kicma me boli, bubrezi, glava. Pored bola u glavi cesto osecam i trnjenje. Na kicmi su mi ostale kile od udarca a na glavi posekotine od udara. Ja sam od tada unisten covek. Zdravlja nemam, porodicu imam - tesko meni".
Dzevahira Pepic (1955) iz Drage:
"Posle podne, oko dva sata, policija je zaustavila moga muza Emina i sina Emira. Emir je roden 1988 godine. Dolje u Cpiljanima imamo livade i dole su cuvali Emin i Emir krave. Milicija je pitala Emira gde ce sa kravama. Emir im odgovorio da ih vodi na pojilo. Posle toga dosao policajski dzip do pred vrata Abaza Pepica. Policija je prvo sumnjala da cemo da te krave teramo dole na Kosovo i dosli su posle ovde i pitali me: "Ðe je Emir?" Ja sam rekla da je nede u komsiluku. Oni su mi na to odgovorili da se on krije i da je pobego. Emir i cora Ferida, su posli po biciklo kod rodaka. Na vrh Danovog sokaka policija je prisla i uzela Emira a cerku Feridu ostavila. Cerka mi je plakala. Ja sam otrcala kod vode, videla sam da su dva milicionera vodila mog Emira izmedu sebe, a treci je stigo da doveze dzip na put do Danovog sokaka. Ja sam otrcala pred njih, prepoznala sam policajca iz Zupe i zamolila ga: Nasko, da mi das odobrenje, i da mi kazes ko ti je odobrio, te si dosao da mi decu sprovodis i kojim povodom?" On mi je reko: Ja sam milicioner i ja imam pravo i znam de hocu i kud hocu. Ja cu da ga povedem u SUP da mi ono prica de mu je otac!" Raspravljali smo se duze vrijeme sa njima a Nasko i ovaj policajac sa Kosova - pomali, mrsav, zute brkice, zelene oci, su mi prijetili: ,,Da ce svaku dlaku s glave da mi iscupaju sto im se suprostavljam za dijete"? Ja sam vukla dijete za jednu ruku a Nasko policajac za drugu, i ja ga oteh. Ja sam im rekla: Da ce i Beograd i Kraljevo znati samo ako mi uzmu i odvedu dijete. Posle oni su nesto dobacili i posli. Ja sam dijete uzela za ruku i kuci. Dijete je bilo mlogo uplaseno i navece se pomokrilo, a ranije se nikad nije mokrilo. Ratovi su bili, nikom decu nisu otimali, a meni su oteli dijete. E slusaj, ta policija se toliko lose ponasa kad dode i donese poziv. To sve nekom prijetnjom, nekom silom. Policajac Zoran Jankovic je dosao 1999. ovde da vidi ima li koga od izbeglica sa Kosova i cak je prijetio bombom Hacifovici Pepic. Isti policajac je te godine pretukao dijete Avdije Colakovic - Esada. Da ga nije odbranila supruga Ðulbije Todica, Alah zna sta bi bilo s njim. Uglavnom, tukao ga i krenuo ga pod most, ali ona se isprecila i spasila ga. Ovuda je mnogo izbeglica proslo. Oni su fatali izbeglice i vodili su ih u prostorije Zemljoradnicke zadruge u Tutinu, gde su ih tukli do iznemoglosti. Ja sam bila ocevidac u Tutin, kad su dva autobusa doveli odozdo s Kosova".
Hozic Saban (1964), iz Drage:
Privodeni su 1996. nevini ljudi u OUP Tutin. Radilo se o ljudima koji su sprecavali nelegalne radnje koje su vrsene u vezi suma Drage. Jedan od privodenih je bio i predsjednik SDA Drage, Jusuf Demic. Jusuf je privoden vise puta gde je saslusavan i primoravan, to jest, vrsena je iznuda iskaza da potpise da se ne radi o nelegalnoj eksploataciji suma, nego da je u pitanju politicka manipulacija kako bi navodno SDA okrivila SPS. Prema svim tim ljdima koji su izvrsili kriminalne radnje u vezi nelegalne eksploatacije suma nisu preduzete nikakve mjere. U 1998. je bilo problema u toku cele godine. Albancima sa Kosova je bilo zabranjeno snabdevanje i protok roba, pa su oni pokusali da se sami snabdevaju iz samostalnih radnji sa ovog podrucja. Medutim, policija je preduzimala rigorozne mjere i protiv vlasnika radnji i Albanaca koji su kupovali robu od njih. Pred kucom Hazima Hodzica, vlasnika STR, policija je potegla automatske puske kako na Albance koji su preuzimali robu iz radnje, tako i na vlasnika. Sa uperenim puskama su uzvikvali, komandovali, samo jos sto nijesu pucali. Tako da su i porodicu u kuci i ostale mjestane uznemiravali tim cinom. U jesen 1998. godine, Colakovic Esad je cekao sestru na magistrali ispod Drage, koja je trebala da dode iz K. Mitrovice. Dok je on cekao naisla je policija MUP-a Tutin na celu sa Zoranom Jankovicem. Jankovic je upitao Colakovica: "Esade, sta radis, ovde?" Esad mu je odgovorio da ceka sestru da bi joj pomogao da izvede maloletnu djecu do sela Drage. Medutim, policajac Jankovic s obzirom da Esadova sestra zivi u K. Mitrovici, a neraspolozen prema nasim ljudima koji dole borave, prisao Esadu i udario ga bez ikakvog razloga nekoliko puta. Potom je pokusao da ga silom uvuce u auto ali su ga spasili putnici koji su tu cekali. Mjestani Drage su intervenisali povodom ovog slucaja kod OPU-a Tutin, medutim, nisu naisli na saradnju i razumijevanje. Organi MUP-a nisu preduzeli nikakve mjere prema Jankovicu".
Murat Pepic (1966) iz Drage:
"Te veceri 31. decembra 2001. sam otisao u lokal "Panorama" da docekam Novu godinu. Bio sam s rodacima, u stvari, stajali smo za sankom. U 24 sata, u ponoc, prisli smo jedan drugom da cestitamo Novu godinu. U isto vrijeme u susednom lokalu je doslo do tuce, za koju nisam znao. Ja sam posle izasao iz lokala i uputio se u sasvim treci lokal da cestitam prijateljima, Novu godinu. Cak sam izasao bez jakne, samo u kosulji. Na samom izlazu, susreo me policajac Kurtovic Sabahudin i tom prilikom mi se vulgarno obratio: "E, care, Murate, dosta je tvoga carovanja", drzeci pri tom repertiran pistolj u mene. Ja sam tom prilikom, buduci da nisam znao o cemu se radi, bio iznenaden i zbunjen. Pitao sam ga: "Sta je covjece, sta hoces?" i pokusao da prodem pored njega. Buduci da sam i ranije imao neprijatna iskustva sa milicijom, jer sam jos 1994. zbog njih, morao da napustim Jugoslaviju, tako da nisam zeleo da se raspravljam u vezi nastale situacije. Policija mi nije dozvolila da prodem. Jedan od njih me je opsovao i dohvatio za kosu dok su ostali nastavili da me tuku. Ja sam uspio da im se nakratko otrgnem iako sam ranije dobio jak udarac u predjelu korena nosa, a nakon par minuta i u predjelu cela. Svjedok, Kurbadovic Hacif je pokusao da me izvuce iz okruzenja policije, ali mu nisu dozvolili. Obratilu su mu se rijecima: "Treba on nama, mi ga cekamo sedam godina". U tom trenutku, dok ih je on molio da me puste, policajac Sabahudin Kurtovic me uhvatio za kosu i savio mi glavu na dole, dok su me ostali tukli palicama u predjelu leda. Dok sam bezuspesno pokusavao da se otrgnem, policajac Kurtovic je ispalio par metaka pored moje glave i pri tom sam dobio jos jedan udarac pistoljem po celu. U tom trenutku me oblila krv po licu. Savladali su me i vezali mi lisice na ruke, iza leda. Oborili su me na ulici i nastavili da me tuku palicama i nogama, udarajuci me nogama po tijelu. Svo vrijeme su mi zadavali udarce po citavom tijelu, palicama i nogama, i tom prilikom mi polomili dva rebra (VI i VII) i nanijeli mi povrede po ledima i bubrezima, tako dok nisam izgubio svijest. Ocevici mi pricaju da su me tukli i posle, kad sam izgubio svijest i da su me drzali pola sata na ulici, na velikoj hladnoci i da me je Lukovic, u nekoliko navrata, tukao palicom, pa cak je tukao i neke prolaznike. Brutalno se ponasao i prema prisutnima. Njih je bilo oko stotinjak. Tukao je po njima psujuci sto su se okpili. Dalje, kako mi navode ocevici, jedan od njih Ðerlek Kenan, koji me prepoznao i pokusao da me podigne, u tom trenutku ga je sprecio policajac Strahinja, pucajuci rafalno iz automatske puske. Izivljavali su se, iako sam bio u nesvesnom stanju. U isto vrijeme je, kako su mi rekli, i neka cura pokusala da mi pomogne, ali joj nisu dozvolili, udarajuci i nju, nogama, usljed cega se ona zateturala i pala pored parkiranog auta. Lezao sam bespomocno 20-ak minuta, bez svijesti, u kosulji, na ulici, na mrazu 15 stepeni ispod nule. Policija nikom od prisutnih nije dozvoljavala da pride i da me pomogne. Govorili su: "Neka, neka crkne, to pasce na snijegu!" Nakon pola sata, dezurni policajac iz SUP-a Tutin je dosao na mjestu dogadaja i odvezao me u Dom zdravlja u Tutinu. On me je takoreci, na silu oteo od svojih kolega policjaca, koji su me tukli. Po kazivanju brata Ðulbije, neko je pozvao moju bracu i kada su oni stigli ispred SUP-a, da se informisu o dogadaju koji se desio, tu je bilo 10-ak naoruzanih policajaca i oni su ih pitali: sta nam je sa bratom? Deset minuta nisu im dali nikakvo obavestenje. Nakon desetak minuta jedan od policajaca je rekao: Eto vam ga, to pasce u bolnicu, ne treba vam nista". Navodi dalje brat, Ðulbo: "Tamo mu je bila ukazana prva pomoc. Kada smo otisli tamo, pored njega nije bilo nikog, ni od lekara niti ostalog medicinskog osoblja. Videvsi u kakvom je stanju, uzeli smo ga sa nosilima i stavili u moj auto i odvezli na Hirurgiju u Novom Pazaru. U Novom Pazaru je primljen 1. januara 2002. oko tri casa ujutru. Smjesten je u sok-sobi u kojoj je ostao 24 casa, gdje su mu se lekrai borili za zivot. Borili su se da ga vrate u svesnom stanju i da uspostave normalan rad disajnih organa. Sutradan moj brat Murat je dosao svijesti, ali posto nije bio dobro, zahtijevali smo da ga upute u Beograd, jer smo smatrali da su ovdje ljekrai bili pod pritiskom policije i nijesu htjeli da da mu pruze adekvatnu pomoc. Dalje nastavlja Murat Pepic: "Na zahtjev rodbine, ja sam kolima hitne pomoci, bio prebacen u Urgentni centar u Beograd. Kola hitne pomoci su pripadala Domu zdravlja Tutin. Prebacen sam u pratnji dvije medicinske sestre iz Novog Pazara. U Urgentni centar sam se javio 3. januara 2002. u sedam casova ujutru. Na odeljenju me je primio dr. Mihajlovic. U Urgentnom centru sam lijecen osam dana, od toga sest dana na intenzivnoj nezi, gdje su se borili za moj zivot a onda sam prebacen jos dva dana na Odlejenju. Na licni zahtjev sam otpusten osmi dana, mada u mi ljekari savjetovali da ostanem jos neki dan. Ja sam jos '94. imao problema od strane policajaca Lukovica i Nurkovica i da sam se tada obracao tutinskom SUP-u gde su mi garantovali bezbjednost, ali da su odmah nakon njihovih garancija, vec sutradan, policajac Lukovic i kolega mu upali moj lokal i prijetili mi i maltretirali goste lokala, lomeci pri tom puskom inventar. Ja sam se sutradan ponovo obratio SUP-u, trazeci njihovu zastiu koju su mi obecali, a posle toga poslali 30 policajaca koji su me trazili u lokalu i kuci i tom prilikom izvrsili tesku premetacinu i tom prilikom nasli dva pistolja pod dozvolom. Pistolji su oduzeti bez potvrde o oduzimanju oruzja, koje ni do dana danasnjeg nije vraceno, iako i dalje placam porez na oruzje po osnovu drzanja oruzja. Srecom toga dana nisam bio tu. Nalazio sam se u Skoplju na svadbi svojih rodaka. Od tada pa sve do prije mjesec dana nisam se smio vracati u svoje mjesto i svojoj porodici".
Husein Jusufovic (1944), iz Konica:
"Septembra mjeseca 1994. dok sam bio u Beogradu, grupa policajaca na celu sa vodom patrole Farukom Kosutom, usla je nasilno, obila moju kucu, na opste zaprepascenje moje uze familije i svih mjestana Konica. Patrola policije izvrsila je nezakoniti pretres moje kuce bez ikakvog resenja niti naloga. Ta patrola mi je uzela pistolj, municiju (50 komada), pasos i jos druge stvari, a da nije izdala revers, niti potvrdu o oduzimanju istih stvari. Pomenutog dana moja uza familija dozivela je ogromni strah i uzasno maltretiranje zbog bahatog ponasanja policijaca, od kojih su neki bili u pripitom stanju. Moja snaha, sada vec rahmetli Jusufovic Bada, dozivela je traumu, gde je posle izvesnog vremena oduzela sebi, zivot tj. izvrsila samoubistvo. Februara 1995. priveden sam u stanicu policije u Tutinu, gde sam maltretiran, vredan i moralno ponizavan, iako sam posten i cestit covek. Dalje sam prosleden, tj. odveden u SUP Novi Pazar, gde sam bio ucenjivan, maltretiran i nada mnom vrsena pretnja fizickom likvidacijom. To se dogodilo aprila 1995. kad sam cetiri dana privoden od jutra do kasno u noc. Tih dana nada mnom je izvrsena tortura, ucenjivanje i drugi razni oblici prijetnje i na kraju fizicko maltretiranje. Prilikom podnosenja odbornicke liste Fehim Kurtovic pretio mi je fizickom likvidacijom u prisustvu Jusufovic Orhana i Vezira Tutica, tadasnjeg sefa MK - Konica. Napominjem da ni do danas nezakonito oduzete stvari (pistolj, pod dozvolom, municija i dr) nisu mi vracene. O svim ovim dogadajima postoje i vodeni su zapisnici i nalaze se u stanicama policije u Tutinu i Novom Pazaru".
Tafilovic Meho (1938) iz Kovaca:
"Dana 2. avgusta 1992. godine, u pet sati ujutru, dosla je patrola milicije iz Tutina, kod moje kuce. Tog jutra primjetio sam kola da ulaze u dvoriste, ustao sam i otvorio vrata. Milicioneri Nurkovic Sabahudin i Jankovic Zoran su upali u kucu, ponasajuci se siledzijski i vicuci: Je li ti drzis ubicu?! Ja sam ga pitao: Kakvog ubicu? Kurtovic je mislio na mog sina Fuada koji je spavao u susjednoj sobi. Ja nisam znao o kakvom se slucaju radi. Radilo se o ubistvu starijeg covjeka koje se desilo jos 1990. u selu Sebecevu, tada je ubijen Bacevac Rizo u nekoj usamljenoj kuci. Neko je prijavio da je u to umijesan moj sin koji je tada imao 17 godina. Ja garantujem i moralno i materijalno da nikada moj sin nije bio tamo niti je izvrsio to ubistvo. Patrola policije je trebala da ga sprovodi u SUP - Tutin a onda u Novi Pazar. Moj sin se uplasio i u tom trenutku pobega kroz prozor. Ja sam im rekao da cu otici kod komandira Prekica da ga pitam o cemu se radi. Oni su me opsovali i jedan od njih me je udario u slepoocnicu i ja sam pao u nesvijest. Prvo me udario Kurtovic, a onda Zoran Jankovic. Familija mi je zavristala i molili da me vise ne tuku. Iako nisam bio nizasta kriv, strpali su me u kola i uz put, dok je Zoran vozio, Sabahko me maltretirao. Svo vreme me je psovao, udarao me po stomaku i glavi i govorio mi: da te ne tuce ovaj moj kolega Zoran, on je druge vjeroispovijesti, pa cu ja da te maltretiram i udaram. Na jedno 500 metara od Crkvina, zaustavili su auto i naredili mi da izadem iz kola i da za pet minuta dovedem sina. Rekao sam da nisam nista skrivio ni ja ni moj sin, a on me je ponovo poceo udarati po glavi i stomaku, cupali su me za kosu, govoreci da on nije istrazni sudija. Ponovo me je ubacio u auto i odveli me u stanicu policije u Tutin. Sa njima je u patroli bio i milicioner Savic ali me ovaj uopste nije maltretirao. Kada smo stigli u policijsku stanicu, htjeli su da me strpaju u zatvor, ali je stigao Dragan Prekic, komandir policije, te me je saslusao i rekao da moram da dovedem sina Fuada. Vratio sam se u Kovace, uzeo sina i svojim kolima ga povezao u Tutin kod komandira Prekica. Posle toga sam ga odveo u SUP - Novi Pazar. Tamo su ga ispitivali na te detektive, ne znam, bogami, kako se zove. Ispitivao ga neki iz Beograda i on je rekao da moj sin nema nikakve veze sa ubistvom. Ja sam se javio nacelniku SUP-a Mirku Rakonjcu, a on me poslao nacelniku milicije. Rekli su mi da uzmem ljekarsko uvjerenje, sto sam i ucinio. Sutradan sam otisao sa suprugom u tutinsku stanicu policije i dali izjave. Smatram da sam bez ikakvog razloga maltretiran i ponizavan. Opstinski javni tuzilac je podnio krivicnu prijavu protiv policajaca koji su me tukli. Posle dvije godine, zvali su me na sudenje. Postupak je vodio sudija Vuksan. On ih je oslobodio krivice. Zalio sam se Okruznom sudu u Novom Pazaru, oni su to vratili u moju korist".
Dzemail Puhovic (1948), sin rahmetli Adema, iz Jarebice:
"Dana 23. avgusta 1995. moj otac Adem Puhovic je otisao u Leskovu da na pijaci kupi namirnice. Policajci Zvonko, Beljo i treci ciji je nadimak "Kostolomac", a ime mu ne znam, uveli su mog oca, bez ikakvog razloga, u MK Leskova i trazili mu oruzje koje on nikada nije imao. Tukli su ga nemilosrdno a na kraju mu naredili da se ponovo javi u SUP - Tutin i da donese pistolj. Moj otac, zbog povreda koje je zadobio od policajaca, morao je da se javi u Zdrastveni centar gdje mu je ukazana ljekarska pomoc. U vezi ovih povreda postoje i ljekarski nalazi. Kada ih je tuzio, njegova tuzba je odbacena. Zalio se i nacalniku SUP-a i komandiru, a oni su mu rekli da im navodno ovaj slucaj nije poznat. Nedugo posle ovog slucaja moj otac je preselio (umro), sto smatram da su najveci uzrok njegove smrti batine koje je zadobio od pomenutih policajaca".
Rizvan Avdulovic (1929) iz Smoluce:
"Omer iz Ribarica, radnik DB iz Tutina me je pozvao negdje u jesen 1995. datuma se ne secam, da dodem u zgradu SUP-a u Tutinu. Ja sam po pozivu otisao ujutru oko devet casova i prijavio se Omeru Numanovicu. On me je odmah uveo u kancelariju i pitao me: da li imam snajpersku pusku? Tvrdio je da je ja imam. Odgovorio sam mu da nemam niti znam kako izgleda ta puska. Posle je trazio i tvrdio da imam automatsku i poluautomatsku. Rekao sam mu da nemam i da ne znam kako izgledaju. On je otvorio ormar i pokazao mi puske koje sam vidao da nose policajci, a nisam znao kako se zovu, jer me to, kao starijeg coveka, nije ni interesovalo. Zatim sam mu rekao: sve to sto mi pokazujes ja to ne poznajem. jer ja kada sam sluzio vojsku tada su bile u upotrebi "srpske kragujevke" koje ja znam. Posle ovoga pozivao me je jos sest dana uzastopno. Trazio je oruzje koje ja nikad nisam imao. Posle privodenja od sedam dana video sam da moram nesto da predam da ne me ne bi prebijali kao ostale koje su privodili. Kupio sam jednu staru srpsku pusku od 300 DM i predao je Omeru. Nikakvu potvrdu mi nije dao. Morao sam da mu kazem kod koga sam je kupio. Ja sam mu dao ime i prezime coveka kod koga sam kupio tu pusku. Proslo je duze vrijeme, za vrijeme izborne kampanje 1996 godine u Crkvine u skoli pozvali su me Zvonko Stasevic tadasnji predsednik Opstine i Fadil Redzepovic, clan rukovodstva SPS-a. Trazili mi da im kazem sta treba da urade za selo Smalucu: put, voda, struja trazite to da vam se uradi. Ja sam im rekao da u nasem selu do sada nije niko sprovodio nikakve radove. Sve sto smo uradili uradili smo svojim sopstvenim sredstvima. Oni su bili nezadovoljni mojim odgovorom, pa je Zvonko reko Fadilu: drzi ti ovog Avdulahovica. Pored mene su bili pozvani i pojedini ljudi iz svih sela Mesne zajednice Crkvine. Posto su otisli nezadovoljni nasim odgovorom, posle tri dana dosla je policija iz Tutina, njih trojica. Pozvao sam ih da udu u kucu i da popijemo kahvu, ali oni su mi odgovorili - da odmah podem sa njima, tako da se nisam mogao ni javiti kuci. Prenijeli su mi da me trazi inspektor DB , Zeljko Obradovic. Poveli su me u Tutin i uveli u kancelariju kod tog Zeljka, kojeg do tada nisam poznavao. Prvo mi je trazio talijansku pusku. Ja sam im rekao: da tih pusaka vise nema ni u muzeju, a kamoli kod mene. Posle toga mi je rekao: ti si bio kod Sulja na dobrodoslicu. Odgovorio sam mu da nisam, a on je rekao: zasto nijesi? i negnuo se prema meni, kao da hoce da me udari. Posle toga pitao me da li sam bio na dobrodoslicu kod Jusufa Sinanovica iz Gluhavice. Odgovorio sam mu da ne znam, a on je poceo i dalje sa pitanjima oko Sulejmana Ugljanina. Pitao me je da li sam vidio Jusufa? Odgovorio sam mu da sam ga vidio i da smo se upitali za zdravlje i nista drugo. Uporno je trazio od mene da mu kazem sta smo sve razgovarali, bez obzira na moje ponavljanje da smo se samo pitali za zdravlje. Posle toga mi je rekao: ti si predsjednik birackog mjesta u Crkvinama i da ljudi ne smiju da glasaju na drugim mjestima nego de ja kazem. Odgovorio sam mu: ja sam stalno od oslobodenja 1945. bio u birackim odborima i posao sam obavljao savjesno - objasnjavajuci gradanima ko se i kako se glasa, a gradani su glasali onako kako su smatrali da treba da glasaju. Posle svega rekao mi je: ti imas pistolj pod dozvolom, da mi ga doneses sutra u stanicu milicije u deset casova. Odgovorio sam mu da ga necu odnijeti jer imam urednu dozvolu, da sam ga kupio za moje pare i da mi ga niko nije poklonio. Ja mu pistolj nisam vratio, ali me dalje nije niko pozivao u policiju".
Abit Trtovac (1935) iz Saronja:
"U ljeto 1995. milicioner Beljo Kurtovic, urucio poziv da se javim u Leskovi, gdje sam saslusavan od strane Zvonka milicionera. U maltretiranju prednjacio je Beljo Kurtovic koji mi je psovao Ramazan i Bajram a ostali mi psovali Boga, terali me uza zid i prijetili pendrecima. U prostoriji, u kojoj sam maltretiran, bili su policajci: Zvonko, Beljo Kurtovic, Kikovic i jos jedan plavi, kome ne znam ime, ali sam saznao da je iz Sjenice. Svi su me maltretirali. A Kikovic me je, na zapoved Kurtovica, udarao pendrekom po rukama i u predjelu grudi i po lijevoj nozi koja me i danas boli. Batine sam i nekako prebolio, ali ono maltretiranje i ponizenje ne mogu. Kako izgleda kad meni, starom covjeku, vjerniku, neko psuje krvavo sunce, Boga, Ramazan, Bajram. E, to ne mogu da prebolim dok sam ziv. Najvise je prednjacio Kurtovic. U ono vrijeme nisam imao kome da se zalim, sada kada je zato doslo vrijeme, zelio bi da se svi bez obzira na ime kazne po zakonu. Ako je dosla pravda, onda neka oni, koji su batinjali narod, odgovaraju. Tako ce me ponizenje koje sam od njih dozivio manje boleti".
Alija Kecap (1935) iz Saronja:
"Moj sin Mahit je u ljeto 1995. godine maltretiran i tucen pendrekom od strane Zvonka milicionera i jos jednog drugog, koga moj sin nije poznavao. Moj Mahit je sluzio vojni rok u Osijeku, za vrijeme rata u Hrvatskoj, ukupno 15 mjeseci. Dvaputa je ranjavan od strane rezervista koji su pripadali istoj vojsci. Ovo navodim iz razloga, sto je moj sin cetiri godine kasnije, pozivan u stanicu milicije i tamo maltretiran. Od mog sina se trazilo da preda automatsku pusku i pistolj "tetejac", navodno da ih je donio sa ratista. Moj sin Mahit mi je rekao da ga je Zvonko udarao pendrekom, sa jos jednim policajcem. Tukli su ga po rukama i terali ga da sa sebe skine odjecu i obucu i da tako lezi na stolu".
Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:
"Bila je srijeda, 18 oktobar 1995. godine, kada su milicioneri Zvonko i Beljo Kurtovic, bez ikakvog predhodnog upozorenja, usli u kahvecajnicu Eleza Tahirovica i uzeli mog oca radi saslusanja. Odveli su ga do Mesne kancelarije u Leskovi. Od mog oca su trazili oruzje, odnosno, cehoslovacku "zbrojevku". On to nikad nije posjedovao pa i nije mogao da prizna da ima. Zvonko i Beljo Kurtovic su ga udarali pendrekom po rukama da bi ga naterali da prizna. Nakon izvjesnog vremena izveli su ga pred salu, gde ga je u kolima cekao komandir Dragan Prekic i milicioner Kikovic. Saznavsi da je moj otac negirao posjedovanje oruzja, zaprijetili su mu da ce ga odvesti u Tutin i da ce tamo sve priznat. Rekli su mu: "Tamo ces sve rodit i pistolj i pusku!" Migom su dali znak da ga ponovo vrate u salu. U salu su usli Zvonko, Beljo Kurtovic i Kikovic. Kikovic je onda udario mog oca nogom u predjelu grudi. Ko poznaje borilacke vjestine, zna da je ovo smrtonosan udarac, ali na srecu moj otac je tada ostao ziv, iako je od tog udarca pao na pod sale. U tom trenutku uletio je Prekic i rekao: dosta! Posle tog dana moj otac nikako nije bio dobro. Bio je stalno nervozan. Tukli su ga milicioner mladi od njega 30-35 godina, bez ikakvog razloga. Nije bilo ni upozorenja ni obavestenja da ce biti saslusavan. Jednostavno, izveli su ga iz kahve i tukli do besvijesti. Stalno je bio bolestan i nervozan posle ovog cina koji mu je priredila policija. Nakon sest godina moj otac je umro".
Sefkija Kecap (1967) iz Saronja:
"Zbog svoje politicke aktivnosti mestani ovog sela su bili na udaru MUP-a lokalne milicije. Ja, kao odbornik sela, sada i opstinski odbornik, dva puta sam maltertiran od strane milicije kao i moji sugradani. Prvi put mi se to desilo u septembru 1996. godine, bila je srijeda, datuma se ne sjecam. Naime, dosao sam u seosku prodavnicu, u kojoj je bilo nekoliko milicionera od kojih sam prepoznao Zvonka i Belja Kurtovica koji su bez naloga za pretres, svakoga koga su zatekli u prodavnicu, pa i mene, kao slucajnog prolaznika, pretresali. Osim pretresa drugog maltretiranja nije bilo. Prije ovog pretresa bio je jos jedan pretres u istoj prodavnici. Da je Saronje bilo na i ostalo na meti svjedoce navedeni pretresi, mnoga privodenja i batinjanja gradana. Zadnji pretres dogodio se 1999. na Velje Polje, nas kombi, kojim se ponedeljkom prevozimo do Tutina i nazad, zaustavljen je od strane milicionera Zvonka i naredeno nam je da svi muskarci izadu i bili smo pretreseni bez ikakvog razloga i naloga. Licno sam ja pretresen, a da ni danas mi nije jasno zbog cega, valjda sto je milicija znala da je to saronjski kombi i da su putnici simpatizeri SDA stranke. Ko je bio nalogodavac za sve ono sto su cinili prema gradanim ovog sela najbolje zna milicioner Zvonko koji je bio zaduzen za ovo podrucje. Trazim da se svi kazne po zasluzi koji su zlostavljali gradane na primitivan nacin a cesto i brutalan".
Manic Jusuf (1959) iz Saronja:
"Petorica policajaca: Zvonko, komandir SUP-a Tutin, Zoran Vodo iz Dobrinje, Kikovic (Sjenicak), jos jedan iz Sjenice meni nepoznat i jos jedan nepoznati trazili su 1995. mi oruzje koje nikad nisam imao. Izmislili su mi da sam bio strazar kod dzamije, da sam kop'o rovove i druge stvari koje nisam bio niti uradio. Izmisljali su da sam kupio pusku sa Huseinom Hotom, koji se tada nalazio u Nemackoj. Tukli su me po sakama i tabanima. Tukli dok im nije dosadilo".
Redzovic Nezir-Ziro (1934) iz Pruznja:
"Novembra 1993. izvrsen je pretres moje kuce, trazeci oruzje. Moja porodica je bila prestrasena od policije. Pretrage su trajale cijelog dana. Pretresene su i pomocne zgrade. Prilikom pretresa nije nadeno nista, osim pistolja pod dozvolom na ime Redzovic Zekirije. Isti mi je oduzet a kasnije vracen. Moj sin Redzovic Smail je nekoliko dana pozivan na informativni razgovor".
Ujkanovic Camil (1934) iz Morana:
"Pred moju kucu u Moranima 21. septembra 1993. godine, oko podne, zaustavio se "kombi" iz kog je izislo osam naoruzanih policajaca koji su odmah opkolili moju kucu. Posle pozdrava sa jednim od policajaca i kazivanja da su tu zbog potrage za oruzjem, uz moje prisustvo, pristupili su pretresu kuce. Prilikom pretresa nasli su mi samo pistolj marke "TT", za koji sam imao urednu dozvolu izdatu od SUP-a Tutin, isti mi nisu vratili ni do danas i ako pise da mi je pistolj oduzet privremeno. Prilikom pretresa nije bilo nikakve grubosti niti unistavanja moje imovine, ali nisu mi pokazali nikakvo resenje od suda ili policije da imaju pravo na pretres. Pretresu je prisustvovala moja supruga Ujkanovic Sefika. Od policajaca sam poznao samo Salkovic Saita, SUP Tutin, i nikog vise. Nakon 30 minuta pretresa meni je saopsteno da sa njima moram poci do SUP-a u Tutinu, sto sam i prihvatio i u istom vozilu, sa policijom, sam sproveden do Tutina. U policijskom vozilu nisu mi stavljene lisice na rukama i nije bilo nikakve torture prema meni. Po dolasku u SUP Tutin smestili su me u hodniku SUP-a, gde sam ocekivao saslusanje. Do saslusanja nije doslo vec nakon moje prozivke od strane jednog policajca, stavljene su mi lisice na ruke i sproveden sam policijskim vozilom u kome su se nalazili profesor Hanefija Drekovic iz Tutina, isto sa lisicama na rukama. U Tutinu sa mnom niko nije razgovarao o bilo cemu, niti je bilo policiske torture prema meni. Po dolasku SUP Novi Pazar smesteni smo u hodniku na trecem spratu gde su nam skinute lisice sa ruku i negde u popodnevnim casivima sam pozvat i pristupio sam u kancelariju broj 24 ili 25 gde je pocelo saslusavanje od osobe po imenu Rade, sto sam naknadno saznao. Ta osoba mi je saopstila da sam optuzen za organizovanje straza oko seoske straze u Moranima i da sam primio oruzje od SDA, koje sam, navodno, ja delio mestanima koji su trebali cuvati dzamiju u vreme Kurban Bajrama. Sve te navode sam kategoricki odbacio jer i oni nisu posedovali nikakve dokaze za ta dela. Mom saslusavanju povremeno je bio prisutan Vlado Corbic kojem sa takode naknadno saznao ime i da je bio sef DB u Novom Pazaru. Sve moje saslusavanje se svodilo na tome da primoraju da budem saradnik DB-a, sto sam zakljucio iz povremenih pretnji Corbica. Ja bih formulisao narodnim jezikom da su trazili od mene da postanem spijun ili cinkaros u selu. Takvu inicijativu sam i pored obecanja izvjesnih povlastica, ali i prijetnji, kategoricki odbio. Na tom prvom saslusanju su me zadrzali do vecernjih casova negde do 22 sata, kada mi je saopsteno da mogu ici kuci ali se moram javiti narednog dana u 11 sati sto sam ja i uradio. I na tom drugom saslusanju ponovljene su iste optuzbe i iste ponude koje sam ja i tada odbio. Na drugom saslusanju sam zadrzat oko tri sata, kada sam i pusten uz usmeni poziv da mogu doci po svoj pistolj narednih dana. Nekoliko puta sam odlazio u SUP Novi Pazar, kod Corbica, za povracaj svog pistolja, kojom mi je prilikom svakog sastanka nudio saradnju sa DB - u zamenu za povratak pistolja. Na svi tim sastancima isto sam odbio ponudu, tako da mi pistolj nikada nije vracen, niti mi je dato bilo kavo pismeno resenje o oduzimanju pistolja pod dozvolom. Na tim svim saslusavanjima, naknadnim razgovorima, osim usmenih pretnji, fizicki nisu me zlostavljali niti su me vredali na bilo kakvoj osnovi".
Jakup Djatovic (1939) iz Jarebica:
"Milicajci iz Tutina sa Zvonkom na celu prebili su me 2000. na mrtvo ime. Prije toga milicajac Sehovic, sa nekoliko milicionera, dolazio je kod moje kuce i trazili od mene pusku, pistolj. Kada sam rekao da nemam, urucili su mi poziv i naredili da se javim u SUP u Tutin. Ja sam otisao peske do Tutina i cim sam usao u SUP - odmah su usli Zvonko i jos petorica milicajaca sa gas-maskama, svezali me za radijator i tukli dok im se nije dosadilo. Ove batine pamticu do groba, jer kad jednog starca tuku mladi ljudi 30-40 godina, onda coveku nije vise ni do cega, batine coveka ne samo da bole vec mu oduzimaju obraz i cast, oduzimaju mu pravo na zivot. U ovom mom slucaju prednjacio je Zvonko milicioner, koji je na nasem terenu voda patrole".
Bacevac Hasan (1961) iz Mitrove:
"Dana 14. jula 1991. godine, bez zakonskog osnova, lisen sam slobode od strane radnika milicije Tutina, a po naredenju tadasnjeg zamenika komandira stanice milicije Prekic Dragana. Istoga dana, grupa milicionera ove stanice milicije, predvodena pomenutim Draganom izvrsila je opstu premetacinu kuce mog oca, u kojoj sam stanovao i sada stanujem sa svojom porodicom i troje maloletne djece. Prilikom pretresa stana i ostalih prostorija, apsolutno se nije vodilo racuna od strane lica koja su naredila pretres, da u kuci ima vise maloletne djece, moje i moje brace, s obzirom da zivimo u zajednici. Djeca su pretrpjela ogroman strah i nervni sok te i danas osjecaju posledice straha i maltretiranja kojima su toga dana bila izlozena. Posle izvrsene premetacine, polomljenih stvari, Prekic je naredio policiji da me uz uperene automatske puske u mene, lise slobode, ubace u njihovo sluzbeno vozilo i sprovedu u Tutin, u Stanicu milicije. Kada sam priveden u Stanicu, i tom prilikom izvrsen je pretres nada mnom, i tada je od mene oduzeto 500 DM, nesto dinara, prsten sa ruke i rucni sat. Pretres i oduzimanje stvari izvrsio je Dupljak Resad, a bio je prisutan milicioner Makovic Velizar. Zatrazio sam od Dupljaka potvrdu o predmetima i stvarima koje su oduzete od mene, ali istu nisam dobio, vec mi je Dupljak odgovorio: "Lopuzaro dobices ti od nas potvrdu ubrzo". I zaista se to dogodilo, ali ne i potvrdu koju sam trazio, vec su me odveli u kancelariju Prekica i tu me je Prekic nakon kraceg razgovora udario nekoliko puta pesnicom u stomak, a zatim nekakvim cvrstim predmetom udario me je i u predjelu slabina (bubrega) i naneo mi teske tjelesne povrede. Nakon sto sam u prostorijama milicije maltretiran, posle kraceg zadrzavanja u prostoriji za zadrzavanje lica, priveden sam u Opstinski sud u Tutinu kod predsednika suda Klimente Hasima koji mi je uzeo izjavu, ali nije dozvolio da angazujem branioca i tada mi odredio pritvor. U kasnim vecernjim satima sproveden sam u Okruzni zatvor u Novom Pazaru. Posto sam bio isprebijan u Tutinu od strane Prekic Dragana, prilikom mog preuzimanja od strane strazara Okruznog zatvora u Novom Pazaru, zatrazio sam da me odvedu kod lekara i isti utvrdi stepen mojih povreda. Isti su se oglusili o mom zahtjevu. Posto sam smjesten u zatvorske prostorije, u vise navrata privoden sam u sluzbene prostorije SUP-a u Novom Pazaru, gdje sam ispitivan satima, ali ne o okolnostima zbog kojih sam navodno pritvaran, vectrazeci da im priznam, da li pripadam kojoj stranci, a pre svega da li pripadam stranci SDA, da li posjedujem oruzje, da li sam bio gdje na obuku vojnu, zasto sam svirao na promotivnom skupu SDA u Tutinu te godine tj. 1991. i tome slicno. Inace, isticem da sam neosnovano osumnjicen da sam navodno ukrao jedno june i da je to bio razlog mog fizickog maltretiranja i zatvaranja, u stvari to je bilo samo kao razlog, a u sustini razlog je bio jedan i jedini sto sam Bosnjak. Kada su pored svih pokusaja da mi stave na teret pomenutu kradu i u tome nisu uspjeli, kategoricno sam tvrdio da nisam izvrsio nikakvu kradu, ipak sam zadrzan u pomenutom zatvoru sve do 4. septembra 1991. godine, kada sam od zatvorskog cuvara tesko ranjen iz vatrenog oruzja. Napominjem da u momentu kada sam bio ranjen od tog strazara, ja sam bio bez resenja o pritvoru, jer je Okruzni sud u Novom Pazaru, resenje Opstinskog suda u Tutinu ukinuo, a Opstinski sud nije bio donio drugo rjesenje, tako da sam ja punih 14 dana proveo u pritvoru bez rjesenja. Nakon dugogodisnjeg lijecenja, zbog zadobijenih povreda, ja sam u tridesetoj godini zivota penzionisan kao invalid prve kategorije, sa teskim posledicama po zdravlje. U vezi ovoga obracao sam se vise puta predsedniku Okruznog suda i Okruznom tuzilastvu, kao i nacelniku SUP-a Novi Pazar, ali su moja obracanja ovim organima bila uzaludna. Svi su se oglusili. Takode sam se obracao Republickom javnom tuziocu Srbije, Ministru pravde Republike Srbije, ni ovi organi u okviru svojih ovlascenja nisu nista preduzeli da se vinovnici ovog zlocinackog djela uzmu na odgovornost. Nakon sveobuhvatne istrage koja je vodena zbog navodno nekih krada koje sam navodno izvrsio, tuzilastvo u Tutinu me je oslobodilo odgovornosti, jer nije dokazano niti sam izvrsio krivicna djela za koja sam zatvaran i maltretiran".
Hamdija Bakic (1925) iz Devrece:
Bila je subota 22. januar 1994. kada mi je u kucu usla naoruzana patrola policije i jedno civlino lice. Kasnije sam saznao da je patrolu predvodio izvesni Dragan Knezevic zvani "Knez", a da je civilno lice bilo Zeljko Obradovic. Bez ikakvog objasnjenja, odmah su od mene trazili oruzje. Odgovorio sam im da oruzje nikada nisam posjedovao, dozvoljavajuci im da izvrse detaljan pretres moje kuce. Naredili su da odmah podem sa njima u Tutin. Molio sam ih da me ne odvode, jer imam staru i hronicno bolesnu zenu na postelji, kojoj sam ja pruzao potrebnu negu i pomoc. Nisu imali razumijevanja vec su me priveli u stanicu policije i zadrzali na informativni razgovor sve do ponedeljka 24. janura, preteci mi da predam oruzje, nedajuci nikakvih dokaza da sikada imao. Pustili su me kuci da razmislim izvjesno vrijeme. U srijedu 9. marta 1994. godine, u vrijeme ramazanskog posta, otisao sam na seosku pijacu da kupim potrebne namirnice. Kada sam bio na polasku kuci, prisao mi je milicioner i naredio mi da podem sa njim u policijsku stanicu u Tutin. Priveli su me i zadrzali u hodniku policijske stanice do kasno u noc, cekajuci Zeljka Obradovica po cijem sam naredenju priveden, ne dozvoljavajuci da izadem i veceram, iako sam tog dana postio Ramazan. Kasno u noc, stigao je Zeljko i kratko pitao da li cu da predam oruzje ili ne. Odgovorio sam da nemam oruzje. Ostavio me da prenocim u hodniku policijske stanice, a sutradan bez ikakvog razloga Zeljko me sproveo u SUP Novi Pazar (10. marta) kada ce mi otpoceti najtezi dani u zivotu. Nakon pitanja da li imam oruzje koje mi se trazi i moga odgovora da nemam, naredili su mi da se svlacim do pasa, prislonili me celom o zid, noge odmakli a ruke mi vezali na ledima. U takvom polozaju drzali su me i tukli palicama vise od sest sati naizmenicno cetvorica, a najvise Vlado Corbic i jedno lice zutih brkova. Kada bih padao od umora i teskih bolova, tukli su me i nogama dizeci me sa patosa, a Vlado Corbic me jednom okrenuo sebi i uperio pusku u moja usta, govoreci da ce mi je u grkljan zabiti, a potom okrenuo kundak i svom snagom tukao me po ramenu i grudnom kosu uz psovke i pogrde svih prisutnih, psujuci mi i djecu, kako bar oni ne stvore oruzje i spasu oca. Nakon takve fizicke i psihicke torture, do iznemoglosti i kraceg predaha, pustili su me u sami mrak, naredujuci mi da se javim ponovo za pet dana. Preturajuci se nogama i rukama, jedva sam izasao uz pomoc moga sina koji me cekao u hodnicima. Nijesam mogao vecerati - iftariti niti klanjati namaz. Tri dana sam bio zavijen u ovcijoj kozi. Nakon zakazanog javljanja ranog jutra 15. marta, drugog dana Ramazanskog Bajrama, poceli su sa jos jacim intenzitetom da me fizicki zlostavljaju. Naredili su mi da se izujem, svucem gornji dio do pasa i koljenima cucnem na stolici naopako sa tabanima okrenutim prema njima. Tukli su me palicama po golim tabanima bezbroj puta, sve do moje iznemoglosti, naizmjenicno se redajuci trojica ili cetvorica. Od nesnosljivih bolova i mlazeva znoja, imao sam utisak da mi oci iskacu iz glave, a da su mi noge posjecene do koljena. Uz krace predahe njihovog odmora, ova muka je trajala cijeli dan, do vecernjih sati, nakon cega su doveli milicionera, izbacili me iz prostorije i vezali za drvenu klupu u hodniku dok se ne vrate sa vecere. U kasnim nocnim satima dosla su trojica mladih ljudi, uveli me u prostoriju, naredili da pruzim ruke i udarali me svom snagom, svi redom po rukama, glavi i ledima. Od nesnosljivih bolova pao sam na patosu, onesvestio se i vise ne znam sta se od mene radilo. U neko doba noci ili pred zoru, vidio sam milicionera pored sebe. Sutradan, nakon 24-sata fizicke torture, Vlado Corbic mi je rekao da idem kuci, da o svemu ne smijem nikome nista pricati niti smijem u bolnicu otici, vec da jos jednom dobro razmislim i da ponovo dodem 25. marta. Rekao sam da nemam vise sta razmisljati i da se ne smijem javlajti, jer ako bih sve ovo morao jos jednom prezivjeti, radije bih da me ubiju ili trazio nacina da sebi oduzmem zivot. Jedan me prijatelj doveo do sinova u Tutin. Doveli su ljekara koji mi je pruzio prvu pomoc te odredio terapiju. Sve sam ispricao djeci sta su od mene radili i dugo se raspravljalo sta da se dalje radi. Neko je predlagao da me odvedu u drugu drzavu, neko da se pokusa kupit oruzje koje se trazi, a neko da se zalimo. Ja sam odbio da kupim oruzje i da idem od svoje kuce. Jedino sam pristao da se zalimo predsedniku Republike i ministru unutrasnjih poslova Srbije. Nisam se javio odredenog datuma. Cekao sam ishod upucenih predstavki. Bila je to zadnja nada. Nedelju dana nakon odredenog mi datuma za javljanje, dosla je patrola policije po mene, ali sam se ja sakrio. Ostavili su poziv da se odredenog dana javim Sluzbi drzavne bezbednosti u Novom Pazaru. Usmeno su saopstili da se obavezno javim, jer ce doci odredeno lice iz Beograda da me saslusa povodom upucenih zalbi. Javio sam se odredenog datuma, ali me vise nijesu tukli niti prijetili, vec se uglavnom vodio razgovor o sadrzaju upucenog pisma predsedniku i ministru, kako bih kod toga lica nesto od napisanog demantovao. Medutim, ja sam u pismu istinito opisao sta se od mene radilo, tako da nemam sta demantovati, jer su mogli uvjeriti se da sam istinu rekao. Priveli su me kod jednog lica koji mi se predstavio da je iz MUP-a Srbije, ali sam mu ja ime zaboravio. Veoma je korektno vodio razgovor sa mnom u prisustvu Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve to istina, jer ja i prisutni Vlade Corbica, rekavsi da, ako je istina sve ovo iz pisma, da ce ovi ljudi ostati bez posla. Potvrdio sam da je sve istina, jer ja i prisutni Vlado Corbic to najbolje znamo. Rekao mi je da smo ja i moja djeca slobodni i da nas niko vise u vezi sa ovim nece pitati. I zaista nas vise niko nije pitao niti uznemiravao"
Esad Dzudzevic (1958) iz Tutina:
Napomena: Esad Dzudzevic, clan tadasnjeg redakcijskog kolegijuma revije "Sandzak", je u septembru 1994. sa Hilmom Sacirovicem isao u Beograd da stampa reviju "Sandzak". Tom prilikom bio je priveden i maltretiran. O tome on kaze:
"Stampanje broja je bilo u zavrsnici, kada su u 11,15 sati u stampariji usla cetiri lica u civilu koja su se legitimisala kao inspektori MUP-a Srbije i meni i Hilmu naredili da podemo sa njima. Upitao sam o cemu se radi i dobio odgovor da cemo objasnjenje dobiti u prostorijama MUP-a Srbije. Na izlazu iz stamparije peto lice nam je naredilo da podignemo ruke uvis, rasirimo noge i stanemo uz kola, zatim su nas grubo ubacili u kola, uz prve batine pesnicama i samarima po citavom tijelu. Unutra, u kolima su nam naredili da drzimo ruke visoko, u zraku, da spustimo glave nisko, da zmurimo i da slucajno ne otvaramo oci. Odvezli su nas potom u prvu policijsku stanicu, jednu ulicu nize od stamparije. Tu su nas trenutak zadrzali u hodniku, a zatim, uz stalno batinjanje, povezli u hotel "Union", gdje su nam bile licne stvari.U hotelu i na recepciji, u liftu i samoj sobi hotela dobijao sam batine za svaku izgovorenu i neizgovorenu rijec. Pokupili su nam stvari-desetak knjiga kupljenih prethodnog dana u beogradskim knjizarama za potrebe biblioteke "Vehbija Hodzic" u Tutinu. Vratili su nas u kola i po instiktu, mada nismo smjeli da legnemo, osjetio sam da su nas dovezli u prostorije MUP-a Srbije u ulici Kneza Milosa. Maltretiranje i batinjanje nastavljeno je tokom voznje, a u jos brutalnijem vidu nastavljeno je u prostorijama DB-a MUP-a Srbije. Patoloska faca koja me je tukla pesnicama u bubrege, pleksus, grudni kos, samarima po licu i glavi, zatim nogama, stalno mi se obracala sa: "Ispricaces ti nama sve, Suljo"! Tog prvog dana, uz stalno batinjanje i maltretiranje, nije ih mnogo interesovala sama revija "Sandzak" vec moji navodni odlasci za Tursku, boravak tamo i skim sam se vidao i razgovarao. Rekao sam im da sam boravio u Turskoj negdje u julu 1994. god. i da smo imali knjizevno vece u Istanbulu, gdje smo nastupali u klubu i promovisali dvije knjige bosnjackih stvaralaca iz Sandzaka. Nisu bili zadovoljni odgovorom pa su trazili da im kazem koliko puta sam se vidao sa Sulejmanom Ugljaninom? Rekao sam da sam veoma kratko boravio u Istanbulu (svega tri dana) i da sam, osim knjizevne veceri, razgkedao kulturno-historijske znamenitosti ovog grada i kupovao nesto malo garderobe na Kapali Carsiji. Nakon tri odgovora uslijedile su jos zesce batine. Medu mojim oduzetim stvarima pronasli su i vise knjiga islamske sadrzine pa su uslijedile nove batine. Nesto iza toga uslijedila je promjena. Premjestili su me u drugu prostoriju, gdje sam dva-tri sata morao da stojim u cosku sobe podignutih ruku i rasirenih nogu. Samo bi me povremeno jedno lice obilazilo. Oko 20 sati dosla je nova ekipa, koja je, sa sasvim drugacijim manirima, nastavila isljedivanje. Uslijedila su neprekidna ispitivanja sve do do 11,30 sati sljedeceg dana. Pitanja su se uglavnom, odnosila na zaplijenjeni broj revije "Sandzak", na cijoj su naslovnoj strani trebale da budu fotografija Alije Izetbegovica i Sulejmana Ugljanina. Citali su savaku recenicu u tekstovima, nakon cega su slijedile optuzbe da sam "ekstremista" i "nosilac tvrde linije u SDA", "linije, Sulejmana Ugljanina". Govorili su da svi tekstovi govore protiv srpskog naroda, da pozivaju na rat, mrznju i slicno, cak su i telegram Alije Izetbegovica, upucen svecanoj skupstini u povodu cetvorogodisnjice osnivanja SDA Sandzaka, proglasili kako navodno "Alija trazi da se kolju srpska djeca". Mada su ih sami tekstovi demantovali, to za njih nije bilo vazno. Na kraju sam potpisao izjavu u kojoj navodim da sam clan redakcionog kolegijuma revije "Sandzak" imenovanog od predsjednika KDMS "Preporod", Ismeta Tandirevica, da smo novac za stampanje dobili od osnivaca lista KDMS "Preporod". Da smo, takode, od Ministarstva za informisanje u Beogradu dobili saglasnost da mozemo legalno da stampamo ovaj broj revije "Sandzak" i da nikakvih problema sa stampanjem broja u stampariji ABC "Glas" nije bilo". Na kraju izjave sam istakao da smatram da imamo pravo da u ime osnvaca i izdavaca KDMS "Preporod" stampamo ovaj broj revije "Sandzak", da je izdanje revije "Sandzak" koje stampa Sefket Krcic (smijenjeni glavni urednik) divlje izdanje i da ce on za to najverovatnije odgovarati pred sudom. Na kraju sam izjavio da bi o svemu ovome meritornu odluku trebalo da donese javni tuzilac ili sud, a ne organi Drzavne bezbijednosti. Kompletan materijal pripremljen za stampanje revije je zaplijenjen, te da nam je zavrsetak stampanja fizicki zabranjen od strane lica drzavne bezbijednosti. Takode napominjem da nisam dobio nikakvu pisanu potvrdu o uplacenoj sumi (radi se o 1.800 DM) za stampanje revije. Nakon toga smo se ja i Hilmo Sacirovic, tehnicki urednik lista, vratili u Novi Pazar neobavljena posla."
Jaser Tahirovic (1971) iz Tutina:
"Uvece, oko 21 cas, 27. jula 1995. u kafic "Bel-ami", dosla je grupa milicionera, njih cetvorica: Jeremic, Beloica, Sehovic i Kurtovic Beljo. Posto je bilo puno gostiju trazili su sto da sednu. Za jednim stolom sedele su dvije devojke, za ciji su sto nasilno i bez odobrenja ovih djevojaka seli. Devojke su platile pice i napustile lokal. Gazda lokala nije bio trenutno tu. Mijenjao ga je zet muzicar - Senad Pepic. Pepic me je upozorio da ne nosim pice, jer nisu platili predhodni dug koji nije bio mali. Posto im ja nisam odnio pice, oni su zahtjevali od kolege Admira Ðerleka da im ponese pice. Ni Admir nije ponio pice, jer gazda nije dao. Potom su oni uzeli gazdu i odveli u stanicu policije. Posle desetak minuta dosla je patrola policije sa Lukovic Milijanom i Tripkovic Ratkom. Oni su me uzeli i odveli u dezurnu kancelariju de su me docekali - Jeremic koji je bio na samom ulazu ukorio i opsovao Admira zvanog Zubac. Potom sam ja usao u dezurnu kancelariju i udario me pesnicom u stomak. Zatim me je jos nekoliko puta udario sa obe ruke po obrazima. Posle zlostavljanja od strane Jeremica dosao je Slavisa Kikovic - u sorcu i triko majici, seo je i pitao kolege jesu li to te harambase sto nece da sluze policiju. Posle kraceg razgovora sa Ljubicem, on me je udario nogom u predelu prepona, od cega sam ja posrnuo. Krenula mi je suza na lijevo oko od bola. On mi se obratio: sto places, kurvo! Ja sam mu odgovorio da ne placem, nego mi je suza potekla od bola i rekao sam mu: ako nesto ima protiv mene,jer ga do tada nisam poznavao, da izademo na igraliste kod skole pa da se ja i on muski pesnicimo pa kako kome bude. Posle ovoga u dezurnu sobu je usao Ljajic Fako milicioner dezurne sluzbe. On im je rekao da nema potrebe da biju ove momke, jer ih je znao dobro kao i njihove roditelje, da su to posteni ljudi i ugledni u carsiji. Posle intervencije Ljajica su prestali da nas tuku".
Sabahudin Sabanovic (1977) iz Tutina:
"Mene su u jesen 1995. ispred video kluba "Delfi" napali policajci Slavisa Kikovic i jos dvojica milicionera iz Sjenice. Bio sam napolju ispred video kluba kada je iz "Zlatine kafane" izasao milicioner Kikovic sa jos dvojicom i u tom prilikom bez ikakvog povoda i razloga poceo da me tuce, prvo Slavisa, a ova dvojica su mu pomagali. Prvo me je udario u stomak, a ja sam se od bola sagnuo, a jedan od te dvojice me je udario po glavi psujuci mi majku i vredajuci me. Posto sam poceo da placem i zovem u pomoc, izasli su ljudi iz Ficine kafane, oni su tada prestali da me tuku. Posle ovog zlostavljanja otisao sam u stanicu policije - u dezurnu sluzbu gde nisu zeljeli da me saslusaju ili uzmu izjavu. Nisam poznavao policajca u dezurnoj sluzbi. Ovo se desilo oko 21,30 casova. Sutradan me je pozvao Dragan Prekic, komandir milicije, u kancelariju u koju su bili Kikovic i ona dvojica policajaca sto su me bili. Komandir me je pitao da li su me ova trojica maltretirala i zlostavljala. Odgovorio sam da su to ti koji su me tukli. On mi je rekao: nisu ova dvojica, jer si mi dao pogresna imena, pa kada budes saznao, da mi to javis. Nisam mogao da druge ljude prijavljujem, kad su to bila ova trojica policajaca. Predao sam tuzbu sudu. Sud ih tokom sudenja nije okrivio, vec je oslobodio optuzbe ove policajce. Nisam imao snage da dalje teram ovaj slucaj".
Habibovic Osman iz Tutina:
"Dana 19. februara 2000. godine, u sali Gimnazije i Tehnicke skole u Tutinu, sa pocetkom u 17 casova, odigrana je prvenstvena odbojkaska utakmica druge lige za zene. Utakmica je uredno na vreme prijavljena MUP-u Tutin. U sali je bilo 250 gledalaca koji su sto je i normalno bucno navijali za domacu ekipu. Ekipa ZOK "Zorka"-Sabac nalazila se u opasnoj zoni ispadanja i bodovi su joj bili neophodni. Uprava kluba vrsila je pritisak na sudije sto je revoltiralo gledaoce. Dva sata ekipa ZOK "Jedinstvo" dobila je veoma brzo sa cim su gosti nisu zadovoljili. U pauzi izmedu drugog i treceg seta doslo je do nestanka elektricne struje, pa je nastao prekid do 20,20 casova kada je utakmica i nastavljena. Uz burno navijanje i bodrenje ekipa domacina ZOK "Jedinstvo" je utakmicu dobila sa 3:0 u setovima. Obe ekipe su posle utakmice bile na zajednickoj veceri u bifeu "Sport" u Tutinu. Navijanje u sali bilo je korektno. Medutim patrola milicije koju je predvodio Zvonko Milunovic na opste zaprepascenje Uprave kluba i mnogih ljubitelja odbojke sutradan pocinje sa privodenjem pojedinih navijaca radi saslusanja. Uprava kluba je intervenisala i zahvaljujuci TV snimku sa utakmice za predstavnike MUP-a na celu sa Popovicem upoznala sa svim detaljima sa utakmice i nije bilo nereda niti nacionalistickih ispada. Zasto je voda patrole podneo lazni izvestaj sa utakmice i zasto je doslo do privodenja navijaca to zna samo milicionar Zvonko Milunovic. Da je bilo nacionalistickih i drugih ispada na utakmici delegat bi to upisao u zvanicnom zapisniku posle utakmice i o tome bi bio obavesten Odbojkaski savez Srbije i Klub bi bio sigurno kaznjen. Bilo je navijanja i uzvikivanja imena nasih igraca i trenera. Ljudi iz drzavne bezbednosti su pregledali snimak sa utakmice zajedno sa clanovima Kluba: Derdemez Sinananom, Kenanom Hamzagicem, Milinkom Savicem, Selmanom Vejselovicem i dosli do zakljucka da je na utakmici sve bilo korektno. Tek nakon toga privodenje i maltretiranje navijaca je prestalo. Medu pritvorenima su bili: Ragipovic Bahrija, Muminovic Raif, Hamzagic Suto, Dedeic Dzeno i mnogi ".
Imamovic Sead (1966) iz Tutina:
"Na punktu "Mehov Krs", 25. januara 2000. Bajram Dupljak me je, prilikom kontrole licnih i vozackih dokumenta, udarao palicom u predelu rebara i tom prilikom mi polomio jedno rebro. Nekako sam se izvukao i pobegao. Negdje na polovini puta, na relaciji Mehov Krs-Tutin, doticni me sustigao, zaustavio me, izvukao, a onda me poceo tuci pesnicama. Kada sam posrnuo, onda me je udarao nogama. Nakon toga me sproveo u Stanicu milicije u Tutin, svezao me u hodniku za radijator, i uz psovku i pretnju poceo da me tuce u predelu stomaka. Navodno je to uradio zato sto nisam stao na punktu za skretanje ka Rozajama. Bilo je zimsko vrijeme, negdje oko 04 sata ujutru, po velikoj hladnoci. Kada sam naisao na punkt, nije bilo nikoga. Kratko sam stao, razgledao, s obzirom da nije bilo nikog, nastavio putovanje. Moguce da je Bajram izasao kasnije i davao znake palicom i lampom da stanem, ali ja zbog neosvijetljenosti puta nisam primjetio. Nisam imao razloga da ne stanem jer sam bio prazan. Istog jutra me kontrola na izlazu Tutina zaustavila i izvrsila kontrolu kombija i sve je bilo u redu. To se desilo pri povratku iz Baca gde nisam mogao izaci. Bila je uzbrdica i puno snijega. Predao sam tuzbu Opstinskom sudu u Tutinu koji je kaznio Dupljak Bajrama uslovno godinu dana. Posto nisam bio zadovoljan tom kaznom, a i brat pomenutog je bio glavni za sobracaj tutinskog SUP-a pa je upotrebio svoje veze".
Dedic Semo iz Tutina:
"Dana 11. aprila 2000. u moju kucu su dosli sluzbenici Uprave prihoda, Selimovic Halil i Kostic Vladimir. U njihovoj pratnji su bili policajci Hot Halil i Radevic Igor. Sluzbenici Uprave prihoda su hteli silom da mi uzmu traktor star 23 godine, kako bi prinudno naplatili porez. Hteli su da razbiju garazu a potom iz stale da uzmu kravu i tele. Rekao sam im da cu to platiti naknadno, jer trenutno nemam para ili da mi uzmu samo kravu. Nudio sam im traktorsku prikolicu. Oni su bahato govorili da ce oni uzeti sta oni hoce, a ne sta im on nudi. Jedan od dvojice iz Uprave prihoda je viknuo: ,,Uhapsite ga"! Hot Halil, policajac je fizicki nasrnuo na mene, uhvatio me za prsa i za grlo. Clanovi moje porodice su vristali. Drugi policajac, Igor Racevic, me je tukao palicom po ledima. Moj sin Bedro, koji je imao operaciju srca jos 1993. je u tim trenucima bio van kuce. Kratio je drva za ogrev u blizini kuce na krlji. Nije se uopste mijesao u nikakvu raspravu. Policajac Hot Halil je izleteo napolje, uperio pistolj u sina Bedra. Sin Bedro je od soka pao pored krlje i teko se razboleo. Imao je ugraden aparat na srcu. Od tad se nije oporavio, vec je za nekoliko meseci umro. Umro je od posledica pretrpljenog straha. Ja sam kasnije osuden od opstinskog suda na sest meseci zatvora - uslovno na godinu dana. Ovo je bilo montirano sudenje. Glavni pretres je odrzan bez prisustva mene i mog sina. Prije toga sam dobio otkaz u preduzecu "23. novembar" iz Tutina zbog svojih politickih ubedenja. Obrazlozenje u resenju o otkazu nije tacno vec je iskonstruisano. Teska materijalna situacija u porodici, u kojo niko ne radi i smrt sina, su vrlo teski udarci na moju porodicu i mene".
No comments:
Post a Comment