Mustafa Dzigal (1932) iz Trijebina:
"U prostorije MUP-a Novi Pazar javio sam se 9. maja 1994. godine. Pita me jedan od njih: jesi li ti gazda Mustafa? Jesam, kazem. Cekao sam petanest minuta. Kaze on meni: Mustafa, znas li ti zbog cega smo mi tebe ovdje pozvali? Ne znam, odgovorih mu, ja ne znam zbog cega ste me pozvali, vec samo golu dusu da vam dadnem. Ja da sam imao to oruzje ne bih dozvolio da se ovoliko ljudi izivljavaju na mene. Kaze on meni, zove se Karlicic, podignuvsi se sa stolice - imaces, imaces tursku ti majku tvoju..., a onda mi rece da se izujem, obucu i carape. Rece mi da skinem kaput. Te ja skidoh i kaput. - Penji se na tu stolicu (pokazuje nam kako je cucnuo na koljena na stolicu da bi lakse mogli da ga tuku policijskim palicama po tabanima). Glava mi je bila ovako uza zid. Upozorava me jedan od njih - da ne naslanjam glavu na zid, govoreci: Majku ti tursku - ti jos ne znas gdje si dosao. Psovali su me, bili me po tabanima onom palicom, po glavi i ledima. Krivio sam se od bolova. Jedan od njih koji me najvise tukao stavljao mi je onu palicu u usta, nije pravo nego stranom. Vjestacke vilice sam bio skinuo i sakrio u dzep. Pao sam dole prebijen i ponizen. Odjednom, cujem, neko mi rece - dizi se odatle. Ja sam se digao. Neko mi je nasuo vode, iza mene, jedan metar. - Gazi ovdje, rece mi. Ja sam gazio. Cistio sam noge jedno pet minuta.- Pridi ovamo, kaze mi policajac. Ja sam prisao. Udario me nekoliko puta onom palicom po ledima i glavi. Kad me je udario sa zemljom me je sastavio. Bio me je i po rukama desetak puta, ja sam turio ruke medu noge. On me saleteo pa opet po ledima, u grudi me bio boksovima. Posrnuo sam da padnem, on me docekao nogom. Uhvatio me ovdje za jaknu i rekao mi: rok ti je dva minuta da se obuces, a ja ne mogu da sastavim ruke ni prste od batina. Ne mogu da uzmem carape i da ih navucem na noge. Obuo sam jednu nogu nekako, suteo. Vode mi nisu dali, a nisam ni jeo ni pio dva dana i dvije noci, koliko se moj babo digao iz groba. Nemam dijete, sve ce te prekopati, necu reci da nesto starih cijevi kod nekog nebih nasao. Mene su djeca davno otisla u svijet, samo sam sa zenom i jednom djevojcicom malom, unukom ovog mi sina. Oni meni opet: - Kako nemas tursku ti majku, pa me slozi po lubini. Doceka me drugi krvnik sa palicom i boksovima. Na usi nisam cuo nista, dobio sam upalu uha. Opet su nastavili da me biju. Drao sam se kao kurjak. Oni se umore bijuci me, dodu drugi koji ih odmijene. Tako do dvanaest sati. Zapamticu do groba dvadesetpeticu, sobu gdje su me tukli. Tu sobu poznaju i drugi ljudi sa Pesteri koji su jeli cuteke. Kad je bilo dva sata posle podne, dosao je onaj glavni, kada je htio da napusti i rekao mi: - Cica, otidi dolje kod onija, da te ne bi ovdje trazili. Ja sam sisao, vukao se niz one stepenice sa treceg sprata, suteo sam dolje suteo, kad je bilo pola cetiri, dosao je Anicic i pozvao me ozgor preko onih strazara. I ja sam se odvuko gore kao prebijena kucka, ne mogu na noge ni na ruke uz stepenice. Muka moja. Usao sam opet u dvaesetpeticu. Pitao me Anicic: - Jesi li smislio za oruzje? Ja njemu opet ono isto - nemam oruzje. Oni opet nastavise da me biju. I batine su bile do devet uvece. U devet je dosao jedan zuti. On mi je rekao da je on nacelnik, mlad covjek, i on me pita za pusku. Ja mu kazem da je nemam. Gradio sam kuce, nisam kupovao puske ni jedna vrata nema, a ako ustreba da ce mi valjda dati tu pusku da branim drzavu. On meni kaze - ti ne beginises ovu drzavu, hoces neku drugu. Ja mu rekoh: da je to neko ogrijesio dusu ko vam je rekao da imam oruzje. On mi se nakostrijesi i zaprijeti mi ovim rijecima: Daces i svaki onaj metak kao i oruzje koje si kupio za sinove. Koliko imas sinova, pitao me? Ja njemu odgovorih, imam cetiri. Pita me gdje su ti dvojica? Rekoh mu da su dvojica u Sarajevu a dvojica su mi radili u sjenicku Postu, ovaj mladi ode u Njemacku, dok ovaj drugi uzeo malo odmora kako su me ovi isprebijali. Vodi me do ljekara odkako ste me vi isprebijali. Rijec dvije, on meni kaze: mamu ti pa me utisti pod batinu, cini mi se ni nebesa me ne mogu sastaviti. Vidite kakav sam ja bogalj, starac sam, da sam u mladim godinama ne bih ja ovdje ni dosao. Jer jedanput dusa ispada, a hiljadama jok. A meni je dusa hiljadama, ispadala, ispadala. Pustili su me onako jadnog i ponizenog iz MUP-a, porucujuci mi da im se ponovo javim iduce sedmice i da cu ja progovoriti kako treba. Ja sam izasao odatle i krenuo ulicom, ne znam ni kuda. Odnekud je naisao neki taksista, ne znam ko je. Sjecam se da sam mu rekao: vodi me na Hadzet kod dzamije, dok nadem neke moje rodake na teravije. Djeca mi pofaljavase gore, snaha mi i zena, sin... Kad je vidio sta je bilo sa mnom onaj taksista nije htio da mi naplati voznju. Posle sam otiso kuci gdje su klali neku jagnjad i jarad te me uvijali u te koze, a onda me odvedose u bolnicu te sam lezao pet-sest dana. Ljekari mi rekose: ne smijemo vise da te zadrzavamo, od ovih bolesti mi ne lijecimo, vec od drugih bolesti. Ubijen sam, ali nemam loma, injekcije sam kao i infuziju primao u Sjenici. Krvavrio sam na obadvije nuzde dva-tri dana, tesko mi je bilo. Jedno vece sam gotovo umro. Dosao je ljekar tu i dao mi nesto te sam popio te drop malo uminuo. Eto, to sam dozivio u mojih sesdeset i nekoliko godina. Nikad nisam iso kod ljekara, cak ni tabletu nisam popio. Da sam znao sta ce radit sa mnom ja bih se objesio.
Muratovic Began iz Zitnica:
"Dos'o sam po svoje slike sa modricama. E, sinko, ljuto, ljuto su bili bezobrazni i grubi. Ovi gore u Sjenicu mi traze te slike. Eh, sinko, da cujes moju muku. Ja kao da sam imo imovinu koliko Pazar, a sad sam ga izgubio... Pa i mislio sam da necu izdrzat, al' eto. Stradali smo i ja i Suljo. To mi je bratuced, mi smo stradali isto vece. On ima i lomove. Ja sam se sa zivotom halalio, bar bitno mi je da neko sazna da sam na pravdi strado. Bio je tornik (utorak) 21. jun 1994. godine. Kao i mnogih predhodnih i toga tornika sam otis'o u Novi Pazar da prodajem sir. I tek sto je zivnuo pijac i pocela prodaja, kako sam stajao za kacom preda mnom se dusterisa (iznenada pojavi) policajac. Pogledo sam ga a on me istog trena pitao: Jesi li ti Began Muratovic? Odgovorih mu da sam taj. Rek'o mi je da moram da podem do SUP-a. Pit'o sam ga sto, a on mi rece: trebas tamo Sulju. Sta cu s kacom, pit'o sam ga? - "Sve ga neka tu, kako je, vratices se odmah", rek'o mi je. Ubacili su u "maricu", mene i sinovca mi Muharema, i odveli nas u SUP. Kad smo stigli tamo, odveli su nas na drugi sprat gde smo videli Sulja Muratovica vezanog za radijator. Razdvojio me od Muharema, i onda redom, uzo mi podatke i predo isljedniku. Podatke mi je uz'o onaj sto me je uzeo sa pijaca, i predo hi zameniku nacelnika - Radosavu Stefanovicu. Nije proslo ni pet minuta, Stefanovic me pozv'o u svoju kancelariju. Us'o sam. Pit'o me: znas li zasto si pozvan? Reko sam, valjda Sulju da nesto posvedocim, bar mi je tako rek'o onaj policajac sto me uzeo s pijaca. "Ne za to", reko'o mi je on. "Tebe se trazi puska i pistolj "7", cehoslovacka "zbrojovka". Nemam, rek'o sam. Pa opet, maltretiranje dok su dosli svi sto tucu. Ili priznadi i donesi, ili cu te dat ovim... - Da me date u vatru, ja nemam. Nemam, dece mi moje, i Boga. Veli on: "E, tek sad vidim, da sve lazes!" Izbaci me na hodnik, pa me ponovo pozva, pa opet isto. Sve sam ceko u hodniku, strazar pored mene, dok me nisu uzeli ovi sa terena. Prvo njih pozva, zadrzase se dvije-tri minute, izadose i pozvase mene. Ih, kad su me pozvali, nisam ni iskoracio, Rosic me docek'o na boks. Udario me boksom u zeludac, a dlanom po licu. Mene odose ruke da se zastitim, kad on kaze: "Dolje ruke, pusku i pistolj, majku ti tursku!" - Nemam ni jedno ni drugo, pa me ubite. A ne treba ni jedna ni dvije rijeci, jer da sam im'o ne bi dos'o do ovoga, rekoh mu. "Daces, daces!" - povika Karlicic. Rosic kaze: "Daj da ga svezem, tursku mu majku!" Karlicic mu kaze: "Neka se mene brani. Da vidimo koje mu je zalije, ili ruke da mu polomim, ili glavu!" Vidim sa njima nema sale, i da kod njih prolazi sve ono sto je najgore, pa pomislih: preca mi je glava, pa ruke nek secu, al' glava nek je ziva. Ruke su mi bili na smenu, dok su pale same. Onda su komandirali da se izujem. Posice je postavio stolicu uza zid i naredise: "Sazu se majku ti tursku. Pozuri, nemamo vremena da cekamo!" Komandovo mi je: okreni se ka zidu kolenima na sedalo, a tabanima prema nama." Onda su promijenili palice. Uzese duze i vece i naizmenicno me poceli udarati dok nisam izgubio vid. Kada sam se osvijestio bio sam na podu i potpuno mokar. A Muharema su doveli da me gleda takog i odbrojavali mu nesto. Rosic me poveo do umivonika da se osvezim. Pokuso sam, ali nisam mogo ruke da podignem. Onda su me stavili na klupu u hodniku. Tu sam osto da se hladim onako izmrcvaren skoro dva sahata. Onada su opet dosli i pitali: "Je l' ti bolje bilo da si prizno, no da sa tobom bude toliko teskoce." Ja sam mogo i poginut, ali to nisam mog'o dat'. Kako da dam, sto nemam i ne posedujem. Ja sam govorio al' mi niste verovali. Ali ja to ne bi dozvolio, ni jednu coku, da je sve to zlatno… A oni kazu: "Dobro, opet ti nisi slobodan, ti to moras donijet kako ti glava zna!" Oni mene tako, a ja sam bio polumrtav, nisam mog'o da se drzim na nogama, pa sam se naslanjo na stolicu da ne padnem. "Sad ako mozes i ako imas de, idi, a za nekoliko dana, da to doneses". - Da vam donesem nemam sta, a nadam se da cu se nekako odvuc. Imam ovde dvije core (kceri). On mi je reko: nemo' slucajno, da si kom prico de si zadobio povrede. Nikom ni a, sto se desilo. Doduse, ja sam rek'o: ja necu lagat. Hocu umrijet, a lagat necu. No, to morebit, nije ni bitno.
"U prostorije MUP-a Novi Pazar javio sam se 9. maja 1994. godine. Pita me jedan od njih: jesi li ti gazda Mustafa? Jesam, kazem. Cekao sam petanest minuta. Kaze on meni: Mustafa, znas li ti zbog cega smo mi tebe ovdje pozvali? Ne znam, odgovorih mu, ja ne znam zbog cega ste me pozvali, vec samo golu dusu da vam dadnem. Ja da sam imao to oruzje ne bih dozvolio da se ovoliko ljudi izivljavaju na mene. Kaze on meni, zove se Karlicic, podignuvsi se sa stolice - imaces, imaces tursku ti majku tvoju..., a onda mi rece da se izujem, obucu i carape. Rece mi da skinem kaput. Te ja skidoh i kaput. - Penji se na tu stolicu (pokazuje nam kako je cucnuo na koljena na stolicu da bi lakse mogli da ga tuku policijskim palicama po tabanima). Glava mi je bila ovako uza zid. Upozorava me jedan od njih - da ne naslanjam glavu na zid, govoreci: Majku ti tursku - ti jos ne znas gdje si dosao. Psovali su me, bili me po tabanima onom palicom, po glavi i ledima. Krivio sam se od bolova. Jedan od njih koji me najvise tukao stavljao mi je onu palicu u usta, nije pravo nego stranom. Vjestacke vilice sam bio skinuo i sakrio u dzep. Pao sam dole prebijen i ponizen. Odjednom, cujem, neko mi rece - dizi se odatle. Ja sam se digao. Neko mi je nasuo vode, iza mene, jedan metar. - Gazi ovdje, rece mi. Ja sam gazio. Cistio sam noge jedno pet minuta.- Pridi ovamo, kaze mi policajac. Ja sam prisao. Udario me nekoliko puta onom palicom po ledima i glavi. Kad me je udario sa zemljom me je sastavio. Bio me je i po rukama desetak puta, ja sam turio ruke medu noge. On me saleteo pa opet po ledima, u grudi me bio boksovima. Posrnuo sam da padnem, on me docekao nogom. Uhvatio me ovdje za jaknu i rekao mi: rok ti je dva minuta da se obuces, a ja ne mogu da sastavim ruke ni prste od batina. Ne mogu da uzmem carape i da ih navucem na noge. Obuo sam jednu nogu nekako, suteo. Vode mi nisu dali, a nisam ni jeo ni pio dva dana i dvije noci, koliko se moj babo digao iz groba. Nemam dijete, sve ce te prekopati, necu reci da nesto starih cijevi kod nekog nebih nasao. Mene su djeca davno otisla u svijet, samo sam sa zenom i jednom djevojcicom malom, unukom ovog mi sina. Oni meni opet: - Kako nemas tursku ti majku, pa me slozi po lubini. Doceka me drugi krvnik sa palicom i boksovima. Na usi nisam cuo nista, dobio sam upalu uha. Opet su nastavili da me biju. Drao sam se kao kurjak. Oni se umore bijuci me, dodu drugi koji ih odmijene. Tako do dvanaest sati. Zapamticu do groba dvadesetpeticu, sobu gdje su me tukli. Tu sobu poznaju i drugi ljudi sa Pesteri koji su jeli cuteke. Kad je bilo dva sata posle podne, dosao je onaj glavni, kada je htio da napusti i rekao mi: - Cica, otidi dolje kod onija, da te ne bi ovdje trazili. Ja sam sisao, vukao se niz one stepenice sa treceg sprata, suteo sam dolje suteo, kad je bilo pola cetiri, dosao je Anicic i pozvao me ozgor preko onih strazara. I ja sam se odvuko gore kao prebijena kucka, ne mogu na noge ni na ruke uz stepenice. Muka moja. Usao sam opet u dvaesetpeticu. Pitao me Anicic: - Jesi li smislio za oruzje? Ja njemu opet ono isto - nemam oruzje. Oni opet nastavise da me biju. I batine su bile do devet uvece. U devet je dosao jedan zuti. On mi je rekao da je on nacelnik, mlad covjek, i on me pita za pusku. Ja mu kazem da je nemam. Gradio sam kuce, nisam kupovao puske ni jedna vrata nema, a ako ustreba da ce mi valjda dati tu pusku da branim drzavu. On meni kaze - ti ne beginises ovu drzavu, hoces neku drugu. Ja mu rekoh: da je to neko ogrijesio dusu ko vam je rekao da imam oruzje. On mi se nakostrijesi i zaprijeti mi ovim rijecima: Daces i svaki onaj metak kao i oruzje koje si kupio za sinove. Koliko imas sinova, pitao me? Ja njemu odgovorih, imam cetiri. Pita me gdje su ti dvojica? Rekoh mu da su dvojica u Sarajevu a dvojica su mi radili u sjenicku Postu, ovaj mladi ode u Njemacku, dok ovaj drugi uzeo malo odmora kako su me ovi isprebijali. Vodi me do ljekara odkako ste me vi isprebijali. Rijec dvije, on meni kaze: mamu ti pa me utisti pod batinu, cini mi se ni nebesa me ne mogu sastaviti. Vidite kakav sam ja bogalj, starac sam, da sam u mladim godinama ne bih ja ovdje ni dosao. Jer jedanput dusa ispada, a hiljadama jok. A meni je dusa hiljadama, ispadala, ispadala. Pustili su me onako jadnog i ponizenog iz MUP-a, porucujuci mi da im se ponovo javim iduce sedmice i da cu ja progovoriti kako treba. Ja sam izasao odatle i krenuo ulicom, ne znam ni kuda. Odnekud je naisao neki taksista, ne znam ko je. Sjecam se da sam mu rekao: vodi me na Hadzet kod dzamije, dok nadem neke moje rodake na teravije. Djeca mi pofaljavase gore, snaha mi i zena, sin... Kad je vidio sta je bilo sa mnom onaj taksista nije htio da mi naplati voznju. Posle sam otiso kuci gdje su klali neku jagnjad i jarad te me uvijali u te koze, a onda me odvedose u bolnicu te sam lezao pet-sest dana. Ljekari mi rekose: ne smijemo vise da te zadrzavamo, od ovih bolesti mi ne lijecimo, vec od drugih bolesti. Ubijen sam, ali nemam loma, injekcije sam kao i infuziju primao u Sjenici. Krvavrio sam na obadvije nuzde dva-tri dana, tesko mi je bilo. Jedno vece sam gotovo umro. Dosao je ljekar tu i dao mi nesto te sam popio te drop malo uminuo. Eto, to sam dozivio u mojih sesdeset i nekoliko godina. Nikad nisam iso kod ljekara, cak ni tabletu nisam popio. Da sam znao sta ce radit sa mnom ja bih se objesio.
Muratovic Began iz Zitnica:
"Dos'o sam po svoje slike sa modricama. E, sinko, ljuto, ljuto su bili bezobrazni i grubi. Ovi gore u Sjenicu mi traze te slike. Eh, sinko, da cujes moju muku. Ja kao da sam imo imovinu koliko Pazar, a sad sam ga izgubio... Pa i mislio sam da necu izdrzat, al' eto. Stradali smo i ja i Suljo. To mi je bratuced, mi smo stradali isto vece. On ima i lomove. Ja sam se sa zivotom halalio, bar bitno mi je da neko sazna da sam na pravdi strado. Bio je tornik (utorak) 21. jun 1994. godine. Kao i mnogih predhodnih i toga tornika sam otis'o u Novi Pazar da prodajem sir. I tek sto je zivnuo pijac i pocela prodaja, kako sam stajao za kacom preda mnom se dusterisa (iznenada pojavi) policajac. Pogledo sam ga a on me istog trena pitao: Jesi li ti Began Muratovic? Odgovorih mu da sam taj. Rek'o mi je da moram da podem do SUP-a. Pit'o sam ga sto, a on mi rece: trebas tamo Sulju. Sta cu s kacom, pit'o sam ga? - "Sve ga neka tu, kako je, vratices se odmah", rek'o mi je. Ubacili su u "maricu", mene i sinovca mi Muharema, i odveli nas u SUP. Kad smo stigli tamo, odveli su nas na drugi sprat gde smo videli Sulja Muratovica vezanog za radijator. Razdvojio me od Muharema, i onda redom, uzo mi podatke i predo isljedniku. Podatke mi je uz'o onaj sto me je uzeo sa pijaca, i predo hi zameniku nacelnika - Radosavu Stefanovicu. Nije proslo ni pet minuta, Stefanovic me pozv'o u svoju kancelariju. Us'o sam. Pit'o me: znas li zasto si pozvan? Reko sam, valjda Sulju da nesto posvedocim, bar mi je tako rek'o onaj policajac sto me uzeo s pijaca. "Ne za to", reko'o mi je on. "Tebe se trazi puska i pistolj "7", cehoslovacka "zbrojovka". Nemam, rek'o sam. Pa opet, maltretiranje dok su dosli svi sto tucu. Ili priznadi i donesi, ili cu te dat ovim... - Da me date u vatru, ja nemam. Nemam, dece mi moje, i Boga. Veli on: "E, tek sad vidim, da sve lazes!" Izbaci me na hodnik, pa me ponovo pozva, pa opet isto. Sve sam ceko u hodniku, strazar pored mene, dok me nisu uzeli ovi sa terena. Prvo njih pozva, zadrzase se dvije-tri minute, izadose i pozvase mene. Ih, kad su me pozvali, nisam ni iskoracio, Rosic me docek'o na boks. Udario me boksom u zeludac, a dlanom po licu. Mene odose ruke da se zastitim, kad on kaze: "Dolje ruke, pusku i pistolj, majku ti tursku!" - Nemam ni jedno ni drugo, pa me ubite. A ne treba ni jedna ni dvije rijeci, jer da sam im'o ne bi dos'o do ovoga, rekoh mu. "Daces, daces!" - povika Karlicic. Rosic kaze: "Daj da ga svezem, tursku mu majku!" Karlicic mu kaze: "Neka se mene brani. Da vidimo koje mu je zalije, ili ruke da mu polomim, ili glavu!" Vidim sa njima nema sale, i da kod njih prolazi sve ono sto je najgore, pa pomislih: preca mi je glava, pa ruke nek secu, al' glava nek je ziva. Ruke su mi bili na smenu, dok su pale same. Onda su komandirali da se izujem. Posice je postavio stolicu uza zid i naredise: "Sazu se majku ti tursku. Pozuri, nemamo vremena da cekamo!" Komandovo mi je: okreni se ka zidu kolenima na sedalo, a tabanima prema nama." Onda su promijenili palice. Uzese duze i vece i naizmenicno me poceli udarati dok nisam izgubio vid. Kada sam se osvijestio bio sam na podu i potpuno mokar. A Muharema su doveli da me gleda takog i odbrojavali mu nesto. Rosic me poveo do umivonika da se osvezim. Pokuso sam, ali nisam mogo ruke da podignem. Onda su me stavili na klupu u hodniku. Tu sam osto da se hladim onako izmrcvaren skoro dva sahata. Onada su opet dosli i pitali: "Je l' ti bolje bilo da si prizno, no da sa tobom bude toliko teskoce." Ja sam mogo i poginut, ali to nisam mog'o dat'. Kako da dam, sto nemam i ne posedujem. Ja sam govorio al' mi niste verovali. Ali ja to ne bi dozvolio, ni jednu coku, da je sve to zlatno… A oni kazu: "Dobro, opet ti nisi slobodan, ti to moras donijet kako ti glava zna!" Oni mene tako, a ja sam bio polumrtav, nisam mog'o da se drzim na nogama, pa sam se naslanjo na stolicu da ne padnem. "Sad ako mozes i ako imas de, idi, a za nekoliko dana, da to doneses". - Da vam donesem nemam sta, a nadam se da cu se nekako odvuc. Imam ovde dvije core (kceri). On mi je reko: nemo' slucajno, da si kom prico de si zadobio povrede. Nikom ni a, sto se desilo. Doduse, ja sam rek'o: ja necu lagat. Hocu umrijet, a lagat necu. No, to morebit, nije ni bitno.
Posebna mi je bila zelja i slobodom. Kad su mi rekli da sam slobodan i da se udaljim od njih, osetio sam neku nadu da prezivim i da nastavim opet, i veliku zelju da se udaljim sto prije od tih zverova, ne znam kako da kazem, od tih ljudi grubih. Ja nisam verov'o, i to sam im reko: da moze covek na pravdi, ovako dozivet i isprebijan biti. Otiso sam od njih, otiso sam kod core u Selakovac. Prvo sam se nekako odvuko do taksista kod Beogradske. Dao sam znak taksisti da zaustavi. Sto sam us'o u kola, zagledo se i rek'o mi: "Covece, odakle si i de si tako nastrado? -U SUP-u. Prebili me, i jos na pravdi, rekoh mu. A on mi kaze: "Pa sto nisi d'o futane, futni." - Hajde dadni ono sto nemas, odgovorih mu. Pita me on: Dokle? Rekoh mu: do Salakovaca, Jusuf potok. Tu imam jednu coru. Stigli smo blizu kuce a on mi kaze: "Ne mo's otic. Da te povedem do kuce?" Ja mu rek'o: Evo tu je. Pitam ga: koliko? A on kaze: Ti si platio i preplatio. Bila su vrata zakljucana. Ja sam zazvonio. Kad mi je izasla cora Zemina samo je vrisnula i zakukala: kukavica ljuta, de si pogin'o? Samo sam reko: vala, eto. Ona je isla sutradan i rezilila ih, sto su me tukli na pravdi, al' nije fajda. Eh, tu je izas'o i zet Besim i prijatelj Sibo, uveli me u sobu, namescili mi da legnem, i odma' brze bolje otisli kod mesara da trazu taze, prijesnu ovcu kozu. I nasli, kod Esrefa mesara. I to od ovna. Taman da me cijelog uviju. Te sam se zavio cio. Oni mu nudili da plate, a on nije sceo. Rek'o im: i da ne znam coveka, ne bi, a kamo li sto ga znam".
Suljo Muratovic (1935) iz Zitnica:
"Dana 21. juna 1994. godine, scerka mi je bila na porodaju, te sam je poveo u bolnicu da se pregleda. Kuci su me trazili Karlicic i Nedic i jos dvojica policajaca. Nasli su me i poveli u SUP, odveli me Radoslavu Stefanovicu, nacelniku kriminalisticke sluzbe. On me je pozvao i pitao jesi li ti Muratovic? Pitao me je zasto se ti teretis? - Ne znam, odgovorio sam. "Ti si komandant za celu Pester", rekao je. "Ti si gori nego Sulejman Ugljanin". Ja sam mu odgovorio: cega komandant, kod nas nema vojske? Rekao mi je: "Ti nisi dao da se glasa za Milosevica". Psovao me je: "Majku ti balijsku, sto nisi glasao za Seselja!" Nasatvio je da me maltretira, pitao me je za pusku a ja sam mu rekao da je imam. "Da nam kazes jednog coveka koji ima pusku". Ja sam mu rekao da ne znam ko ima pusku, a on mi je rekao: "Majku ti balijsku!" Sve vreme me je psovao, vredao, mlatretirao i non-stop, trazio da kazem nekog coveka koji radi sa oruzjem. - Tebi nema glave na ramenima. Ti mora da se likvidaras!", rece mi on. Stalno je ponavljao da moram biti likvidiran i opet je trazio da kazem nekog ko radi sa oruzjem. Rekao je: Muratovicu, dobices tri meseca pritvora. U pritvor me drzao vezanog za radijator tako sto mi je ruke vezao pozadi za radijator. U tom polozaju me drzao dva dana i jednu noc bez hrane i vode. Kada sam bio vezan za radijator dosao je nacelnik DB-a, Vlade Corbic. Posmatrao me i rekao: "Ti si, stari, najebo!" Otisao je. Dok sam bio u pritvor dosli su Karlicic i Rosic. Kad me je Karlicic video, rekao je: "Ðe si, Suljo, ja te trazim po nebesima, a ti si ovde!" Oni su me preuzeli. Kad me je video sin, koga su isto priveli, prenemogo se. I sina su mi tukli. Malo kasnije doveli su Begana Muratovica. Kada su uveli Begana, bili su ga tako, da kad je izaso, bio je krvav, kvasan i prebijen. Uveli su mi i sinovca. Cuo sam kako je pisnuo, kada je izasao bio je crn. Beganu su rekli da ce ga prebaciti, jer ne moze da ide sam. Medutim, Began je reko da ide sam, jer se plasio da ga ponovo ne tuku. Otiso je predvostrucen niz stepenice. Uveli su mene. Video sam sina prebijenog, koji je jec'o, a ja sam reko da je zatvor za ljude. Karlicicu sam reko: -Ti si kriv. To sto radis nije dobro. "Jesi li se smislio da kazes, ko radi sa oruzjem?", pita on mene. - Ako cete me tuci ja cu vam reci, al cu na sud reci da ste me bili i da sam morao da kazem nekog. "Ako neces da kazes, ici ces tri meseca u zatvor". Tu sam nocio. Odredili su mi pritvor. Rekli su mi da ce oni otici da uzmu pusku. Ja sam rekao sinu gde je puska. Nasli su pusku, lovacku, garabin, pod dozvolom i nekoliko metaka. Dali su mi potvrdu o oduzetom oruzju, ali mi oruzje ni danas nije vraceno. Kad je donio oruzje, rekao je sta ceti ovo, ovi meci. Rekao sam mu da sam municiju kupio po odobrenju, municiju sam nabavio u sportske svrhe, jer sam sportista-lovac. Oterali su me u zatvor posle toga u sobu broj dva. Bio sam u samici dva dana. Nocu bi dolazili policajci i pitali zasto si tu. Nisu mi nista radili, vec samo posmatrali. Jedan dan su me odveli na setnju (petak je bio). Neki ljudi su me posmatrali tom prilikom (oko dvadeset ljudi). Posle pet minuta su me ponovo vratili u sobu. Cuo sam ezan sa obliznje dzamije. U tom trenutku cuo sam da je neko otvorio vrata, bili su Sefko Zukorlic i jos jedan milicioner koga bi prepoznao kada bi ga video. Sefko me je odveo u SUP na razgovor i usput mi je garantovao da me nece dirati. Cim sam usao u sobu SUP-a video sam Karlicica i Mila Nedica iz Sjenice, Biorca (boksera) i jos nekolicinu policajaca. Bilo ih je oko petnaest. Neki su drzali palice. Mnoge od njih bi mogao da prepoznam. Kad sam usao u sobu, Karlicic im je namignuo i izasao iz sobe. U tom trenutku su poceli da me tuku. Dobio sam po nekoliko udaraca odjednom. Tukli su me palicama. Neke od njih su bile duge oko jedan metar, a neke su bile krace. Prvo su me bili po rukama (od dlana do laktova), a onda nastavili da me biju nogama (cokulama po citavom tijelu). Udaraca je bilo vise (ne znam koliko). Padao sam nekoliko puta od njihovih udaraca. Posle su me bili kundakom od automatske puske po ramenima. Kad su me oborili na stomak, digli su mi noge i bili palicama po nogama. Posle su me udarali preko debelog mesa. Od tih udaraca meso mi je puklo. Pao sam u nesvest. Kad su me osvijestili, usao je Kralicic, ja nisam mogao da govorim. Kad je usao, rekao je: "Ne dajte, umrije nam covek. Dajte vode!" Zalivali su me nekim sokom. Ispravio me je Karlicic i postavio na stolicu. Kad sam seo neki milicioner me je udario nogom u leda. Tom prilikom su mi slomljena tri rebra, a cetvrto je naprslo to mi je kasnije rekao dr. Enes Maljevac. Karlicic i jos neki su me odvukli u kupatilo i polivali vodom. Otle su me vukli niz stepenice do izlaza, uveli u kola. Izlazeci iz SUP-a sreo sam Smajovic Meha, Jonuza Ibrovica i Meda Mujovica. Odveo me vozac koji me je doveo pre toga u SUP. Kad smo isli, policajac, dvometras koji je bio sa nama u auto pretio mi je: ako neko sazna, za ovo, ja cu te licno streljati! Kad su me prevezli u zatvor bacili su me na polace (daske). Posle deset minuta, otvorila su se vrata i jedan je zvao: "Murate, ides kuci!" Ja nisam mogo da se pomerim. On je zakuko i rekao: - Ovaj je ubijen! Usla su trojica policajaca, jedan je rekao: "Zovite advokata!" Kad su me izveli iz sobe, rekli su mi da potpisem neki dokument. Ja nisam mogao, vec su mi oni pomogli. Uzeli su me brat (Bilal) i sinovac Muratovic Sead. Odveli su me u bolnicu, Avdo Ceranic, lekar me je primio. Bio je prisutan i moj advokat, Rade Janicijevic. Rade mu je rekao: Doktore, njega treba da pregleda konzilijum lekara. Doktor Avdo je rekao: "Ako sumnjate u mene, mozete da idete!" Otvorio nam je vrata da izademo. Mene su vukli, jer nisam mogao da stojim. Odveli su me kuci i previli osoljenim kozama. Koze sam drzao deset sati. Posle su me odveli u privatnu kliniku na rendgen-snimanje. Tada su mi rekli da su mi slomljena rebra. Ljekarsko uverenje dr. Maljevac nije smeo da mi da, izuzev, ako zelim da ga upotrebim u inostranstvu. Nisam vise smeo da idem u bolnicu. Brat, sinovac, i prijatelj, Avdo Kolasinac, su me odveli u Skoplje. Tu sam bio petnaest dana. Isao sam doktorima, davali su mi masti, tablete za umiranje bolova. Koze su mi najvise pomogle. Previjao sam uboje mesom od ribe, dzigerice..
Dosao sam kuci posle petnest dana provedenih u Skoplju. Jednu noc sam prenocio i vec sam sutradan dobio poziv iz SUP-a. Ja nisam smeo vise da se javim. Brat i sinovac su me odvezli u Madarsku. U Madarskoj sam ostao cetiri dana. Nismo mogli ici dalje jer nam nisu dali. Kupili smo karte za Italiju. Otisli smo u Italiju, iz Italije smo pokusali za Francusku. Na granici prema Francuskoj su nas uhvatili i udarili zabranu. Vratili su nas u Italiju. Na drugom granicnom prolazu smo kasnije presli u Francusku a iz Francuske u Nemacku. U Nemackoj sam bio dvdeset i devet dana. Tamo sam se lijecio. U odsustvu su me osudili tri godine na uslovnu osudu. Po zalbi advokata smanjeno je na godinu dana. Posle dve godine vratio sam se kuci. Pozivali su me nekoliko puta i saslusavali. Nisu me tukli. Pozivao me Vlado Corbic, govorio: Ti pretis, gde ti je oruzje? Rekao sam mu, sramota sta pricas, znas kako su me prebili, dolazio si kod mene. Tog dana je dosao i Perisic. Perisic je rekao da imam oruzje, da me neki ljudi terete za to. Kad sam mu pokazo izvesne dokumente sa kim se sporim tu iz sela, rekao je da nisam kriv i izvinio se. Vise me nisu maltretirali iako su me nekoliko puta pozivali na razgovor.
Taip Bronja (1945) iz Zitnica:
"Dana 21. juna 1994. godine, ujutru, oko pet sati, dosli su Nedic i Karlicic i trazili me kuci. Posto nisam bio tu, oni su ostavili poziv kuci i rekli da se javim sutradan u Sjenicu. Javio sam se ja, Zulcif Bronja, Paso, Eto, Elmaz i Hajro Bronja, Hajro Muratovic. Javili smo se ujutru u sedam, u SUP-u Sjenica. Drzali su nas u sali SUP-a do 11 sati. Sjedeli smo u klupama, cuvala nas je policija. Negde oko 11 sati poceli su pozivati. Prvi je pozvan Zulcif Bronja, onda ja. Otisao sam kod Nedica, u kancelariji, a on me je pitao: ,,Jesi li Bronja, upoznat sa ovom racijom oruzja?" Zato sto je islo prije od Rasna i culi smo. Zato sam mu rekao da jesam. Pita me: ,,Hoces li da das oruzje?" Reko sam mu da ne mogu, jer nemam. Nije se mlogo ubedivao sa mnom, vec mi je reko: ,,Vidim da si radoznao covek, pa cu te uputiti u Pazar, tamo biju i tamo ces dat!" Ja sam mu rekao: ,,ceraj me ne samo u Pazar, nego u bilo u koji grad u ovoj drzavi i Srbiji, jer sam nevin i ceraj me de hoces". Uz'o mi je poziv, koji sam imo, a dao mi drugi da se javim SDB-u - Novi Pazar, u br. 25. Ja sam se javio. Istog momenta Rosic i Karlicic, ne znam ni da l' su mi otpozdravili na dobro jutro, pitali su me: "Jesi li doneo oruzje, Taipe?"- Nemam i gotovo, - odgovorio sam. Trazio sam suocenje i bio sam iznenaden da ja bas tu dodem. Jedan od njih me pito: "Sta radi Suljo Muratovic? Je li znas gde je zakopo oruzje?" Reko sam da ne znam, jer je on preko brda i samo se carsiski vidamo, i ne mogu nista reci. Onda dalje: "Sta radi Harun Ganovic?" Isto sam odgovorio da ne znam. Tako isto za Hamzu Bogucanina. Onda su pitali za Nasa Bronju "Gde je?" Reko sam im da je pobegao u Nemacku, a on je dodao: ,,Doci ce, nema kud". Prvog dana sam se zadrzao od sedam do 17 sati. Pustio me i zaprijetio da sutradan ne dodem bez oruzja koje od mene traze. Nisu navodili vrstu oruzja, samo su trazili oruzje. Sutradan ista pitanja i na kraju su trazili "Ko razvodi straze?", i tako slicno. Pitali su da je navodno nekakvo oruzje dolazilo i da sam ga dijelio sto je bila laz. Sve sam stajao u stavu mirno. Tako sedam dana. Osim prvog dana, gde sam bio zadrzan do 17, a ostalih sest dana sam provodio u SUP-u do 15 sati. U tim danima kada sam bio isledivan, usao je jedan covjek bio je u civilu, pitao je sta ce ovo ovde. Rosic i Karlicic su se smejali. A on se, kako je stajalo oruzje u cosku, okrenuo meni i rekao: "Vidi sta su donijeli, ljudi." Ja sam reko: ljudi su imali i donijeli a ja nemam i ne mogu. On je reko: "Ubijte ga pa ce donijet." Svih sedam dana se tako radilo. Poslednji dan su me pitali da li sam umoran i iscrpljen i da je njihova duznost da me ispitaju. Rekli su mi i da su sve ispitali i utvrdili da sam nevin".
Ganovic Fatima (1967) iz Zitnica:
"Neko je pokucao na vrata i ja sam izasla da vidim ko je. Na vratima je stajao covjek u civilu. Imao je bordo dzemper i farmerke. Kazu da je bio Karlicic iz Novog Pazara. Pitao me: "Cija je ovo kuca?" - Hida Ganevica, odgovorih mu. On kako drzase ruku za ledima, povuce je i sa uperenim pistoljem pode prema meni. Pita me: ko ti je tu? Ja mu rekoh: Samo ja i moje dvoje djece. I stvarno je tako bilo. Bila sam ja, moja djevojcica i sincic mi od devet mjeseci, koji je bio u dubku. I dalje je drzao pistolj uperen u mene i rece mi: "Nije istina, pricala si s nekim drugim!" Kako on to rece, odjedanput se iza coska stvori uniformisani policajac - Bale komandir, i rece: "Jeste, jeste, da vidis koji beban u dubak. - Istinu govori". Ovaj sa uperenim pistoljem me pita: Gde ti je Hido, kazuj?". -Otero krave na Brnjicku rijeku, da napoji - odgovrih mu. "A gde je muz?", pita me. Da mi dovedes Hida za pola sahata, nareduje on meni. Ja mu rekoh: "Hida ti doves' ne mogu, on je daleko. On ce sam doc' cim napoji krave. No mi recite sto vam treba Hido? Sta je ucinio?" On ce meni: - "Sta te briga?" Briga me zbog vaseg ponasanja. Plasite i mene i djecu, a nista vam uradili nismo". Pita me on: Jeste li se uplasili? Mislim da nije imalo razloga da se plasite, bio sam u civilu". Ja mu odgovorih: "Znate, sta, ja se uniforme nisam uplasila. Uplasila sam se vaseg ponasanja i onog uperenog pistolja. Eto to me je uplasilo". On se uopste vise nije obzirao na moju pricu vec mi naredi da mu nadem Hida za pola sahata. To rece, okrenu se i ode. Kako je izlazio, jos jedanput se okrenu i pita me: Cija si i odakle si ti? Rekoh mu da sam Meha Gudzevica iz Graba. Nista mi ne rece vec ode. Nakon sahat i po se ponovo vratio ovamo i trazio od Hida nekakav pistolj. On im je rek'o: "Ako ga imam, istero mi srce". - Imas, imas, sramota tako star, a lazes, rece mu on. Posle mu ostavi poziv i naredi da se javi u cetvrtak u SUP u Novom Pazaru".
Hido Ganovic (1925) iz Zitnica:
"Dosao je Karlicic i komandir iz Osaonice. Kaze, stari, da te razoruzamo. Ja sam im dao pusku koju mi je poklonio prijatelj, kojem sam cuvao ovce. Karlicic mi je trazio pistolj, ja sam mu rekao da pistolj nemam da mi ne treba. Imas, imas, rekao mi je. Rekao sam mu: "Ako ga imam srce mi istero". Karlicic mi je rekao da dodem sutra u Novi Pazar. Dao mi je poziv. Ja sam otisao u Novi Pazar. Karlicic mi je ponovo trazio pistolj. Dosla su dva milicionera, poveli su me u drugu sobu. Jedan me je udario pesnicom u predelu srca, a drugi u predelu vrata. O tog momenta ne znam nista sta je bilo sa mnom. Kad sam se rastreznio, video sam da sam na drugom mestu. Posle me je drugi policajac poveo u drugu sobu i rekao donesi pistolj. Rekao mi je da ponovo dodem i pritom mi dao poziv. Policajac mi je rekao da kupim pistolj i da im ga predam. Ja sam kasnije preko prijatelja urgirao kako me ne bi dirali, posle urgencije me nisu dirali".
Nuho Bihorac (1948) iz Zajecica:
"Svaki dan su bili u selu Mile Nedic i Babic. Tog dana su stigli kod kuce. Ja sam radio u prodavnicu kada je dosao Nedic i trazio pistolj. Rekao mi je da dodem u kancelariju, kod njega. Sutradan sam otiso. Mile me ispitivao za sedam sela ko ima oruzje, pominjao mi je Brulica. Pominjo mi sa kim su kontaktirali iz sela. Pito me ko je pucao po svadbama. Za dva tri dana dosao je Mile Nedic, ponovo u prodavnicu i dao mi poziv da se javim u SUP Novi Pazar. Tvrdio mi je da me niko nece dirat, vec samo hoce ljudi da porazgovaraju. Odoh ja u Pazar, javio sam se u sobu broj 25. kod Karlicica i Cosica. Odveo me kroz jedan hodnik i uveo me u prostoriju opremljenu foteljama. - Sedi. Ja sedoh. - Da pricas sve. Ja mu reko o cemu. "Znas ti o cemu", veli on meni. -Ne znam bogami. A on ce: kazi ti meni jedno petoricu, ko ima oruzje. Ja sam reko nista ja o tome necu. On mi opsova Boga turskog. Idi u hodnik ohladi se pa se predomisli. Nakon desetak minuta pozva me da udem. Udo' ja. Karlicic upita: jesi li se predomislio. Ja reko da nemam sta da pricam. A Karlicic me raspali dva puta samarom: "E, hoces li sad da pricas majku ti! Ja ode radim cio dan, a niko nece da prica. Pruzi ruke!" Ja pruzi. Poceo je da me udara palicom po rukama. Udarao me je dosta dugo. Stao je da se odmori i upita: "Hoces li se sad predomisliti ili skini cipele pa po tabanima kad dobijes, progovorices. Kad mi to rece, ja mu reko': pustite me kuci, ja cu otic Milu Nedicu, policajcu da kazem sve. Dodo' ja kuci citav saren od samara. Sutradan odo' ja u OUP kod Nikole, nacelnika. Dobro jutro- Dobro jutro Nuho. -Sta je bilo Nuho? - Evo, nacelnice, sta su mi uradili ovi tvoji. "Ko ti je to uradio sunce mu njegovo! Slusaj Nuho, idi ti kuci i ako te neko pita ili zovne ti se javi meni". Ja kako izlazim, Nedic ispred mene: "Kad ces ti kod mene?"- Izvini nisam tvoj gost danas, pa cu sutra doc - rekoh mu. Odo' ja sutradan - Sta mi uradi, Mile? Nuho, nisam zdravlja mi, tebe pomenuo. Ja odo' kuci i vise me niko nije zvao.
Redzo Bihorac (1931), iz Zajecica:
"Dana 31. januara 1994 oko 18 sati je dosao Mile Nedic, sa jos dvojicom policajaca, cija mi imena nisu poznata, kod moje kuce u selo Zajecice i trazili mi kratku devetku ,,pistolj" i automatsku pusku. Srpsku pusku. S obzirom da je oruzje koje su trazili od mene nisam posedovao, pa im isto i nisam mogao dati, dobio sam naredbu od Mila Nedica da odmah podem sa njima u stanicu milicije u Sjenicu, sto sam ja i protiv svoje volje morao da prihvatim. Kada sam dosao u SUP, Mile Nedic je naredio izvesnom Ivici Babicu da me odvede u salu stanice, cija namena meni bas precizno nije poznata, ali ovom prilikom je koriscena za premlacivanje mene licno a pretpostavljam i ostalih gradana koji su doziveli istu ili slicnu sudbinu kao i ja. Kada sam usao u salu sa policajcom Ivicom Babicem, on je trazio od mene da predam oruzje navedeno na predhodnoj strani izjave. Kada sam ja odgovorio da to nemam, on mi je naredio da pruzim ruke, sto sam i uradio. On je poceo da me siba po rukama pendrekom tako snazno da bi to bilo neizdrzivo za mladog coveka a kamoli za mene u ovim godinama. Potom me je vratio u kancelariju kod Mila Nedica, a on me je udario pesnicom u stomak, trazeci isto naoruzanje. Ja sam odgovario da to ja ne posedujem, a on me je pitao sta onda imas: Imam pistolj: "TT". Mile Nedic me dovezo sa policijskim autom kuci i ja sam im predo oruzje koje sam posedovo. U narednom periodu sam bio pozivat jos nekoliko puta u SUP Sjenica, a onda mi je naredeno da se javim u SUP u Novom Pazaru. Kad sam se javio u SUP u Novi Pazar bio sam maltretiran od strane izvesnog Karlicica cije ime mi nije poznato. Rekao mi je da ce me prebit i da jedina mogucnost da se izvucem je da mu popisem sve ljude za koje ja navodno znam da poseduju oruzje. Ja to normalno nisam prihvatio, jer mi nije bilo poznato da li ko poseduje oruzje ili ne. Karlicic me ponovo poslao kod Mila Nedica kome se ja nisam odmah javio vec sam isao kod nadleznih organa u Beograd a tek onda kod Mila Nedica. Da li zbog njihovog uticaja, sto ja pretpostavljam, ili zbog nekih drugih cinjenica nisam vise maltretiran. Ovom izjavom bi zelio da zamolim Odbor za ljudska prava i slobodu gradana da pokrene postupak protiv lica koja su vrsila torturu nad nama gradanima".
Ismail Brulic -Smajo (1957) iz Razdaginje:
"Od dana kada sam se prijavio sjenickom odjeljenje unutrasnjih poslova, svakog dana sam morao da se javljam. Tako sedam dana od 6 do 18casova, cak ponekad i vise su me zadrzavali. Nakon sedam dana Babic mi je urucio poziv da se javim u MUP Novi Pazar. To sam i uradio. Mislim da sam dole bio oko 10 ujutru. Predao sam licnu kartu i poziv na portirnici a oni su pozvali sobu br. 25. Otisao sam uza stepenice navise, pokucao na vrata i uso. Normalno da sam kazao: Dobar dan -Dosao sam, rekao sam. Odgovor na to jeee bio: -Ovde Bog ne pomaze. Sta te pitamo da govoris. -Je si li glasao, za SDA? Od straha sam odgovorio da nisam. Dalje je bilo:-Sta imas od oruzja? Odgovorio sam da nemam nista. I odgovor sam dao: -Kad bi imao i oca bi' dao. Onaj manji Rosic, ustao je, otvorio je njegov sank i uzeo manji pendrek. Rekao mi je: pruzi ruke, sto sam i uradio. Udarao me je 10 puta palicom po rukama. Pitao me je ponovo: Sta imas od oruzja? -Da imam rado bi vam dao sve, rekoh mu. On se obratio kolegi Karlicicu: S ovim se ne moze ovako. U to vreme Karlicic je vrteo pistolj oko prsta, sedeci za stolom. Rosic je spustio pendrek na sto, zapalio je cigaru, a ja sam stezao ruke od bolova. Opet mi je rekao Rosic: "Hoces da govoris ili cemo da bijemo?" Rekao sam mu: Sve sto znam i mogu da govorim, rado bih vam pomogao. Drzeci cigaretu u ruci krenuo je prema meni i rekao mi je: -Sad cu ti napraviti zaricu. Krenuo je s cigaretom prema ocima, normalno da sam okrenuo glavu. Jednom rukom me je uhvatio za kosu i onako, kako sam stojao u cosku prostorije, glavu mi je udario o zid dva puta. Opet je usledilo pitanje: -Sta imas od oruzja? Odgovorio sam ponovo da nemam. Nastavio je da me tuce pesnicama po stomaku i grudima. Karlicic je ustao od stola, prisao mi je i uhvatio me preko ruku i tako pomagao Rosicu da me bolje tuce. Kad sam spao s nogu, pustili su me. Rosic je rekao: -Ovoga treba ljudski biti. Otvorio je sank i uzeo veliki pendrek i naredio da ustanem sto sam ja i uradio. -Pruzi ruke! Ja pruzim. Udario me cetiri puta, vise nisam mogao izdrzati. Skupio sam ruke k sebi a on me je udario bodimice pendrekom u predelu srca. Tada sam poceo da kukam i vristim. Uzeli su me obojica za ruke. Karlicic za jednu a Rosic za drugu i poveli me u drugu prostoriju hodnikom s lijeve strane. Mislim da je imala broj 24,nisam siguran, Pogurali su hastale na jednu stranu a ja sam samo posmatrao. Onda su mi rekli da skinem koznu jaknu a zatim da skinem cipele i carape. To sam i ucinio. Postavili su mi stolicu i rekli da sednem na nju. Ja sam seo kako treba da se sedne. Oni su vikali: Govece jedno, ne sedi se tako, nego da sednes na kolena. Karlicic me uzeo za ruku i okrenuo da kleknem kolenima na stolicu. Pocelo je odbrojavanje: Dvadeset udaraca po jednoj nozi 20 po drugoj po tabanima. Ja sam molio i kumio da prestanu ali nista nije pomoglo. Posle dvadeset udaraca Karlicic je izasao iz prostorije i donio flasu vode, prosuo je na tepih u uglu iza vrata, a Rosic me uzeo za ruku i poveo da stojim nad mokrim tepihom. To sam i ucinio. Obojica su izasla, a mene ostavili samog, govoreci da nikuda ne izlazim. Mozda posle 20 minuta, vratili su se, ponovo sa pitanjem imas li oruzja. Ponovo kao i svaki put odgovorio sam da nemam. Tretman je obnavljan na isti nacin: klecanje na kolenima na stolici, sa tabanima okrenutim prema njima i ponovo udaranje ali ovaj put 10 puta po jednoj, i 10 puta po drugoj nozi po tabanima i opet kiseljenje u vodi. Voda je nestala sa tepiha, jer su toliko izvukevala moja stopala pa je Karlicic odneo drugu flasu vode i opet na isto mesto sipo i naredio da tu stojim 20-30 minuta. Dok sam ja kiselio noge u vodi oni su izasli ponovo govoreci: razmisli dok se vratimo. Opet kada su dosli, ista pitanja isti tretman. Tako cetiri puta. Cetvrti put, kada su obnovili tretman, pao sam sa stolice. Pao sam na lijevu stranu, a Rosic je prisao i udario me onom dugom palicom duz kicme a Karlicic mu je rekao da me ne udara tuda. Onda me je Rosic udario jos nekoliko puta nogama po debelom mesu. Potom su me ispravili i rekli da stojim. Ja nisam bio u stanju da stojim, nego sam pao. Naterali su me da se obujem. Samo sam carape obuo, a cipele nisam mogao od otoka i bola. Jaknu su mi dali da obucem i ponovo me uzeli za ruke, jedan s jedne drugi s druge strane i izveli me iz te prostorije hodnikom. Tu je bila dugacka klupa i tu su me postavili da sednem. Tu se me ostavili a oni su sasli niza stepenice i nakon 30 minuta se vratili. Ja sam stezao ruke od bola a Rosic pride i rece da ustanem. Ustao sam a on me je udario pesnicom u predelu grudi. Pao sam preko klupe.Oni su usli u sobu br.25, a mene su ostavili. Posle petnaest minuta otvorili su vrata i Karlicic me je pozvao da udem. Ja sam isao vukuci noge, jer nisam mogao da stojim. Prisao sam do njega a on je stavio kaziprst na ustima sto je znacilo da cutim. Rosic mu je dodao poziv na kojem je pisalo na poledini posle 4-5 dana da se javim u OUP Sjenica. Urucio mi je poziv i rekao da idem. Na istome hodniku stajao treci policajac, uniformisan. Kad sa prisao do stepenica i pokusao da sadem, nisam mogao. Ovaj uniformisani me je pitao ,,Hoces li da te svedem?" Odgovorio sam da necu. Uhvatio sam se rukama za ogradu stepenista i polako silazio. Na portirnici sam uzeo licnu kartu i napustio novopazarski SUP. Vratio sam se kuci. Prebacio me bijelim kombijem neki piljar, ne znam mu ime. Drugi put, kad sam se javio nakon 5 dana nisu me tukli samo su se drali.
Mulaz Brulic (1973), iz Razdaginje:
"Dana 16 marta 1994. u rano jutro su mi ispred kuce dosli Mile Nedic i Ivica Babic, radnici SUP-a Sjenica, i naredili mi sa urucenim pozivom da se 17. marta 1994. javim SUP-Sjenica u 9 sati, u sobi broj 15 radi informativnog razgovora. Uredno sam se odazvao pozivu u zakazano vrijeme. U SUP-u me je primio Mile Nedic. Nakon dugog informativnog razgovora, saopstio mi je kojim povodom me je zvao. Pitao me da li poznajem Ferida Bihorca i Smaja Brulica, nasta sam ja odgovorio da ih znam. Dalje me je pitao za Taipa, Haruna i Rama Memica, svi iz Razdaginje, i rekao mi da sam navodno prodavao oruzje njima, nasta sam ja odgovorio negativno i da mi je to novo da cujem. Dalje mi je rekao kako sam dijelio oruzje ljudima i opremu, da sam obucavao ljude i formirao paravojne formacije. Da sam navodno pucao ljudima u kuce, plasio, prestrasivao. Rekao mi je da sam ucestvovao na demonstracijama ucenika i na to sam odgovorio potvrdno posto sam bio ucenik skole i solidarisao sam se sa drugom kog je tukla vojska. Mile Nedic je poceo da galami na mene, poceo da psuje i rekao mi: Ja cu tebi da dam poziv za Novi Pazar pa ces ti dole pricat. U tom momentu pomolio se covek na vrata, koga ja nisam poznavao, i pitao ko sam ja, na sto mu je Mile rekao da sam ja sin Hamida Brulica. Onda je on rekao da niko mene ne smije da dira, uzeo me za ruku, izveo me na hodnik i poveo me u svoju kancelariju. Kad smo usli u kancelariju, pitao me da li ja njega znam, na sta sam ja odgovorio da ga ne znam. On mi se predstavio da je Nikola Lukovic nacelnik SUP-a. Rekao mi je da mene ne smije niko da dira, da ce on da me stiti, ali da moram da mu kazem da posedujem automat koji je ubio policajca u Beogradu i da ga moram donijet. Ja sam odgovorio da ga nemam. Onda me je poceo ubedivat, a odma zatim i prijetiti da to dam. Ja sam rekao da nemam. Onda mi je rekao: dobro za tu pusku cu ti ja sredit i nece te dirat niko, ali da ti meni kazes nesto drugo. Da mi kazes ko ima u tvom selu nesto od naoruzanja, nasta sam ja odgovorio da o tome nemam pojma. Posle toga on me izbacio iz kancelarije i rekao mi da se javim u Novi Pazar, a poziv mi je vec bio dao Mile Nedic. U pozivu je stajalo da se javim u SUP Novi Pazar 21. mart 1994. u 11 sati, u sobu br. 25, u vezi informativnog razgovora. Ne osecajuci se krivim, javio sam se toga zakazanog dana. Kada sam, naime, stigao u Novi Pazar, otisao sam u stanicu i javio se portiru u toj zgradi recima: "Treba da se javim u sobu br. 25". On me je pitao kako se zovem. Odgovorio sam Brulic Mulaz. On me uhvatio za ruku, uvio mi ruku i nabio mi lisice na ruke i javio je na telefon: "Stigao je Brulic" i krenuo da me vodi uza stepenice i rekao: hajde, mi cemo na spratu, gore je soba br. 25. Iduci uza stepenice sreo nas je covek u farmericama i pitao: ,,Je li to taj Brulic?", nasta je ovaj odgovorio: - Jeste. Taj covek me je potom uzeo pod ruku i poveo dalje uz stepenice. Kad sam izasao na stepenice, primetio sam na hodniku jedan veliki zeleni sto i za njim je sedelo nekoliko ljudi koji meni nisu bili poznati. Priveo me do radijatora, skinuo mi lisice sa jedne ruke i svezao me za sipke radijatora u hodniku i otisao u kancelariju. Posto je proslo desetak minuta dosao je k meni i odveo me u kancelariju. Posto me uveo unutra, pitao me: znas li gde si dosao? Rekao sam: da znam i da sam video na ulazu u zgradu da je SUP Novi Pazar. Odgovorio mi je: "Bas mi je milo sto znas da se ne bi osecao kao na ekskurziji". Ustao je i rekao: "Za svaki slucaj da se ne bi osecao da si na ekskurziji". Prisao mi je i opalio nekoliko samara i pitao me dalje da li sam naoruzavao ljude, i sve sto mi je rekao Mile Nedic u SUP- Sjenica, nasta sam mu rekao da od toga nema nista niti sam terorista, niti cu secesiju, niti autonomiju. Posle toga mi je rekao: ako od toga nema nista, onda da mi kazes, ko ima oruzje, ko je prodavo, ko je dogonio i ne znam sta vise? Ustao je i nastavio: znas i znaces, jer odavde niko nije izaso a da ne zna i da ne prica! Dalje mi je govorio: tvoj otac je pobegao, a da nije znao da ima sina, na sta sam ja odgovorio da moj otac i te kako zna da ima sina. Zaboravio sam da kazem: kad me uveo u kancelariju, pitao me da li znam ko je on, nasta sam ja odgovorio da ne znam. "Ja sam Rosic Nenad, ako cuo". -Da, cuo sam. Pocelo je batinanje. Najpre me udario po glavi palicom nekoliko puta, a posle toga rekao: ti izgleda ovo ne osecas, sad cemo da pojacamo mjere. Naredio mi je: pruzi ruke! Ja sam pruzio a on je poceo da me udara palicom po rukama. Govorio mi je da imam neki snajper, da moram da ga dam, da ja nisam tako nevin i nastavio da me tuce nogama, palicom, rukama, ja sam pao. On je prisao i nekoliko puta me udario u grudi nogom i rekao mi da ustanem. Posto sam ostao bez vazduha on je prisao i uhvatio me za kosu psovao mi majku i Boga i rekao: niko nije izaso odavde, a da ne prica. U meduvremenu je usao covek, crn, visok, mlad u farmericama i pitao: je li to Brulic, nasta je odgovorio: jeste. Pitao je, taj crni, visoki, kako slusa i drz'o je jedan cijev od neke puske. Ovaj mu je odgovorio: ne da ne slusa, nego hoce da me bije. Taj crni mi je opsovao majku. I rekao: Nije znao tvoj otac da ima sina, nasta sam mu ja odgovorio: zna moj otac da ima sina, a on mi je rekao: e nece ga vise imat, danas cu da te nabijem na ovu cijev, platices mi i za oca. Prisao je i uzeo me pozadi za kosu, priveo me do Nenada Rosica i rekao: pricaj ovome coveku sta te pita. Kasnije mi je primakao onu cijev sa strane na slabinu i rekao: hoces li da pricas? Odgovorio sam: nemam sta da pricam, sto sam imao da kazem, rekao sam. Onda je nastavio da me samara a zatim me onaj crni covek, drzeci me za kosu, priveo jednom metalnom ormaru i udarao mojom glavom o taj ormar i rekao: Bozju ti majku, pa zar neces da pricas?! Ovde su vise sile pricale. Onda me uzeo za prsa i udario me nekoliko puta o zid, i bacio me na pod, pao sam napred. Ovaj crni mi je prisao i udario me dva puta nogom u predjelu bubrega i posle toga jedno vrijeme ne sjecam se nicega. U neko doba osetio sam nesto hladno niz moje tijelo, i oni su me zalivali vodom. Kad sam dosao sebi, on me uzeo za kosu podigao me i bacio me prema vratima i rekao: sta se kurvas? Na vrata je bio okacen jedan veliki kalendar ja sam ga zakacio i on je pao a jedan od njih mi je opsovao majku: obesi taj kalendar, sad cu te prikovati za njega i udario me nogom u predelu slabine. Ja sam pao, jedan od njih, cini mi se ovaj visoki, crni, digao me za kosu i bacio me ka zidu gdje sam ostao lezuci. Prisao je ponovo i udario me nogom u leda, u predelu kicme i digo me za kosu i prislinio me uza zid, udario me samarom i rekao: ako budem jos jednom pao da ce da me slomi. Pitao me hoces da pricas jednom? Rekao sam: da imam sta da pricam ja bih pricao. Vikao je: ko ima naoruzanje, sta ima, kazuj!?. Ja sam onako sagnut pricao ne znam sta da pricam, kad bih znao ja bih pricao. Kaze kako ne znas?, znas li sta ima tvoj amidza?" Znas li za njega? Rekao sam da ne znam. On je ponavljao: kako ne znas, kad je on za tebe sve lijepo kazao sta imas, sta znas. Onaj crni mi je rekao: seti se, evo, necemo vise da te bijemo. Znao sam da moj amidza ima pistolj pod dozvolom i rekao sam: ima moj amidza pistolj, samo nisam siguran bas koji je, mozete da provjerite u SUP u Sjenicu. Pitao me kako da proveri, nasto sam mu odgovorio da je pistolj pod dozvolom. Ponovo su usledila ista pitanja isti tretman-fizickog zlostavljanja i ja sam se onesvijestio. Kad me izvukao iz ormara, nisam primetio da su vrata otvorena i Rosic me poceo udarati koljenima, samarima, a ovaj crni me stezao za grlo. Uzeo me za kosu, primakao me prema vratima i rekao ljudima koji su sedeli za tim stolom zelenim: ,,Ovako ce se proves' svi oni koji ne budu pricali" i bacio me onamo pored stola. Prisao mi je jedan od njih i udario me dva puta palicom po ledima, prisao, i digao me za kosu, a potom je prisao Rosic i rekao: "Nemoj da ga diras, sa njim cemo mi veceras zavrsit!" Uzeo me pod ruku, izveo me na hodnik, onako savijenog od uboja, priveo me do radijatora i svezao me lisicama za isto mesto gde sam bio. Ja sam tu seo. Posle toga me pustio. Posle toga je usao jedan covjek sa brkovima i pitao: ko je taj? - Hamidov sin, na sta je on rekao: pustite ga, videcemo se sa njim sutra. Jedan mi je pitao: jesmo li te ubili. - Niste, odgovorio sam. Kada su me pustili, dozvao me neki covjek: decko, decko! Pozurio sam prema svetlu i kad sam dosao na svetlo, okrenuo se i ugledao covjeka za zelenim stolom, tu u hodniku. Zastao sam a on me sazaljevajuci pitao: jesu li te prebili? Uzeli smo "taksi" i posli ka Dugoj Poljani. Kad smo stigli u Dugu Poljanu, rekao mi je da se zove Mustafa Music, tu iz Duge Poljane. Odatle sam nastavio peske do sela Razdaginje. Sutradan je dosao covek, koji me je pustio iz novopazarskog SUP-a, za kog ja tvrdim da je tog dana imao brkove, ali ih vise nije imao. To je bio Vlade Corbic".
Napomena: U beogradskoj "Dugi" (br. 525), objavljena je ispovijest Hamida Brulica iz Razdaginja u vezi sa oruzjem koje su trazili od njega pripadnici MUP-a: "Trazili su mi oruzje. Pet puta sam saslusavan. Nije mi receno sta tacno da donesem, nego samo da predam oruzje. Jedno sto pendreka sam, da vas nista ne lazem primio. Narede mi da kleknem na stolicu, okrenem se zidu, pa udri po tabanima. Traze da pricam ko po selu ima oruzja, sta se radi po selu. Kazem im da neznam, imam puno stoke pa se time bavim, sad mi je vrijeme da idem gore u planinu, u kolibe. Kako mogu da znam sta se po selu radi kad sam stalno gore. Oni kazu: "Znas ti sve". Nesto oruzja smo morali kupiti da bi ga predali. Kupio sam u cetanovicima jednu pusku, srpsku, stari tip, osamsto maraka. Jos nisam sve pare dao. U ovaj, sjenicki SUP me ije niko tukao. Tukli su me u Pazaru. Jos mi je receno: "Jebacu ti oca, ti imas dva sina na ratiste". Ja ne znam jedan kud mi je. Jedan petnaest godina zivi u Sarajevo. Ja ne znam je li on na ratiste, da je, to ne znam. I opet traze oruzje. Traze mi jednu automatsku pusku, jedan automat i jedan pistolj. Kao navodno su mi rekli sad, u zadnje dane da ja dugujem dvije puske, da mi duze dva pistolja, dva smajsera i jednu poluautomatsku pusku. Uglavnom, sve to moram da nabavim. Odlozio sam to za petnaest dana, pa cu opet pogledati da odlozim za jos petnaest. A druge odati necu. Dosao mi je republicki inspektor i kaze: "Sad sam iz Cetanovica i veli ti Mehmedovi sinovi i Mehmed da ti je njegov sin donio pusku, a ta je puska ubila milicionera u Beograd i ona mora da se nade da se vrsi uvidaj". Kazem: "dajte tog Mehmeda i Mehmedove sinove da se zakunu po nasem obicaju da su mi predali tu pusku, pa ako se zakunu, ja imam pet krava, prodat cu ih i ako nede u Jugoslaviju nadem tu pusku, donijecu je". Poslije cujem da su dvojicu-trojicu iz Cetanovica ufatili. Da li zbog te ili neke druge puske, ne znam. Mene poslije nisu dirali. Moj sin je prosao jos gore od mene. Kaze - gazili su ga. "Ðe si'" kaze, pitali ga u SUP, puco iz automata, de si bio na barikade". A on, dijete, is'o u skolu. On je nede oko osamnaest. Cujes, treba istinu govoriti. Ja sam posjedovao nesto oruzja. samo sam ljut na sve te Sto su me ispitivali sto nisu imentovali sta da predam. a ne bit me da kazujem ko sve ima oruzje u selo. Kad sam nabavljao oruzje, strogo sam zazirao od ovog "Zastavinog", sto je novo. Vi ne poznajete ovu pustinju gore u planinu. Oruzje sam uzimao zbog zveri, tako, da se nade kod stoke. To oruzje sto traze od mene moram da nabavim. Mozda ja posjedujem nesto od tog oruzja, a ne znam. Evo kako: Imao sam dva sina koji su ranije radili u Njemackoj. Ja odem gore u planinu, budem tamo pet sest mjeseci. Pa su oni mozda nesto u meduvremenu uzeli od oruzja, sakrili ili mozda nekom prodali, ne znam, pa se sad sve svalilo na mene. Ja ne mogu da kazem da sam cist dokle god ne rascistim sa njima. zatim sam trazio da odlozim za petnaest dana, da se cujem sa djecom da vidim da li oni posjeduju sta. Ja ne mogu da kazem da oni biju zato sto vole, nego su usli u trag necemu. Taka je ta akcija. Sa komsijama Srbima iz susjednog Budeva se slazemo, ne moze biti bolje. Samo neko sa strane moze da nas zavadi. A mi slobodu ako cuvamo, treba zajedno da je cuvamo. Mi u dzamiju kad udemo, hodza prvo kaze: "Cetiri se knjige jednako vjeruju i svi ljudi su postali od jednog oca i jedne majke". Niko ne veli mrzi Srbina. Ono kad su kod Prijepolja uzeti oni Bosnjaci, govorilo se-bice ovo i ono, strahovalo se, ali nam niko nije govorio da se pripremamo za rat. Da vam ja kazem, prve godine kad je ovde dosla rezerva, posmatrao sam, bilo je tu svasta. Naoruzato a pije. Jedan za Vuka drugi za Seselja. Nije me bilo strah, jer nisu upotrebljavali dobacivanje, niti ista od toga. Straovalo se kad su osnovane razne paravojske. A ovdje je i onako prek narod. Cim ode krava u tudi paSnjak odma poteze oruzje".
Drugi mestanin istog sela, jedan od uglednih domacina, ne zeli da mu se ime pomene, govori polako, staracki, na ivici suza: "Kako moze da izgleda kad mene sa sezdeset sest godina dohvati da mlati covjek sa dvadeset Sve sto su me pitali, ja ne znam. Pominju se neke jedinice i komande. Bar ja ne znam da to postoji. Tukli su me pendrecima, bokserima i samarima. Trazili su mi oruzje koje nemam. Rekao sam im da provjere podatke koje imaju, jer nisu tacni. Kazu provjerili su da ja i oba moja, svaki ima poluautomatsku pusku. U Novom Pazaru su mi trazili smajser. Oruzje ne poznajem. Od kada sam 51. demobilisan iz armije nikad ga vise nisam uzeo u ruke. Tvrdili su da sam ja utjecajan, da mogu da vrbujem koga hocu. djeca mi nisu tu. Oba sina su u Njemackoj, cerka je udata. Ono sto se ne moze negirati je da je bilo trofejnog oruzja, ko zna od kad. Ovo novije, formacijsko i da je postojalo, mogli su ga iznuditi kod onog za kojeg se osnovano sumnjalo da ga ima. Kamo srece da je ono vrijeme bratstva i jedinstva, da su napali Bugari ili Rumuni. Prvi bi stigao na tu granicu, da je branim. Sad kad bih mogao, otisao bih. Nikad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko kad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko ce ovdje da se buni kad je ostalo samo staro i nemocno? Ima da se trpi i gotovo".
Cucak Iso (1940) iz Razdaginje:
"Ne sjecam se tacno datuma, za Bajram 1994. u kuci mi je dosao Mile Nedic i saopstio mi da se sutradan javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio i on mi je rekao da se javim u SUP Novi Pazar. U Novom Pazaru (SUP) sam se javio u 12 sati. Kad sam usao u sobu broj cetiri neljudski su se ponasali, psovali, prijetili i vratili me da se javim Nedicu. Javio sam se Nedicu. Trazio mi je automatsku pusku i pistolj, pa me ponovo vratio u Novi Pazar. Javio sam se u 10 casova u SUP Novi Pazar. Cim sam usao, pitali su za oruzje: da li sam dao? Rekao sam da nisam. Jedan od njih me je, prvo samarao, a onda uzeo pendrek i udarao me po rukama, od cega i danas imam posledice. Izuo me je bosa i udarao me po tabanima. Potom su me udarali nogama, cekao sam u hodniku. U sami sumrak su me pustili uz napomenu da se ponovo javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio ne Milu Nedicu, vec Nikoli Lukovicu, nacelniku SUP-a, i pozalio se. Pokazao sam mu povrede , nasta mi on odgovorio da to moze svakom da se dogodi. Naredio mi je da se javim Milu Nedicu. Kad sam usao kod Nedica, odmah me osamario i poceo da me davi. U sali me je drzao do noci. Na kraju su me pustili. Napominjem da od njihovih udaraca i danas imam posledice. Napominjem, da je o mom slucaju pisato i u ,,Sandzackim novinama".
Bazdarevic Alija (1930) iz Razdaginje:
"Govorim i za brata Bazdarevic Elmaza koji je od posljedica batinjanja umro. Marta mjeseca 1994. godine, dosli su mu kuci, pa smo onda otisli obojica u SUP Sjenica. Mile Nedic je prijetio obojici, da ce nas pretuci, da ce nas poslati za Novi Pazar (SUP), i da se odatle necemo zivi vratiti. Otisli smo za Novi Pazar (SUP). Tamo smo pretuceni. Tukli su Elmaza palicama, tukli su ga cijevima od pusaka bodimice u prsa, palicama po tabanima, rukama, glavi, od cijih posljedica je i umro. Govorili su mu da je bojkotovao izbore, psovali, prijetili. Tog istog dana je tri puta vracen u sobu br. cetiri (SUP) Novi Pazar i svaki put pretucen od glave do tabana. Tukao ga crni visoki supovac po prezimenu Karlicic. On ga je najvise tukao, a po preporuci Mila Nedica radnika SUP-a Sjenica. Napominjem da mene nisu tukli, iz razloga jer sam imao ljekarsko uvjerenje, jer sam bio predhodno osam dana u komi u Beogradu. Karlicic mi je rekao:-Imam te kuda tuci, ako ne po glavi. Nije me tukao. Napominjem da mi je brat Elmaz umro od posljedice batinjanja u Novom Pazaru od strane policije, a po naredenju inspektora SUP-a Sjenice Mila Nedica. Oziljke od batinjanja su ostali i na dan smrti".
Memic Harun (1962), iz Razdaginje:
"U decembru 1993 dosli su Nedic i Babic. Nedic mi je rekao: ,,Dosli smo, ptico, po tebe." Daces mi 35 automata, 2 mitroljeza. Pokusao je da se dogovorimo, rekao mi je da doteram kamion da otera moje oruzje. Poceli su da me maltretiraju, trazili su da mi daju spisak paravojnih Bosnjackih formacija (napominjem da sam obavljao funkciju predsednika SDA-Mjesne kancelarije Razdaginje). Rekao sam da nisam protiv ove drzave, kao ni moja stranka i da niko (pa i Nedic) ne moze da ukida takvu formaciju.
Nedic mi je rekao da se sa njim ne moze tako razgovarat, te da ce me privesti u SUP pa da cu pjevat' ko ,,Bela lala". Trazio mi je licnu kartu i pasos i sve su mi oduzeli.
Prijetili su mi, nasta sam im ja odgovorio da ako me neko odavde do Kraljeva udari, da je to Mile Nedic. Rekli su mi da se spremam da idem sa njima. Uzeo sam bundu i cigarete, nasta mi je Mile Nedic rekao da mi to nece trebat, jer koga mi dalje odvedemo, njemu ne treba nista. Ja sam posao sa njima, a majka i sestra su mi se onesvijestile, deca su kukala. Jedan od policajaca (Ivica Babic) je rekao Nedicu: ,,Vidi sta radis Nedicu" i predlozio mi je da me ostavi to vece, ja sam rekao da ja idem sa njima, pa sta bude. Ivica ga je ponovo zamolio i on me je ostavio. I rekao mi je da se sutra javim u 6 ujutru i pustio me je i reko mi je: nemas kud', dokumenta su kod mene. Kad sam se vratio zatekao sam onesvescenu majku, zenu i sestru, deca su vriskala. Mene je to iritiralo i odlucio sam da pobegnem, znajuci da je mnogo ljudi podleglo batinama njihovim. Ilegalno bez dokumenta sam napustio zemlju, tamo sam se zadrzao cetiri godine. Posle se vracam bez dokumenata, imovno stanje mi je svedeno na nulu.
Posle povratka dva mjeseca niko me nije dirao. Posle dva mjeseca radnik SUP-a I. Kurtovic mi donosi poziv da se javim kod Nedica. U mom odsustvu Mile Nedic je u moje ime govorio da sam ja izdajnik i navodno na osnovu mene prebijao narod. Na prvom saslusanju bio je blag, vjerovatno ocekujuci od mene saradnju, sto mi je i ponudio, a ja sam odbio. Drzao me je osam sati, a 15 minuta ispitivao, periodicno i navracao s pitanjem: ,,Da li si se predomislio?", imajuci na umu promjenu mog iskaza. Trazio mi je oruzje, ja sam mu dao automat, jer je znao da imam i pusku garabin.Jos dok sam bio tu sa Nedicem, komandir Budeva Dragan Paunovic je usao na vrata i sa vrata opsovao mi majku i pokusao da me udari, na sta ga je Nedic sprecio. Jos 10 puta me je privodio i drzali su me po 10 sati. Fizicki me nije zlostavljao, a psihicki me je maltretirao, i nudio mi saradnju da izdajem ljude u svom selu. Bez poziva mi je govorio da mu se javim, i ja sam presto da se javljam.
Napominjem da sam posao izgubio 1992. god (radi sam u PTT), s obzirom da su me i ranije trazili da se javim u SUP. Pobjegao sam u Njemacku, kad sam se vratio ostao sam bez posla, i danas sam baz posla.
Otac pomenutog Memic (Mahita) Sabit je maltretiran zbog svog sina. Pozivali su me u SUP-u da saradujem sa njima. Odbio sam saradnju sa njima. Februara 1994 policija dolazi po mene. Dosli su da im dam automatsku pusku, rekao sam da ja ne znam nista. Nedic mi se poceo drati. Ostavise mi poziv da se javim sutra, i zaprijetio mi kad dodem dolje da cemo drugacije razgovarat. Toga dana je 53 stanovnika Razdaginje privedeno. Odveli su me u salu. Pozvali su me i odveli kod Nedica. Pitao me da li sam sto doneo, rekao sam da nisam. Rekao mi je da sam ispratio sina (Haruna) u Tursku. Dao mi je spisak da procitam, neko je davao izjave, da i ja dam izjave ko sta ima od oruzja, sta ko prica. Trazio je staru pusku, koja je bila kod mog brata, koju je on predao. Reko mi je da ustanem i odveo me je kod Pede Jerinica. Ispitivao me 3 sata. Ispitivao me o poreklu moje poridice. Pustio me je. Oslobodili su me. Trazio sam garanciju za sina, nisu mi dali.
Hasic Taip (1934), iz Bioca:
"Prvo su dosli u utorak, ne secam se datuma, ovde navece. Bila mi je tu snaha, zena i dvoje unucadi iz Sarajeva. Trazili su, de je Tajko? Rekli su da nije ovde. Oni su rekli da mi kazu: "Saopstio ti je, Dragan Paunovic i Mile Nedic, da se javis u stanicu milicije u Budevo, u 21 cas. Preko dana su vrsili javno premlacivanje po Karajukica Bunarima. I Relju Hukica iz Ugla su tukli. Tu sam ih slus'o pred vrata sta su radili. Posle toga sasluso me Mile Nedic i trazio da predam sta imam od oruzja. Reko sam mu da posedujem registrovan pistolj, za koji imam odobrenje. Reko mi je: idi kuci, daces sutra sta ti traze. E, posle su me trazili sutradan. Ja sam bio na posedak kod Zaima Kurtanovica u Karajukice. On mi je porucio preko porodice, da sam okrivljen za oruzje. Snaha je dosla u carape, i zvala me je kod Zaimove kuce. Dosao sam ovamo. Znajuci sta me ceka, pomisljao sam da idem vani. Posle toga braca mi se nisu slozili. Bio sam jednu noc na konak kod brata u Sjenicu. Brat mi je Hasic Zaim, profesor. Brat mi je reko da idem da se javim kod Vlada Vranica, nacelnika DB i kod Mira Vasojevica. Miro Vasojevic nam je prijatelj pa smo ga zamolili da pode sa mnom i burazerom kod nacelnika Vranica. Posle kad smo otisli kod Vranica, doso mi je Mile Nedic i pita me: "Gde si Hasicu, Boga ti tvoga, mi te trazimo, granice smo zatvorili zbog tebe, po nebesima te trazimo, a ti hodis zemljom?!" Ja sam mu reko: "Na raspolozenje ti je moj zivot, uzmi ljevor, i zavrsi samnom. Zivot ti poklanjam, ali ono sto si radio u Karajukice, to neces sa mnom radit. Posle me zvao Vlade, kod njega u kancelariju. Saslusao me Vlade i primio me korektno. Lijepo me pitao: "Imas li sta da predas?" Reko sam mu: "Ono sto imam, sigurno cu dat. Vlade je tu u Sjenicu odrzo svoje i zastitio me. Posle su me odveli u policijsku salu da cekam Karlicica. Tu je bilo 50 ljudi sto smo cekali. Kad je stigao Karlicic usao sam u sobu br. cetiri. Sasluso me je. Kad me je poceo saslusavati, nisam znao sta me pita. Pitao me je: "Koliko imas oruzja? Ko je ukljucen u SDA u vasem selu, i ko je u Odboru vaseg sela? Nisam znao to da mu odgovorim nista. E, posle toga mi je reko:-Kazuj da ne preduzimamo druge mere. Ja sam mu lijepo reko preduzimaj sta god hoces, ja sam u vasim rukama, a od toga nemam nista, jer sam se osecao sto posto nevin. E, posle toga lijepo mi je reko: "Hasicu, il' ces ovo sve kazat', il ces predat', il ces bit unisten!" Jer ti si bio i opstinski delegat, i mesne zajednice, i porotnik u Sudu, i ti sve znas sta sela rade". Reko sam mu: da ja ne znam nista, a ti, ako imas sumnju, ili me neko tereti, prikazi svedoke, ja sam tu. Reko mi je da sam sklon bezanju, zato sto sam se predo gore u Sjenicu. Posle toga napisao mi je poziv da se javim za sedam dana u Novi Pazar. Posle hefte otisao sam ja, Nusret Turkovic i Tahir Turkovic, obojica iz Dolica. Tahir je ziv i danas, a Nusret je umro posle tih udaraca koje je zadobio u Pazaru.
Javili smo se u SUP u sobu br.cetiri, ako se secam dobro. Tu me cekao jedan policajac, cijelo vrijeme. Sasluso nas je svu trojicu i zakazao za sedam dana novo rociste. Trazio je da mu se ponovo javimo sa potpunim generalijama koje njemu trebaju, mada ih mi nismo posedovali. Tog dana me nije maltretirao vec nas je pustio da se javimo sedmi dan. To je bio Karlicic. Doso sam kod kuce proveo sam sest dana. Niko me ovde nije dirao. Sedmi dan je pao veliki snijeg, tako da nije saobracao autobus, pa sam pokusao sa sinom da me prebaci traktorom, ali mi je zaledio traktor u mestu zvano Gabinate, pa sam tu ostavio i sina i traktor koji sam platio u ono doba 12.500 DM. Otiso sam peske do Duge Poljane, uhvatio sjenicki autobus i otiso u Pazar. Javio sam se u SUP. Tu su bili i Nusret i Tahir, gde smo i prvi put bili. Izaso je Rosic i pozvo Nusreta Turkovica. Nije mi poznato, sta mu je trazio tamo. Pozvao je jos jednog organa u civilnoj uniformi, a u meduvremenu ostavio otvorena vrata, i u tom trenutku video sam Nusreta kako sedi na jednoj stolici skrstenih ruku. Karlicic ga je pitao: "Zbori ono sto imas, ide ti zivot!" Nusret ih je pito, ako mogu da pomognem parama, nemojte mi zivot uzimat. To mu nije pomoglo. Slusali smo i ja Tahir, kad im je odgovorio. Jedan od njih dvojice, Karlicic ili Rosic, ga je udario onom dugackom palicom i samo je jedanput zavikao: ,,Ah, mene, majko moja", i pao je potrbuske na patos. Pritisli su ga koljenima, pendrecima i nogama, nismo mogli cut' da je vise jeknuo, jer je vec bio u soku. Ocevidci smo da su ga kvasili vodom dva tri puta, pa cak su donosili i praske (tablete) da bi ga trijeznili. Posle toga kad se rastreznio, pustili su ga 10-minuta kod nas na hodnik, kao da se nesto dogovori, a milicajac je stalno s puskom bio. Ponovo su ga zvali kod njih. Ali ovaj put su vrata zatvorili. Cuo se jauk. Dugo su ga tukli, ili se mene bar cinilo, posto sam ja bio pod strahom, jer sam ja bio sljedeci na redu. Kad je izaso od njih, pogledao me, i plak'o je. Nije mogo nijednu cipelu da obuje na otecene noge. Nije mogo da ide vec se drzo se za ogradu. Ja i Tahir smo mislili da je sa njim vec gotovo.
Otvorio je Karlicic ili Rosic vrata, ne znam ko je od njih bio, jer mi se od straha zamaglio vid. Zovnuo me na vrata: "Hajde, Hasicu!" Ostala mi je kapa na klupu i pito sam ga: mogu li uzet kapu, a on mi je odgovorio: da mi ne treba ni glava. Pistolj mu je bio na hastal, i dugacka palica. Dao mi je pet minuta da razmislim. Reko mi je: sve sto te pitam, moras mi kazat. I ja sam dva ona praska, od ludila kako se zovu "Bensedin" popio. Priso je blizu mene lijepo mi je rekao: "Zbori! -Nemam sta, reko sam mu. -Dobar si govornik, mora da si u rukovodstvu u SDA stranke. Reko sam mu: "fino, dovedite svedoka koji to kaze, mene da je sram", jer sam smatrao da je bolje lijepim recima da se obracam, jer sam vidjeo sta je bilo sa Nusretom. A i ja sam bio u toj dilemi da nisam dobro kontrolu imao. Prisao mi je jos malo blize, koliko mu je odgovaralo pri ruci da moze da se rastegne, udario me sa pesnicom i prvim udarcem me oborio s nogu. Naredio mi je: Ustani! Pokuso sam da ustanem ali sam se zanosio. Nanio mi je jos nekoliko udaraca pendrekom, tako da nisam bio pri sebi (bes svesti), ne znam koliko vremena. Tako kad sam se rasvijestio, bio sam sav mokar od vode kojom su me polivali. Karlicic mi je reko: "Izadi!" Zvao je Rosica i obajica su me pozvali u unutra. Rosic me je udario samo jedan put nogom pod rebra i reko mi: necemo se natezat, najcemo za tebe mesta. Izasao sam oko 10 minuta na hodnik. Stigla su dva milicajca, svezala me odmah i urucili mi resenje za zatvor. Molio sam im se da uzmem malo cigara. Ni to mi nisu dozvolili. Poveden sam u zatvor i bacen u celiju puna 24 sata. Nijesam ni jeo ni pio za to vrijeme, ni izisao van. Posle toga odveli su me kod istraznog sudije i odredio mi pritvor od 30 dana. Posle toga u zatvoru nisam maltretiran. Treci dan mi je dosla zena u posetu, donijela mi je nesto odece. Komandir zatvora je dosao i zahtevao da izadem pred zenu, a ja sam odbio (mislim da je bio Cosovic komandir). Izasao sam, poveli su me tu de se srecu robijasi i zena mi se glasno zaplakala. Pitala me: "Sto si takav, biju li te? Unuka mi je pocela da place, priso je komandir uzeo je u narucje i dao mi je. Odgovorio sam zeni da me ne pita za premlacivanje. Uglavnom, ukoliko umrem ovde, ukopajte me u Bioc. Nije mi se dalo za rukom, dva puta sam pokusao da se obesim. Nisam imo cim . Nisam snage imo. Posle 15 dana izaso sam u setnju, zajedno sa ovim, koji su tu bili zatvoreni. Hajriz Kolasinac, Semko Kucevic, Hasic, oni su me ohrabrivali i davali savete da budem strpljiv i da ce to sve doci na svoje. Tako da sam proveo 29 dana u zatvoru, do drugog resenja. Dvadeset i deveti dan mi je stiglo resenje u kojem je pisalo da mi predsednik suda iz Sjenice produzava jos dva meseca istrage. Angazovo sam advokata, Eka Duljevica iz Novog Pazara, koji me zastup'o. Otis'o je u Sjenicu, jer to resenje nije bilo dostavljeno. Posle tri-cetiri dana doslo je novo resenje i osloboden sam pritvora. Pokus'o sam preko advokata da trazim odstetu, a oni su me predali sudu. Sud me kaznio 35 dana zatvora. Taman, ono sto sam odlez'o i jos dva meseca uslovno. Od tada nikako nisam zdrav. Osmadeset posto sam izgubio zdravlja. Sto se tice uverenja, nisam mogao ni da izadem da ga uzmem, a nisam ni smeo. Ja da sam to potrazio, ja bih izas'o mrtav iz zatvora".
Dzemo Sabaredzovic (1940) iz Dolica:
"Aprila 1994. godine, pripadnici MUP-a pretresli su mi kucu, bilo ih je oko 30-tak, uz prisustvo Nikole Lukovica, nacelnika SUP-a. Nakon toga ponovo, iako nista nisu nasli, posle godinu dana. Paunovic Dragan, komandir policije u Karajukice Bunarima, naredio je Popadicu (radniku SUP-a) Karajukica Bunare da uhapsi mog sina Nermina i privede u SUP Karajukica Bunari. Odveli su ga u policiju i tamo ga je Popadic tukao nogama, rukama, palicama i hvatao se za pistolj. Prijetio mu. Sve se to dogadalo u prisustvu i mene i moje zene. Molio sam komandira da mi ne tuce dijete, ali on nije htio ni da cuje. Nakon toga sto je prebijen, oboleo, pobegao je u Tursku. Tada je imao svega 16 godina. I posle sedam godina jos svoje dijete nisam vidio".
Tahir Turkovic (1929) iz sela Dolica:
"Cini mi se da se desilo ovo pocetkom januara 1994. Ja sam covek nepismen, ne mogu da pamtim datume. Nisam imao ni poziva, pijacni dan je bio, prisla su mi dva milicionera i pitala: ,,Jesi li ti Turkovic Tahir?" Reko - jesam. Oni mi rekose zove te inspektor Mile Nedic. Ja sam posao sa njima. Tamo me je Nedic docekao rijecima: "Ðe su ti one dvije automatske puske, sto ti je donio Nuro?" A Nuro otisao prije rata u Svedsku, niti je mogao da ih donese. Ja da sam imao, ja bi mu ih dao, ne bi dozvolio da me tuce. Ondar kaze: okreni se malo ka zidu pa dobro razmisli. Ja sam se okrenuo ka zidu, a on me posle pita: Jesi li se smislio? Ja sam mu rekao da nemam, on je izvadio palicu i tri-cetiri puta me udario preko leda. Posle toga mi je naredio da skinem jaknju i posle toga me ponovo poceo udariti dok se nasitio. I bodimice udarao me je u jetru i psovao mi tursku majku. Puna dva sahata me tuko. Na kraju mi je rekao da pozovem sina, da pitam. I rekli mi da se javim u Pazar, ja i ovaj Nusret Turkovic. On je umro od batina. Kad je Nusret izaso, otekle mu i noge i ruke, razapele se. Umro je iste godine nakon nekoliko meseci od posledica batinjanja. Mene u Pazaru nisu tukli. Reko mi je Rosic, drzacemo te dok god ne priznate. Tamo su nas saslusavali jedno dva-tri sata i dosli smo. Obdanice smo dosli. Nije proslo ni nedelju dana nakon batinjanja i saslusanja ja sam imao infarkt. Bio sam u komi 24 sata. Lezao sam 20 dana u uzickoj bolnici".
Ihmija Lekic (1955) iz Dolica:
"Dana 5. maja 1993. oko 5 sati i 30 minuta izjutra, uz ucesce 62 milicionera iz Novog Pazara i Sjenice izvrsen je pretres u mojim kucama u Karajukice Bunarima i u Dolicu. Prtresom su rukovodili Rakonjac Mirko, nacelnik SUP-a u Novom Pazaru, Nikola Lukovic-nacelnik SUP-a Sjenice i Ravic, zamjenik komandira SUP-a u Novom Pazaru. Prilikom detaljnih pretresa u obe kuce i u prodavnici u Karajukica Bunarima preplasena mi je porodica usljed velikog prisustva snaga MUP-a i njihove opremljenosti i naoruzanja. U pretresima nije nista nadeno. Oduzeto mi je 70.000DM (sedamdeset hiljada njemackih maraka). Posto sam za njih imao porijeklo, naknadno su mi vracene. Obzirom da su racunali da ja posjedujem oruzje i da ce ga oni naci, bila je spremna i dobro opremljena TV ekipa".
Bibic Sabit (1936) iz Ugla:
"Dana 8. decembra 1993. godine, oko 15 sati i 15 minuta pred moju kucu su dosla kola MUP-a Srbije iz Sjenice. Trazili su mog sina Reufa, koji nije bio kod kuce. Ja sam izasao. Odmah po dolasku rekli su mi da su dosli po oruzje, po neki pistolj. "Bolje ti je da nam sad to das da te ne bi bili" - rekao mi je jedan. Odgovorio sam da nemam nikakav pistolj i da nema nikkavog razloga da me privode, niti da me biju. Posle toga uveli su me u auto i odveli me u Karajukice Bunare. U Karajukice Bunare su me uveli u prostorije Mjesne kancelarije koje su koristili za svoje potrebe, za batinjanje neduznog naroda. Tamo su bili Sefko Bibic i Elamaz Hukic, koji su takode bili privedeni tog dana. Posle izvjesnog vremena, stigla su dva milicionera koja su me pitala da li sam clan SDA i da li sam posjecivao mitinge SDA. Odgovorio sam da sam prisustvovao mitinzima stranke, jer njen rad nije zabranjen, stranka kao i svaka druga. Posle mog odgovora izasli su da bi nakon pet minuta nakon obavljenih konsultacija ponovo usli. Jedan od njih me je dohvatio za rame i udario mi snazan samar u predjelu glave. "Kako nemas!" rekao mi je i opsovao muslimansku majku. Posle udarca, djelimicno sam izgubio svijest, zavrtjelo mi se u glavi. Medutim, to ovoj dvojici nije bilo dovoljno pa su nastavili da me tuku pendrecima po nogama, sve dok mi noge nisu utrnule, posle cega sam i pao. Kada sam se nasao na podu, pridigli su me i naredili mi da ispruzim ruke dlanovima prema gore. Udarali su me pendrecima po rukama ni sam ne znam koliko puta i koliko dugo. Od svih bolova koje sam tog dana podnio ti su bili najtezi i najgori. Posljedice tih batina su to da me i dan-danas bole svi zglobovi na rukama. Za sve vrijeme dok su me tukli. Molio sam ih da prestanu sa udarcima, jer ja, zaista, nisam imao trazeni pistolj. Jedan od dvojice milicionera mi je opsovao muslimansku majku i rekao mi da pistolj kupim za pare i da im ga predam. Kad su mi to rekli nastavili su ponovo da me tuku. Tako tucen i isprebijan osjetio sam snazan bol u predjelu vratnih zila i zatioka i opet sam se nasao na podu. Ponovo su me podigli i postavili opet na stolicu. Pitali su me da li zelim vode. Odgovorio sam da ne zelim, bojao sam se da se ne udavim jer nisam mogao pravilno disati, a kamoli piti vodu. Jedan mi je ponovo opsovao boziju majku i udario me pendrekom u predjelu rebara. Posle toga su otisli. U prostoriji u kojoj su me tukli sve vrijeme je bio prisutan Sefko Bibic, moj bratuced. U meduvremenu sam dosao svijesti i u hodniku sam zacuo glas moje supruge koja je sa stakama dosla da pita za mene, zbog cega sam priveden. Jedan od inspektora joj je opsovao prljavu muslimansku majku i isterao je iz hodnika. Rekla je da nece da izade pitajuci zasto muci i prebija sirotinju. Posle ponovljene psovke, ona je izasla i dosla pred prozor prostorije u kojoj sam ja bio zatvoren. Ona dva milicionera su se ponovo vratila i nastavila da me tuku, ponovo po rukama. Moja zena je pocela da place i kuka i poziva u pomoc. Posle vriske moje zene, oni su izasli i pozvali me u kancelariju kod inspektora i komandira. Ponovo su mi trazili pistolj. Posto sam jaukao od bolova u prstima, komandir me je pitao zasto placem. Rekao sam mu da su me tukli i da osjecam strasne bolove. Komandir je rekao da ispruzim ruke da pogleda. To sam uradio. Posto sam ispruzio ruke, jedan od one dvojice milicionera me je ponovo pendrekom snazno udario po oba dlana, posle cega mi je pocrnjelo sve pred ocima. Ponovo mi je komandir trazio pistolj i uhvatio me za kosu na potiljku. "Da li ti je neko pricao kako ja bijem", pitao me je. "Idi sad kuci". Sutra u dvanaest sati da dodes i dovedes sina, pa kad njega isprebijamo onda ces rodit pistolj", rekao mi je. Kad sam posao dohvatili me za kaput i rekli mi: da dovedem oba sina".
Abit Kuc (1959) iz Ugla:
"U petak 3. decembra 1993. oko sedam sati izjutra stigli su pred kucu tri milicionera- Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Izvukli su neku knjigu i rekli mi kako me navodno imaju na spisku i trazili mi automat i pistolj "TT-jac". Ja sam im rekao da tog oruzja nemam, niti sam ga mogao nabaviti. Oni su se smijali i govorili mi "kako nemas kad si na spisku". Ja sam im ponovo rekao da nemam. Rekli su mi da uzmem licnu kartu i podem s njima. Uzeo sam licnu kartu i posao. Posli su sa autom prema Borostici.
U autu su me pitali "gdje ti je oruzje, priznaj da imas". Ja sam im rekao da ga nemam. Mile Nedic me je udario pesnicom u celo (predeo arkade) i rekao mi "ako ga nemas, otici ces pa ces ga kupiti i donijet ga". Ja sam rekao "pa vi me pustite, uzecu onu jednu kravu pa cu je na pijac prodati, ako nadem i kupicu". On me jos jedanput udario pesnicom po licu. U Borostici su me premestili u druga kola. Odveli su me u Karajukice Bunare. Uveli su me u salu mjesne kancelarije. Tu je uslo sedam milicionera, mladih, ne poznajem ih. Rekli su mi da sad priznam za oruzje da me ne bi bili. Rekao sam "nemam ja oruzje, kad nemam otkud da vam priznam". Na nogama sam imao cizme. Rekli su mi da ih skinem. Svukao sam cizme. Postavili su me na jedan hastal, njih sedmorica me uhvatili i poceli me biti pendrecima po tabanima. Ja sam tu skakao, vriskao od bolova. Pao sam sa stola a oni su me, ko je stigao, udarali nogama i palicama po cijelom tijelu, kada su stigli. Nakon toga ispravili su me i postavili uza zid. Udarali su me pesnicama po grudima, ja sam padao, oni su me podizali, ispravljali me i ponovo me udarali. Pustili su me nekoliko trenutaka pa me uveli u drugu sobu. Tu je bio jedan policajac u civilu. Pitao me je jesam li se smislio. Setao je pored mene sa palicom u ruci, ali me nije udario. Opet su me uveli u salu. Jedno pola sata me nisu dirali a onda su me ponovo poceli udarati. Ponavljali su pitanje da li sam se smislio. Ja sam odgovarao da nemam sta da se razmislim kad nemam. Dobro - rekli su mi, svukli mi vetrovku i postavili me, njih sedmorica, potrbuske na stolicu. Udarali su me pendrecima po nogama, ledima, pesnicama po glavi. Kad je jedan od njih zamahnuo da me udari pendrekom po glavi postavio sam ruke i udario me po dlanovima. Udarali su me pendrecima po dlanovima, koliko su mogli. Nisam osjecao ruke, noge, nista. Tri puta su me tako postavljali na stolicu. Ja sam vriskao, kukao, skakao od bolova, ali nista, oni su me i dalje tukli. Jedan mi je prinio pendrek do usta i rekao "govori koja je ovo drzava, je li ovo Turska, je li SDA?" Ja sam cutao, nista nisam rekao. Jednom su me bacili sa stolice i udarali me nogama. Ja sam se onesvijestio. Jedan donio flasu vode i polio me po licu, a drugi me dohvatio za kosu i postavio me na stolicu. Vise me nisu udarali. Kad sam izlazio nakasljao sam se napolju, iskasljavao sam krv. Dok sam izlazio, rekli su mi "idi, donijeces ti oruzje". Opet sam rekao kad nemam da ga ne mogu donijeti. "Mars napolje, majku ti muslimansku"-rekli su mi. Boljelo me nekoliko dana sve. I sad osjecam bolove u grudima najvise. Citava 24 sata lezao sam u ovcijoj kozi, kako bi ublazio bolove, a da se na vrijeme obratim ljekaru nisam imaoni i para a ni knjizice. Dok sam bio u Karajukica Bunarima bio je priveden i Redzep Hukic. I njega su prebili, gledao sam iz coska kako su ga postavili-opruzili preko stolice i tukli ga odozgo. Nije smio da se mrdne, prebili su ga. Mene su tukli krvnicki, pravo cetnicki, onako da me nema. Povrijeden sam, izmaltretiran, isposovan, unisten".
Muslija Bibic (1940) iz Ugla:
"Nedelju dana pre dogadaja pitao sam postara: "Ko prima socijalno i penziju za Fatu Bibic, moju snahu koja od zimus zivi u Sarajevu?" Odgovorio mi je da prima Kambo Bibic, koji je clan SPS-a, i saradnik milicije. Pitao sam kako moze on da prima, nisam dobio odgovor. U sredu, sledeci dan, dosla je milicija kod moje kuce i pitali me da li sam cuo nocas neke pucnje? Odgovorio sam da nisam cuo nista, niti je bilo pucnjave. U sledecem utorku bio je zbor gradana u Karajukica Bunarima, gde sam bio prisutan. Isto pitanje sam postavio i predsedniku opstine Sjenica. Kada se zbor zavrsio, usli smo u kafu vl. Blagoja Kuca, za jedinim slobodnim stolom, gde sam sreo sa Amirom Gorcevicem odjednom se obrela jakna na nas sto. Tri puta sam pitao cija je jakna, nisam dobio odgovor. Amir je obesio na svoju stolicu. Od susednog stola je skocio Sabro Mulic i naredio Amiru da vrati jaknu gde je bila. On mu je bacio jaknu u naruce. Sabro je skocio ka meni, govoreci da nema Boga, da je pomeri sa stola. Gosti nisu dali da dode do sukoba medu nama. Usao je komandir milicije Dragan Paunovic i izveo obojicu nas iz kafe i poveo nas u kancelariju. U kancelariju me je opsovao i udario 3-4 puta po glavi rukom. Sabra Mulica nije ni pitao sta se to dogodilo jer je to njihov saradnik 10-tak godina, koji je prodao ranije 40-tak komada oruzja i nikad nije za to bio pitan niti je odgovarao za to krivicno delo".
Vezira Hukici iz Ugla:
"Prvo kad su poceli trazit oruzje, dosli su kod Hukic Kanba. On je bio prvi. Dosli su pred vrata, ujutru, Mile i Dragan. Kanbo je krenuo da izade na vrata. Oni su ga zaustavili, rekli su mu vrati se unutra i daj nam pistolj i pusku automatsku. On im je reko: ja to nemam. Oni su mu kazali imas i daces. Usli su u sobu, ja sam im stavila kahvu, posto su trazili. Ja sam im rekla da ga ne maltretiraju, jer nema pusku koju su mu trazili. Oni su mene rekli: ti cuti, mi znamo sta cemo radit sa njim. Kazu njemu: ti moras za pola sahata doc u Karajukice, pistolj i pusku donijeti. Ne dodes li, dolazimo po tebe. On nije smeo da ode, jer nije imao da ponese. Otisao je kod Hukic Fehka, to mu je rodak. Tu se sklonio. Dragan i Mile su dosli kod Fehka i stavili u kola Kanba, stavili mu lisice. Bio je Osman Hukic, isto svezan. Prebacili su ih za Sjenicu. U zatvor su ih drzali dva dana. Treci dan dosli su Mile i Dragan kod mog sina, Ismeta. Ismet je Kambov sin. Rekli su mu da moj sin nade pusku i da ponese pusku pa ce ga pustiti. Moj sin je reko da ako mogu da mu kazu gde moze da kupi pusku, jer je on nema. Moj sin je otiso kod Fese, Fesa je bio sef mesne kancelarije, i on je reko da sam ja svedok da on nema pusku. Fesa je rekao: idi kuci sretnucemo se u Karajukice da kazem Draganu da ne trazi od Kanba pusku, jer je prodata u Ljeskovu kod jednog Ðerekarca. Fesa je doso u Karajukice, i Dragan je oslobodio Kanba. Kanba su pustili ono vece. Posle su Ismeta priveli i rekli mu da i ti moras rodit te puske. Dragan je Ismeta bio ovde jednom. Pa ga je bio drugi put. Moras ih stvorit. Dragan je Ismeta prebacio u javnu bezbednost. Tamo je bilo jos strozije. Corbic ga je bio, crnsi je bio od ugljena. Ismet nije smio da ide drugi put u drzavnu bezbednost, otiso je sa Nikolom Novcicem, zvanim Kajo. On ga je taj dan oslobodio, ali sledecih dana opet su ga zvali. Tog dana su mu rekli da je imao puske i da ih je prebacio u Crnu Goru i da ih mora donijeti. On je reko da nema. Dragan ga je tukao. Svi njegovi drugovi, kada su ga videli, plakali su. Ismet je zamolio oca Kanba da ne tuzi da ga opet ne biju. Ismet je radio u Karajukice, u kafani. Mile mu je naredio: da ides u sumu, da mi poneses gradu, da nades traktor kako ti glava zna. ti znas gde ces ga nac. I on je platio traktor i otiso za gradu i radnike koji treba da mu pomognu i donio mu gradu da ga miti, da ga ne bije. To mu nista nije pomoglo zaboravili su oni to i opet su ga bili po tome i onda je reko: ja nemogu nista da uradim, sve sam upotrebio da bi se spasio. Sad samo moram dohvatit decu, sad samo, majko, moram da odvedem decu i da idem u svijet. Otiso je sa zenom i decom u Sarajevo. Ostavio je sve njegovo sta je imo. On je sad u Nemacku. Otiso deci da zaradi hleba, ako bude kadar".
Sefko Bibic (1940) iz Ugla:
"Ne secam se tacno, da li je bilo 6. ili 7 decembra 1993. kada su me pozvali da se javim u mjesnu zajednicu Karajukice Bunare. Pozvali su me da se javim u jedanaest sati. Kada sam otiso, bio je samo dezurni. Javio sam se njemu. On me pito: jesi l' donio ono sto su trazili? Rekao sam njemu da to oruzje, sto traze od mene, nemam. On je pozvao inspektora Mila Nedica i rekao mu da sam se javio tacno u koliko sam bio pozvan. Ja tacno ne znam ime tom policajcu kojem sam se javio, onda mi je on rekao: cekaj dok dode nas inspektor Mile. Nisam uopste znao, ni ko im je taj Mile. Dezurni mi je rekao: ako imas nekog svog, idi i sedi, dok dodu Mile i Dragan. Ja sam onda otisao u kahvu da se ugrijem, jer je bilo mnogo hladno. Kazao sam dezurnom gde cu biti. Sedeo sam neko vrijeme u tu kahvu dok me nije pozvao dezurni da se javim. Ponovo sam otisao u kancelariju kod dezurnog da se javim. On mi je rekao: sacekaj, dok oni dodu. Nije mozda proslo ni deset minuta, stigao je Mile Nedic i kako ulazi, kaze: jesi l' donio automatsku pusku, pistolj, ali ne secam se tacno koji mi je trazio, jer sam bio zbunjen kada su mi trazili ovo oruzje. Rekao mi je: "jebem ti tursku majku" i poceo da me bije uz psovku majke turske: "Imaces i daces, kad ti ja kazem. Sigurno imas i moras da das!" Ali ja nisam imo nista od tog sto su mi trazili. Rekao sam him da nemam dovoljno hrane za sebe, a ne da kupujem oruzje. Onda je Mile Nedic zasukao rukave do lakata i rekao: "Vidis ove miske, kakve su, pa ces sve dat sto imas!" Tako sve psujuci i udarajuci me. "Ako nemas snadi se kako znas i umijes, jer moras da nam doneses, pa makar bilo i da kupis. Mile mi je rekao: odoh da se odmorim, pa cu ponovo da dodem da te bijem. Ja sam mu rekao: mo's me vesat, ja od toga nemam nista. On je izasao da se odmori, ja sam ostao i dalje u tu kancelariju, cekajuci dok se vrati. Nakon nekoliko minuta ponovo se vratio kod mene i rekao mi: jesil se smislio Bibicu i dalje psujuci tursku majku i udarajuci po meni. Posto me ponovo izudaro, isterao me iz kancelarije i poveo u salu pricajuci sad ces sve priznat kad ti ja kazem. Jos neko vreme sam sa njima slusao Sabitov, Abazov i Elmazov plac i kuknjavu. Od te tuge pozeleo sam da me nema. Mile mi je rekao: sad idi kuci, odmori se malo, pa sutra dodi pa cu nastavit da te opet bijem. Otisao sam kuci i nisam vise hteo da se vratim u cetnicke ruke tog monstruma Mila Nedica".
Kuc Murat (1948) iz Ugla:
"Dosli su pred kucu Mile i Dragan 6. ili 7. decembra 1993. godine. Ja sam bio za stokom a onda sam doso sam kuci u 12 sati. Priveo sam stoku, usao sam u sobu i seo da jedem malo leba. Stigla je "niva" pred kucu. Zena izasla da vidi sta je u pitanju. Imalo je ljudi kad bi videli "nivu", bezali bi u planinu. Trazi, a nemas da das, a onda moras u planinu. Ja nisam nikud is'o. Dragan mi je reko: "Znas li, Kuc, zasto smo dosli kod tebe?" Ja sam reko: ne znam. "Jesi l' cuo da uzimamo oruzje od naroda? Uzimamo im mitraljeze, puske, pistolje i kod tebe smo dosli da nam das pusku M-48, pistolj 7-14 komada metkova. Reko sam: Slusaj, nemam sigurno. Mile Nedic je rekao Draganu: "Dadi mu poziv, a on ako je nema, rodit ce je!" Dragan mi je napisao poziv na licu mesta i dao mi da se javim sutra izutra u sest sati u Karajukice Bunare. Izjutra sam otisao pred kancelariju. Mile je bio na vrata od kancelarije i rekao mi je: "Je si li, Kuc, donio?" Ja sam mu rekao: "Nisam ti donio, jer nemam." "Hajde, udi u kancelariju", rece mi on. Uso sam u kancelariju, a on me pita: "Sto nisi donio, hoces li ti da das?" - Bi' donio, ali nemam, odgovorio sam mu. Naredio mi je da stanem mirno i ruke uza se. Stao sam kako mi je rek'o. On je bio odavud hastala, a ja otud hastala. Reko mi je: "Jebao sam ti majku tursku, daces i ono sto ne treba, a ne ono sto imas!" Kako sam stojao u stavu mirno, a on ti me udri odozdo, boksom u slabinu, ja sam ostao bez vazduha. Istero mi vazduh. Nisam mogao vise da stojim. Poceo sam da padam ka zemlji i u tom trenutku je prisao Dragan komandir, i pridrz'o me. Ne znam koliko sam bio u tom stanju. Ne znam. Kad sam dosao sebi, Mile mi je rekao: "Bolje ti je ovde da das, nego da te vodimo za Novi Pazar. Smisli se". Zbog bola, koji sam trpeo od udaraca, rek'o sam mu: "Udario si me, i kad bi imao ne dam ti". A on mi kaze: "Jebao sam ti majku, jetru sam ti ostetio!" Nakon nekoliko vremena, stigao je Banda Pljakic, te je rekao Milu: "Pusti mi Kuca, pet minuta - da razgovarm sa njim". Ondar smo ja i Banda, usli u neku drugu prostoriju. Ali ja sam tu bio budala. Banda me pita: "Murate, koliko imas sinova?" - Tri sina i sest devojaka, odgovorih mu. Banda mi se poce zaklinjat: "Ja imam jednog sina, Niko se zove, nas'o ga u carsav savijena, ako te izgorim, no mi kazi slobodno, imas li pusku?" Zakleo me on: "Glave ti tri sina, imas li pusku?"- "Glave mi moga Nika, necu te izdat", ponovo mi se zakle. Reko sam mu: "Slusaj, imam tri sina, udario me Mile Nedic, ne dam mu je, nikako. To mi je ostalo 'spomena od oca - imam i potvrdu za nju. Jos od 1941. je. Nalazi se u slamu, nikad je nisam dir'o. Bilo mi je zao da dam tu 'spomenu". Kako smo prolazili hodnikom, Mile je zaviko: "Pusti ga, nek ide kuci. Lud je, ne mogu na oci da ga gledam!" Banda zavika: "Ima kuci pusku!" Upalili su "nivu". Bio je Mile Nedic i sa njim jos trojica, cija imena ne znam, i mene stavise u "nivu", te kod moje kuce. Kad stigosmo, rekoh devojcici: "Evo, milicioner, podaj im to puske!" Napisali su broj puske, dan i sahat kad su je uzeli i taj dan sa tim zavrsismo.
Za jedno mesec dana posle toga, pozvali su me u Novi Pazar. Pozvali su mene, Braha Hukica, Jaha Gorcevica i Haruna Hukica. Poziv mi je narucen za osam casova, datuma se ne sjecam. Pise da se javim kod Corbica. Ja sam otiso zajedno sa Brahom, Jahom i Harunom. Otisli smo autobusom. Kad smo stigli u novopazarski MUP, ova trojica su ostala u hodnik, a mene je pozv'o Corbic: Ulazi Kuc i ja sam us'o. Pita me on: "Znas li zasta sam te zvao?" - Ne znam, odgovorih mu. "Pozvao sam te da mi das pistolj, "7" sa 14 metkova", rece mi on. Ja sam mu rek'o: "Im'o sam samo jednu pusku, 'spomenu od oca, to sam dao Milu. Drugo nemam vise sta da dam". On mi se obrati ljutito: "Pazi s kim razgovaras. Znas li gde si usao!?" Ja sam mu reko da znam i da sam u SUP. On mi kaze: "Ovo ovde, nije SUP. SUP je u Sjenicu, K. Bunare, Budevo, Poljanu, u Tutin. Ja sam inspektor za region Kraljeva, Raske, Novog Pazara. No, hoces da doneses?" - Bi donio, da imam. Al' nemam, reko sam mu. A on meni opet: "Ako bude potreba i rodices!" To rece i naredi mi da se okrenem licem ka zidu i da se smislim. Okrenuo sam se ka zidu i cutao. Drz'o me od osam ujutru do uvece, sve dok nije smena napustila. Svetla su se zapalila. Drao mi se koliko je mog'o. Izvuko je palicu iz hastala i naredio mi da opruzim ruke. Palica je bila ona debela, dugacka. Ruske su je zvali. Plafon je visok bio, a on dofacase onom palicom po plafonu. Opruzi ruke, nareduje on. Ja opruzim obadvije. Udario me dvaput po jednoj i dvaput po drugoj. Zaboljelo me mlogo. Reko mi je j... sam ti tursku majku, na vrh dvije godine ces osecat bolove. I nije me slago. Osecam bolove i dan danas. I ondar mi je rek'o, idi kuci i donesi sutra. Ne doneses li sutra do 8 ujutru, vido si sta je milicije ovde, cijela milicija ce se redat na tebe. Ni rodena te majka nece poznat. Ja sam mu reko, ja necu kuci, autobusa nemam. Otvorite mi zatvor, jer da donesem to, nemam i drzite me tamo. Nije cek'o ni da zavrsim vec mi naredi: "Izlazi, majku ti tursku jebem, ujutru, ako ne doneses pistolj, neces ziv, izac". Ujutru sam opet otiso kod Corbica. Zazvonio je telefon i on je izas'o a mene ostavio sahat vremena da ga cekam tu. Cijelo vrijeme sam stojao. Ondar je us'o i rece mi: "Sedi Kuc, imas tri fotelje, pa izaberi". "Ne mogu, ja sam seljak pa cu ti oprljat", velim mu ja. On opet naredi da sednem i ja sam seo. Potom me pita: "Pusis li?" - Pusim, potvrdio sam. On izvadi neke dugacke cigare, te me posluzi. Ja sam zapalio, a on me pita: "S kim ne govoris u selu?" Ja mu rek'o da "ne zborim sa Tasom Gorcevicem, tri godine". Objasnio sam mu i zasto. Pito me jos sa kim ne zborim i ja sam mu rek'o. Kad mu ja to rek'o, a on meni: "Sto mi nisi to jucer reko, no sam te upropastio". Ja mu odgovorim: "Gospodine, ja nisam zn'o, sta ti mislis u glavu, ti me nisi pito, pa ti nisam mogo rec'. Da si me pit'o, rekoh bi ti". Onda mi je potvrdio da me je Taso prijavio za pistolj koji nemam. Reko sam tom Corbicu da ja sa Tasom ne govorim cetiri godine i da imam ko sto nemam, sigurno ne bi bio Taso taj kom bi se poverio. On mi je na to rekao da su jutros dobili garanciju od njihovog povjrenika u selu da nemam i da mogu da idem. Kad sam odlazio, reko mi je: "Dok sam ja ovde na sluzbi, vise te nece zvat niko."
A tako mi Boga, nisam im'o".
Kuc Vezira (1958) iz Ugla:
"Dijete mi je imalo oko 16 godina. Ja sam izasla, kad pred vrata - bijela "niva". Iz nje su izasli komandir Dragan Paunovic i Mile Nedic. To se desilo 3. decembra 1993. Mile je rekao: "Da mi das oruzje: automat, pistolj i 150 metaka i torbicu!" Rekla sam: ja to nemam, a ono sto ima, ja cu predat. Milo je pit'o mog sina Sadata: "Ciji si?" On je rek'o: Reckov. Mile je naredio: "Dragane, vodi ga u kola". Ja sam molila: stanite ljudi, ne vodite mi dijete, evo ja cu sa vama. Nemojte mi dijete! Dragan je iscupao kolac iz ograde i posao prema meni psujuci mi majku. Moja majka mu je rekla: Nemoj, to mi je cerka. On je opsovao i majku i Boga i meni i mojoj majci. Moja majka je podigla ruke i molila: nemoj mi scer, no evo ubi mene!" Deca su mi vriskala i od vriske i piske im je pukla krv na nos i usta. Sve je bila krv po snijegu oko moje kuce. Dijete su mi odveli , a ja sam ostala sa preostalo cetvoro dece kod kuce. Kada su mi odveli Sadata za Karajukice, uzela sam konja i otisla za Karajukice, sve placuci. Stigla sam u Karajukice i usla u hodnik, onde de ih biju i cula sam jeku, ne znam da li je bio Relja Hukic, dal' moj sin. Ja sam se uhvatila za kvaku od vrati, jedan crnomanjasti, kokorljive kose, povisok, mladi je izasao i pito me: "Sta hoces?" Ja sam rekla: "Hocu da me ubijete, da poginem kraj deteta, od svog sina necu da se odvojim vise!" Izveli su mi dijete svezanih ruku na ledima. Ja sam potrcala i zagrlila ga placuci: "Kuku mene za tebe!" Oteli su mi ga iz zagrljaja i turili u kola i odveli ga nasoj kuci. Ja sam scela sa njima zajedno, ali me nisu dali. Ja sam na konja, krenula za njima. Oni su stigli, a ja sam razigrala konja kako bi istovremeno stigla sa njima, da mi ne biju dijete. U tome me konj zbacio. Pokusala sam da ustanem, ali nisam mogla. Ostala sam jos neko vrijeme tako. Posle sam teturajuci nastavila peske do kuce. Stigla sam jedno dvadesetak minuta posle njih. Kad sam stigla kod kuce, Mile je rekao: "Moras dat automat!" Ja sam rekla: ja to nemam. A on se okrenuo onoj trojici, koji su bili sa njima, i naredio: "Vodite joj opet dijete!" Ja sam zavikala: dijete ne dam, preko mene zive. Mozete me samo ubit na mrtvo. Ja sam usla u kola, a oni mi uzeli dijete i ponovo ga uveli u kola. Ja sam sela pokraj deteta i nisam scela da se odbijem od od njega. Jedan me ufatio od njih i vukao iz kola, tako da sam udarila ramenom, a on me je jos jedanput udario preko leda. Zatvorili su vrata i opet mi odveli dijete. Ja nisam mogla da idem vise za njima. Prenemogla sam se. Tamo ga odveli, da ga biju jos.. Bili su ga dok su mogli. Polse ga tamo Mile Nedic dohvatio za kosu, i o zid ga udarao, dok dijete nije moglo da podnese. Posle su mu naredili "Idi, a ako se okrenes, ubicemo te!" Dos'o mi je kod kuce. Sav je bio u modricama, najvise po bubrezima, po nogama i ledima, ada - svuda. Posle sam otisla kod doktora, ali on nije bio tu. Udario je snijeg, nismo mogli do Sjenice. Savijala sam ga u ovcje koze. Sva su mi deca obolela od tih dana, od straha koji smo preziveli. Tada mi je bio muz u Nemackoj i nije smeo da dode kad je cuo za dijete, vec mi je reko: posalji dijete, ovamo da ga lijecim. Tamo mi je otislo dijete, evo deveta godina, jos ga nijesam videla. Nije mi dolazio vise. Posle mi je dos'o muz, tek navrh tri godine. Oni su dosli tada, donijeli mu poziv i odveli ga u Budevo i tukli ga. Vise ti ja nemam sta pricati".
Beha Hukic (1937) iz Ugla, majka Ibrahima Hukica:
"Oko 10 sati i 30 minuta pred kucu je stigao Dragan Paunovic, milicioner. Dolje na putu su bila dvoje policijskih kola. Dragan je pitao gde je Braho. Rekla sam da je u skoli, na poslu. "Kako u skoli kad se deca vracaju sa casova kuci"- rekao mi je, i dodao "SDA mu je dodijelila automatsku pusku i on treba sad da je vrati". Rekla sam da mi nemamo nikavu pusku i da to nije istina. U to je stigao i Braho. Dragan ga povuce u stranu i rece mu da donese pusku. Braho je rekao da nema nikavu pusku. "Dobro - rekao je Dragan i povukao ga do kola "Tamo ces je rodit". Rekao mu je da uzme licnu kartu i Braho mu je rekao da licnu kartu ima kod sebe. Kad je stigao do kola pitali su ga hoce li da ga vezu. Braho se nasmijao, rekao "ne" i seo u kola. Sa njim su priveli i sina Recka Kuca, njega su vezali. Dragan mi je rekao da dovedem Raifa. Dabogda taj dan ne dosao ni onome ko mi je ubio Braha. U potoku, pred dzamijom su cekali Relju Hukica i Relju Redzepa - Hukica. Rekla sam Draganu: Dragane, nemoj mi dijete teretiti. On mi je rek'o: "Haj ti tetka kuci, Braho je priznao!"
Muz Raif mi je bolestan pa sam ja posla za Karajukice Bunare da vidim sta mi je sa detetom. U Krajukice sam stigla u 15 sati. Prvo sam otisla do Draga Rakocevica. Njega smo poznavali i mislila sam da ce nam pomoci. On mi je rekao: "Nisam ti ga ja uzeo, vec vasi u SDA". Na vratima od mjesne kancelarije me zaustavi Mile Nedic. "Koga trazis?", pitao me je. "Trazim Ibrahima, kod njega su mi kljucevi". Braho je bio iza njega i pokazivao mi rukom da ga pricekam napolje. Milo je od njega uzeo kljuceve i dao mi ih. Rekao mi je: "Idi, gubi se, znam ja tebe ko zle pare u kesi". Kad sam izlazila Braho mi je rukom pokazao da udem u kafanu Osmana Hukica. Tu sam ga i sacekala. Za dva minuta Braho je dosao i seo pored mene. Narucila sam mu kahvu i paklo cigara. Bio je nekako smoren i tesko je disao. Rukom se drzao za prsa. Nedugo zatim u kahvu ude i Mile Nedic i sede u cosku. Kako sede, rece da Braho dode kod njega. Braho je zavikao "Posto sam vec seo, neka me ovdje". Ibrahima su tukli od 11 do 16 sati. Kad smo izlazili, Mile je izasao za nama i rekao Brahu "Ko covek sam te pustio, sutra do deset da dodes". "Bez brige" - odgovorio je Braho. Ja nisam znala ni sta da donese, ni sta je to Braho priznao. Pitala sam Braha: imas li ti Braho pusku, kako ces je nabavit? Rekao mi je da je pod prisilom morao da prizna i kaze da ima pusku iako je nema. "Otkud mi puska, ali morao sam nesto da izmislim i kazem, bili su me. Rekao sam im da imam pusku, da sam je kupio u Crnoj Gori i zakopao je pod jednu krusku povise stare kuce u Rasovo (Bijelo Polje). Za pare rekao sam im da sam uzajmio kod daidze Rasima". Istoga dana izvrsen je pretres u tri kuce Gredica u Rasovu. Rasim Gredic, moj brat je priveden i isprebijan u SUP-u u Bijelo Polje. U pretresima ni kod koga od njih nije nadeno nista. Za to smo tek sutradan culi. Sutradan, izjutra, Braho je otiso u Skoplje, a iz Skoplja za Tursku. Bio je sav isprebijan. Tesko je disao i zalio se da ga probada u prsima. Rekli su mi da je u Turskoj bio jedno vrijeme u bolnici na lijecenju, imao je dva polomljena rebra. Istorija nije zapamtila ovu nasu muku. Rat je drugo. Rat je rat. Dodu i prebiju te i ti, sta ces, trpis. Muka".
Seferovic Taip iz Ugla:
"Dosli su Mile Nedic i Dragan Paunovic, uvece, decembra 1993. godine, oko osam casova kod moje kuce da me traze. Ja nisam bio kuci, bio sam u selo, na posedak. Kada sam doso kuci oko 11 casova, zena mi je rekla da su dolazili gore pomenuti, trazili me i da su ostavili poziv da se javim u Karajukice Bunare u sedam casova. Nije mi bilo sve jedno. Prosla je noc i svanuo je dan. Uzeo sam poziv i otis'o u Karajukice Bunare. Usao sam u njihovu kancelariju. Unutra je bio covek u crnoj, kaubojskoj uniformi, koji mi se obratio rijecima: izvolte. Ja sam mu predo poziv, a on mi je rekao: "A ti si taj koga trazimo. Zar nisi pobegao, kao tvoje kolege?". Ja sam mu odgovorio: "Na koje mislite kolege?" On je rekao: "Ove tvoje, sto hocete drzavu". To je rekao i izasao. Odmah posle toga su dosla cetvorica policajaca i nesto se dosaptavali. Nakon pet minuta uso je peti, to je onaj predhodni covek u crnoj uniformi kaubojskoj, kojeg ja od ranije znam. Radi se o inspektoru Pendi, seo je na stolici, izvadio neke papire a onda mi se obratio: "Jesi l' doneo oruzje da predas?" Ja sam rekao: "Ja imam registrovano oruzje, ne znam sta vi trazite?" - To ce te kasnije znati, odgovori mi on. Naredi policiji: vodite ga u salu, sto su oni i poslusali. Pridose mi, uzese me za ruku i odvedose u salu. Odmah po ulasku u salu, policajci su izasli. U sali na podu, lezao je covek, ne reagujuci nicime. Priso sam mu. Vidio sam krv kako mu tece iz usta i nosa, a njegovo odelo je bilo prljavo od prasine s patosa i policijskih cizama. Pozno sam coveka. To je bio Abit Kuc, iz sela Ugla. Bio je jos ziv, ali bez svijesti. Kasnije se osvestio. Odmah sam shvatio u kakvoj se situaciji nalazim. Vrata i prozori su bili otvoreni, a napolju je bilo mnogo hladno i bilo je snega. Zbog velikog mraza, promaha je ubitacna bila. Posle jedan sat vremena doveli su Sefketa Hukica, Ibrahima Hukica i Sadata Kuca. Kada su Relju - Sefketa Hukica uveli, bilo je sest policajaca. Nista ih nisu pitali, samo su poceli da tuku. Ubili su palicama, nogama, boksovima. Relja je kuk'o iz glasa sve dok se nije onesvestio. Kada je pao, jedan od njih je doneo bokal vode i kvasio ga, dok ga nije osvestio. Ja te policajce nisam poznavao, osim jednog zvanog po prezimenu Lukovic iz Vrsenica. Kada su ga osvestili naredili su mu da se svuce i izuje. Kada je to ucinio, rekose mu da sjedne na stolicu. Dali su mu roka 10 minuta da se misli i da kaze sta ima od oruzja, a oni su u meduvremenu nastavili da biju Ibrahima Hukica. Bili su ga, ja vjerujem jedno pet-sest minuta, bez prestanka. Posle su izasli napolje. Posle petnest minuta dosli su trojica, te su ga ponovo tukli do besvijesti. Nakon toga ponovo bokal vode, pljusak, pa nastavak razgovora. Izasli su opet, a njega ostavili onako kvasnog i prebijenog u hladnoj prostoriji da razmisli. Ibrahim se tresao od groznice. Ponovo su usli posle deset minuta. I opet isto. Traze mu pusku. Ibrahim im je reko da je nema. Opet su se ukrstali, udarci, psovke, pljusak, pa predah dok se ne osvijesti. Kad se osvijestio pistao je i vriskao, molio da ga ne tuku. Na kraju je slagao da ima lovacku pusku i da mu je kod njegovog dajidze koji zivi u Bijelom Polju. Ibrahim nije ni slutio u kakav je belaj uvalio daidzu ni kriva ni duzna. Pustili su Ibrahima i naredili da donese pusku za dva dana. Otisao je teturajuci onako isprebijan i sa velikom brigom kako da nabavi ono sto nema.
Nakon izlaska Ibrahima, okrenuli su se Sefketu Hukicu zvanom Relja, i naredili mu da se izuje, a potom popne na hastal. On je postupio po naredenju. Izuo se, a onda se popeo na hastal. Nakon toga su mu prisla petorica ploicajaca i poceli besomucno da udaraju po tabanima i cijelom tijelu. Vriskao je, kukao, zapomagao, ali uzalud. Onako isprebijanog, skinuli su ga sa hastala, i bacili ga u jedan cosak sale. U sali se nalazio i jedan maloletnik, Sadat Kuc. Sadat je tada imao 16 godina. Njega su udarali palicama po ledima, a onda ga izveli na hodnik. Sve je odlijegalo od njegove kuknjave. Jedan nepoznati policajac je dosao kod mene i rekao mi: "Je l' vidis sta se radi sa ljudima, od tebe ce biti jos gore?" Ceo dan sam proveo tu. Pao je i mrak. Usao je policajac Dragan Paunovic i pozvao me da udem u njegovu kancelariju. Usao sam. Rekao mi je da idem kuci i da se sutra javim u sedam casova. Otisao sam. Cijele noci nisam oka sklopio. Sutradan sam ponovo otisao u Karajukice. Javio sam se. Tamo je bio Milan Nedic i rekao mi je da sednem. Seo sam, a on me pita: "Taipe, jesi li clan SDA?" - Jesam, odgovorio sam. "Ti si jedan od clanova, koji ste se organizovali, da se naoruzate i bijete Srbe", kaze mi on. Ja sam mu odgovorio: "Nemoj da pricate sto nije". On mi je opsovao majku tursku i zaprijetio mi: "Sad ces ti u salu, imas automatsku pusku, evo ti papir, idi u salu i pisi sta imas od oruzja! Pisi i kome ste dijelili od Stranke, ko ima jos u selu oruzje? Ti si dugo na ovom terenu. Radio si kao sumar, ti to sve znas. Jos ovo, bio si juce u salu i vido si sta se radi, tamo... pa pisi". Otisao sam u salu, uzeo papir i napisao izjavu. Pisao sam da sam kupio automat, te da sam isti prodao nakon 15 dana. Napisao sam i kom sam ga prodao. Prodao sam ga nekom na Kosovo. Jos dva dana sam morao da se javljam i da budem u pritvoru od sedam do 19 casova. Tako je bilo sve dok nisu nasli automat koji sam prodao. Posle toga su mi uzeli i lovacku pusku i pistolj, oboje pod dozvolom. Pustili su me i naredili da se nigde ne udaljavam od kuce. Nakon dvadeset dana ponovo su mi ostavili poziv da se javim u SUP Sjenica. Ja nisam bio tog dana kuci. Javio sam se sutradan Milu Nedicu. On je skocio na mene i psovao mi majku tursku, sto sam se obracao mom kumu Tomi, iz Boljara. On me je i spasio da me ne tuku. Mile Nedic me je poveo u salu, dao mi olovku i papir i naredio da pisem ko ima oruzje i ko se naoruzavao u SDA. Nisam mu nista napisao jer nisam ni znao".
Latif Hukic (1974) iz Ugla:
"Dana 9 decembra 93. godine, oko 16 sati, dosli su sa "bijelom nivom" pred moju kucu, Mile Nedic i Paunovic Dragan. Pozvali su mog oca, Saliha Hukica. Odmah je poceo da ga ispituje inspektor, Nedic. Reko mu: je posto je akcija razoruzanja u toku, dosli smo da nam das to tvoje naoruzanje da se ne bi ubedivali puno. Otac Salih, mu je na to odgovorio da nema nista od oruzja i kleo mu se svim kletvama. Nedic mu je reko kako su kletve nevazece i da mora dâ, sve sto mu bude trazeno. Posle nekoliko vremena i rasprave reko mu je inspektor Mile da iznese sve naoruzanje na put dok oni obave gore kod prodavnice nekakav zadatak. Otisli su "nivom" do prodavnice a mi ostali u kucu svi preplaseni a majka Mera, posto je srcani bolesnik, pala je u nesvest nakon cega je u kucu nastao vrisak kojeg cu se secati do groba. U takvoj muci inspektor Nedic i Dragan Paunovic opet su dosli pred kucu. Rekli su ocu: "Jesi l' odlucio da das sta?", Salih im je odgovorio da nema nista i da nikad nista dat im ne moze, jer ne poseduje nikakvo oruzje. Na to se Mile jako rasrdio opsovo mu Boga i reko mu ajde u kola pa ces dat tamo de svi daju. Dragan je na to reko: bolje da mu stavimo poziv za ponedeljak, njemu i sinu njegovom Medzidu, mozda se do tad smisli da dâ "smajser". Rekli su mu da ga je Salih doneo iz Sarajeva, kupio ga kod nekakvog Rasa Durovica. Ja ne znam ni sta je "smajser" ni ko je Raso Durovic rek'o him je otac Salih. On, inspektor Nedic, napisao je poziv Salihu i sinu Medzidu za ponedeljak i zaprijetio da ne ide slucajno bez "smajsera" u Karajukice. Otac je primio oba poziva, a oni otisli za Karajukice. Posle straha i neizvesnosti osvanuo je nezaboravni ponedeljak. Pred zoru Medzid Hukic, moj brat, nesto je iz kuce, jer je znao kako su prosli Braho, Abit, Sefket, Sadat, Taip i ostali unakazeni za sva vremena. Otac je uzeo poziv i bez Medzida otiso da se odazove po njihovoj naredbi. Oni su uporno trazili Medzida. Negdje oko osam casova ujutru, stigao je u Karajukice, gde ga je Nedic pitao: jesi l' sta doneo stari i gde ti je sin Medzid, on nam treba? On mu je odgovorio da oruzje nema, a sin ne smije da se javi. On mu je opsovo Boga i reko mu: gubi se odavde i donesi oruzje i sina ovde hocu da ti vidim. Bratu Medzidu nije savest dala da se krije, a otac da strada i sâm je pos'o istog dana te se javio. Kad su ga vidjli, odmah su ga preuzeli, a oca otherali odatle. Oko 13 sati vratio se kuci i reko mi da nije mogao vise da slusa vrisku, jauke i teror nad svojim djetetom. Opet se vratio u Karajukice, par puta tako. Brat Medzid je prebiven do krajne mere, cak i sa nosacem zastave su ga tukli. Tukli su ga po ledima i rukama i uporno mu trazili nekakav "smajser" koji nikad vidjeli nijesmo a kamoli imali. Nad njim je bilo izvedeno potpuno izivljavanje, davali su mu po neku pauzu da se navodno smisli, pa opetispocetka. Bio je vracan opet u salu, pa iznova muke nad mukama. Dok je on prezivljavao razne strahove otac Salih je to sve vani sluso i dozivljavao, samo on to zna kako. Posto je Medzid vec zanemogao, oni su ga kasno uvece pustili. Zaprijetili su mu da se ne udaljava od kuce i da mora barem nesto da dâ od oruzja. Bila je hladna noc, a on prebiven, jedva se u pomoc Salihovu od 70 godina dovuko do kuce. Kad se pojavio na vrata, njegov sin od tri godine poleteo je da ga zagrli, a on sav nemocan, pao je skoro na njega, nije mogo vise na noge stajat. Bio je sav modar po ledima, rukama, rebrima. Savijan u kozu, imao je pukotine na dva rebra i jaku povredu kicme, od cega je izvrsio operaciju kicme u Nemackoj, o cemu ima dokaze. Posle nekog vremena od privodenja, otiso je za Nemacku gde i sad zivi sa porodicom, tamo se lijeci od pomoci koju prima. Od onda se nije vracao u Jugoslaviju. Sa njim su bili privodeni: Bibic Hajro i Bibic Smail, kao svjedoci".
Elmaz Hukic (1938) iz Ugla:
"Dosli su decembra 1993. u moju kucu oko 12 casova, usli su kod mene u kucu i rekli: "Dosli smo da nam das sta imas od oruzja!" Rekao sam im da nemam nista od oruzja, a oni su me ubedivali da mi je bolje da dam oruzje nego da me vode u Karajukice u stanicu. Trazili su mi pistolj marke "SIG", ili tako nesto, ne znam tacno naziv pistolja. Rekao sam im da ja taj pistolj nemam i neka im ga da onaj ko im je rekao da ga imam. Rekli su mi da mi je bolje da dam taj pistolj nego da me oni vode u Karajukica Bunare. Ja sam im odgovorio da nemam taj pistolj i da im ne mogu dati ni cauru od pistolja, a on mi je rekao: daces ga kad te povedemo dole u Karajukice Bunare. I rekao je komandiru Draganu Paunovicu da mi napise poziv da im se javim u K. Bunare. Taj je razgovor obavljao i dalje Mile Nedic sa mnom. Komandir mu je rekao: ovoga staroga ostavi za sutra. On je odgovorio: on mi i treba danas. Skocio je na noge da izade napolje. Ja sam izasao za njim govoreci mu da nece dobiti nista, jer nemam. Obukao sam se i posao za Karajukice Bunare. Kad sam stigao u Karajukica Bunare, nasao sam se sa Sefkom Bibicem, i usli smo zajedno u kancelariju milicije. Mile Nedic je nazvao radio-stanicom da pita, da li sam stigao. Milicioneri, koji su bili tu, a bilo ih je tri-cetiri, pitali su me da li sam donio nesto od oruzja. Reko sam im da nisam, jer nisam imao sta da donesem. Rekli su mi sad ces nam dati, ja sam im odgovorio da nemam i da im ne mogu dati. U tome je stigao Mile Nedic i komandir Dragan Paunovic, usli su u kancelariju i pitao me je Mile Nedic: jesam li donio nesto od oruzja? Ja sam mu odgovorio da nisam, jer nemam nista od oruzja. Naredio je prisutnim milicionerima: vodite ga u salu. Sabit Bibic je bio u jedno cose. Milicioner, kojem ne znam ime, pitao je Sabita za koju stranku glaso, a on mu je odgovorio za seljacku stranku. On ga je dalje pitao jesi li donio pistolj? Sabit mu je odgovorio da nije donio pistolj, da ga nema. Jedan od ostalih milicionera je prisao kod mene i posto sam ja bolestan i bio naslonjen na stolicu, on me je pitao: drijemas li stari? Odgovorio sam mu: spavo bi malo, nasto mi je odgovorio: sad ces se naspavat. Ja sam mu odgovorio: teraj kako znas, u tome je stigla moja cerka koja je dosla za mnom u hodnik. Pitala je da li moze da mi da lekove da popijem, jer sam srcani bolesnik. Cuo sam kad su joj rekli da ne moze da ude unutra kod mene. Pozvali su milicionera i dali mi tablete da popijem. On me je pitao po koliko pijem tableta odjednom. Ja sam mu reko ti nisi lekar da mi odredujes koliko cu da pijem. Popio sam tablete i on je praznu casu i ostale tablete vratio mojoj cerki. Uveli su Sefka Bibica u salu, a mene su izveli u kancelariju. Kad sam usao u kancelariju, Mile Nedic je i otisao u kafanu. Komandir Dragan Paunovic nastavio je da me ispituje oko dva sata vremena. Reko mi je: Hukicu, daj nam pistolj da te ne bijemo. Rekao sam mu da nemam pistolj. Pitao me je za neke ljude da li oni imaju nesto od oruzja? Rek'o sam mu da je ne znam i da me ne interesuje ko sta ima. Rekao mi je, Hukicu, ti nista neces da nam kazes, vi imate vase ljude koji ce vam kazat ko sta ima. Jos malo me je ispitivao, a nije me bio, reko mi je bolje daj nego da te ponovo saljem u salu. Ostavili su vrata od kancelarije i sale otvorena, tukli su Sabita Bibica, a ja sam slusao. On je od batina kukao na glas. Rekli su mi slusaj sta se radi od Sabita i tebe to isto ceka, ako ne das pistolj. Poveli su me u salu, odmah su stigli pet milicionera kod mene, jedan me sproveo iz kancelarije u salu. Svi su se okupili oko mene sa pendrecima u rukama i poceli da se deru i psuju Bozju majku, da moram da dam pistolj. Ponovo sam rekao da nemam pistolj i da ne mogu dati. Ponovo su me vratili u kancelariju i tu bese Mile Nedic, on me pitao i jesam li se smislio. Reko sam mu da nemam zasta da se smislim, jer nemam nista od oruzja. Rekao mi je sad ces dati, ja sam mu odgovorio: teraj kako znas. On mi je na to reko prodaces kravu, i kupices i donijeces mi. Ja sam mu odgovorio da niti cu prodat kravu, niticu kupit oruzje, niti cu mu ista donijet. Mile je skocio na noge prisao mi je licem u lice i rekao, gledaj me u oci, ja sam mu odgovorio da cu ga gledat tri dana ako treba. On me je poceo udarat boksovima u predelu stomaka govoreci: da ce mi jetru istetiti, i ja sam mu rekao ona je istecena. Od tih udaraca sam dobio bruh i dan danas nosim te posledice. Udario me je u pupak boksom i od tog udarca mi je ostecena tenka pored pupka. Sve ove posledice nosim od udaraca Mila Nedica. Poveli su me ponovo u salu. Sabita Bibica i Sefka Bibica su pustili kuci, a ja sam i dalje ostao tu i vodili su me iz sale u kancelariju i obratno iz kancelarije u salu, prijeteci mi batinama a vise me nisu bili. Iz sale su me ponovo odveli u kancelariju. Prolazeci kroz hodnik, video sam brata Abaza da ceka ispred vrata. Onda su i njega uveli u kancelariju i rekli mi: hoces li da ti bijemo brata, za tebe i za njega, ili samo njega? Odgovorio sam: nazalost ovo sto radite od nas, mogli ste posebno brata a posebno mene da bijete. Abazu su naredili da se previje preko stolice, Abaz him je rekao kako vam odgovara, a oni su se nasmijali. Naredili su mu da se ispravi. Komandir je dofatio pendrek u ruke, rekao mu je ispruzi ruke, dva puta ga udario po desnoj ruki, a dva puta po lijevoj ruki. Onda ga je udario pendrekom bodimice u rebra. Onda je seo na stolicu pored njega i udario ga pendrekom po nogama (po prstima). Svi su se okrenuli prema meni i opsovali majku i Bozju majku, tvrdoglava coveka. Mile Nedic mi je rekao: uzeli smo pedeset i sest (56) komada oruzja, a ti mislis da preteknes i ponovo mi opsovo Boga: daces ga. Ponovo su nas poveli u salu, mene i brata i rekli nam da se dobro razmislimo. Abazu su rekli da donese pistolj "tetejac",on je rekao da nema, imao je pusku neispravnu i nju je dao, a pistolj nema. Naredili su nam da ne smijemo medusobno razgovarat. Dosli su i mene izveli pred vrata, a Abaz je ostao u kancelariju, komandir je otisao u salu, onda je dosao kod mene napolje. Rekao mi je: nemoj, Hukicu, da se odbijas od kuce, rekao sam mu, nemoj vise da mi dodes kuci da mi plasis familiju, ja sam tu i povedi me de god hoces. Onda mi je rekao idi kuci i ja sam mu odgovorio ne smijen ponoci da idem sam. Jer sam bolestan covek. On mi je rekao: da neces ja da te povedem. Ja sam mu odgovorio kako god si mi naredio da dodem tako me i povedi kuci. Pitao me je de ti je ona cerka, Ja sam mu rekao da ne znam de je. A onda sam ga pitao sto mi ubi brata, a ja da gledam, i rekao sam mu da moj brat nema taj pistolj sto mu trazi i rekao sam mu da ja garantujem glavom da on nema taj pistolj, jer on nema hljeba da se hrani a ne da kupi pistolj. I molio sam ga da mi pusti brata. On je usao u kancelariju i pustio mi brata. Kad smo se odbili tridesetak metara, video sam cerku da me ceka na stotinak metara udaljena od Karajukica Bunara. Kad smo stigli kod nje, ona nas je srela placuci, poljubila je od radosti i mene i moga brata".
Sefket Hukic (1953) iz Ugla:
"Oni su dosli decembra mjeseca 1993. godine kod mene, kuci pravo. Trazili su mi automatsku pusku, 150 metaka i "rapove". Ja sam se nasmejao zbog toga: jer da sam znao za tu akciju, ja bi im dao da sam imao. Ja sam bio primeran kao omladinac, vojnik, rekao sam im. U to vreme bio sam u Nemackoj tako da misam znao o cemu se radi kada su me pitali. Njima sam objasnio da nisam bio ovde vec u Nemackoj. Oni su rekli da sam pripadnik SDA i da su pohvatali glavne pripadnike SDA. I da su oni dali spisak ko poseduje oruzje, mada to nije bila istina. Ja nisam pripadao ni jednoj stranci u to vrijeme, ali sam rekao da pripadam. Ali da sa strankom nikakave veze nisam imao. Oni su kazali da ne bi mi duzili dugo da ti to nama das i da se spremis da podes sa nama, ponesete dokumenta i malo para, jer ce vam trebati. Podite sa nama od Karajukica pa ce te onda dalje za Sjenicu, Novi Pazar, Kraljevo, otuda vam niko ne garantuje da ce te se zivi vratit. Deca su i zena poceli da vriste, ja sam mirno poso za njima. Zena je dobila onda slom zivaca, stres kako da nazovemo od tada i danas ima pritisak od 180-220, nikako ne moze da se smanji, ne moze da joj se pomogne, tako da je to za mene ogroman gubitak za jednog primernog gradanina i omladinca. Ja sam, isto tako, zivim pod sokom od tog vremena, bolestan sam. Rekao sam Milu Nedicu, onda komandiru isto, da oni imaju radio-stanicu, da pozovu SUP, budem li bio svedok na sudu ikome ikad, a ne okrivljen, garantujem moralno i materijalno, ako se to bude naslo kod mene, neka sve prevrnu, neka pretraze, ako se ikad ispostavi da se streljam javno. Na to sam dobio odgovor i to mene najvise boli danas. Mile mi je rekao, kada sam mu rekao da pozovem SUP, da ispita moje karakteristike. On je rekao da on nije maticar i da mu je tesko da progovori dve, tri reci u MUP-u. A da mu nije tesko da mi razbije dva tri rebra. Onda su me poveli u Karajukice, pozvao je druge da me preuzmu. Preuzeli su nas i odveli tamo mene i jednog rodaka starog koji je umro odmah, par meseci posle toga, a ima vise njih koji nisu zivi. Tamo je bila sala mesne zajednice koja je koriscena za ta njihova nedela. Tu je bilo jos pet sest njih, bio je Taip Seforovic, Abit Kuc, Sadat Kuc, Ibrahim Hukic, koji je prizno djelo a nije posedovo tacno se dokazalo. Bili su pretuceni, krvavi. Ne sjecam se imena, samo za Dragana, a drugima nisam znao ime. Kasnije sam saznao. Tada je Penda sa svojom ekipom usao u ispomoc da tuce nevine ljude. Onda su poceli da me varaju, njih je bilo osam, koliko se sjecam. Izuo sam se bos, naredili su mi, jaknu mi skinuli, ost'o sam u kosulji. Hladno je bilo isto, udarali svi psovali tako lose i pogrdne reci tako da ne bi mogo da izgovorim ni pred drugom, Tursku majku. Predstavljali su se medu sobom kao da nisu odavde, vec kao iz Beograda, Srbije i sl. Tukli su me mnogo puta, bio sam onesvijescen. Punih sest sati su me tukli. Odmarali se. Na smenu tukli, kvasili, zalijevali vodom da me otrijezne. Onda je ovaj Ibrahim Hukic priznao da ima pusku a nije posedovo tako da bi spasio zivu glavu. Reko je da to ima, ali da mu nije tu vec u Crnu Goru. Da bi mogao da ode da iskoristi priliku da pobegne preko granice. Takoje i uradio. Ostavio je zenu i decu i nikad se vise nije vratio. Onda je on mene priso i rekao: vidis li kako je on priznao al' ti trebas malo vise da se bijes, a ti ne mozes da podneses koliko mi mozemo da bijemo. I nastavili su ponovo sa tucom tako da ni danas ne znam koliko puta sam bio onesvescen i koliko sam se puta otrijeznio. Pala je vec noc, onda je dos'o Dragan Paunovic i pitao me sta je to s' tobom. Ja sam ga preko svega toga zamolio da uzme pistolj da me ubije, da me ne mrcvare, jer mi je svega bilo dosta i on se nasmijao samo i otisao. Rekao je samo: spasi se sam, daj sta ti traze. Reko sam da li znaju gde ja to oruzje mogu da kupim, samo da bi se spasio. Imate vi toga za pretek, dobio sam odgovor i izasao je vani. Onda je doso Nedic. Isti nacin bio je sa njim. Noge su mi bile vec zatekle, nisam mogo da obujem cipele, bilo je hladno. Na kraju je rekao: da moram da rodim pusku. Kad je vec primetio da sam vec ono do kraja iscrpljen reko mi je da idem kuci, i da se ujutru u osam sati opet javim. Ja sam njemu reko: da ne mogu da odem kuci, jer sam skoro bio nepokretan. On mi je na to odgovorio da me on odveze kuci. Opet sam mu za to bio zahvalan. Ja sam to odbio. Imao sam tu prijatelje koji su me uz put nasli i dovezli me do kuce, jer nisam mogo da idem. Onda su dosla moja braca iz Novog Pazara, a najstariji brat Kambo, bio je vec uhapsen. Poveli su me kod doktora i tu mi je pruzena prva pomoc. Od lekara sam dobio odgovor da su mi tri rebra polomljena, desni bubreg spusten. Bio sam nepokretan nekoliko dana. Sinu sam reko da ide u svijet da mu se ne bi desilo kao i meni. Nesposoban sam za rad. Doktor Zatric mi je rekao da sam 70%-80% nesposoban. Kad sam ga zamolio da mi da lekarsko uverenje on nije smeo da mi da kako ne bi imao posledice ima i materijalnu stetu".
Daut Lekic (1970) iz Ugla:
"Dana 5. maja 1993. u jutarnjim satima, do moje kuce stiglo je pet terenskih vozila policije. Tog jutra rano sam ustao i namirio stoku i poterao prema polju, na ispasu. Vratio sam se, na povratku prema kuci, na jedno 100 metara izdaleka, vidio sam nekakve ljude rastureni oko moje kuce, negde dva coveka, negde tri, negde jedan. Kad sam prisao na jedno cetrdeset metara, prepoznao sam te ljude, to behu sve policajci iz Sjenice, vidim svi naoruzani automatskim puskama. Kad sam prisao na jedno pet metara, rekao sam im: "Dobro jutro ljudi kako ste?" Prisao je jedan i rekao mi: "Ruke uvis, vadi sta imas iz dzepova". Rekao sam im nemam nista, imam samo ogledalo i cesalj. Ovaj mladi policajac pitao me je, odakle izbi sto te mi ne vidosmo. Ja sam im odgovorio: potero sam stoku na pasu. U kojem pravcu si je oterao? Ja sam mu pokazao taj pravac. On mi je rekao lazes, ti si bio na drugi put negde. Ja sam mu odgovorio da na nikakvom putu drugom nisam bio. Taj mladi policajac neko vrijeme se odvojio od mene. To je sve bilo povise kuce moje. Drugi, stariji policajac, prisao mi je i pitao me je na lijep nacin, imas li pistolj, ako imas daj nam ga, da zavrsimo odmah posao, jer vidis da nas ima dosta. Ja sam mu odgovorio da nemam nikakav pistolj. Vidim setaju krugom oko moje kuce, vidim i nacelnika SUP-a Nikolu Lukovica i on zaviruje ponegde. Mene nisu dali da udem u svoju sobu. Na kraju trazili su da neko potpise od nas zapisnik, tu mi je bio stariji brat ispred mene. Otac je prisao pored jednih kola, brat mi stariji, video da taj sto potpisuje, pise da nije nadeno nista. Otisli su prema skoli, jer gore je bilo jos kola na pretres kod Deda Sabaredzovica. To mi resenje sedi, sto su oni potpisali da nije nadeno nista kod Sahina Lekica. Nakon 15 dana dosao je Dragan Paunovic, sa jos trojicom policajaca, u pretres kod Hasa Lekica. Toga dana bio sam sa ovcama na pasnjaku u brdima, prema Dolicama. Kada sam se vratio u neko vrijeme od ovaca, da rucam, bilo je negde oko pola jedan po podne. Isao sam putem od sume prema mojoj kuci. A pored Hasove ukutnice, primetio sam sa strane policiju kako seta po Hasovoj ukutnici, kako vrse pretres. Nakon nekog vremena otisli su putem Karajukica Bunara. U tim minutima poslao sam majku, gore kod Hasa, da vidi sta se gore desavalo od strane policije. Ocekivao sam je dok se vratila od Hasa amidze mi - stigla je i kaze mi da su nasli nekakve metkove od puske i pistolja. Pitali su Hasa cije je ovo, on im je odgovorio da on ne zna nista cije je to. Pitajte moju cerku, eto tu je, zove se Hetka. Hetka, ciji su ovi metkovi, koje ovo ostavio ovde? Ona je rekla da su moji i da sam ih ja ostavio kod njihove kuce. Policija je uzela municiju i odnijela. Ja kazem: pitajte Hetku, ona ima tri sina da l' je ona mene vidjela dal sam ja to ostavio. Nit teretim Hasa nit teretim Hetku. Ja se kunem u jedno moje dijete da ni Haso ni Hetka nisu vidjeli da sam ista odnio i ostavio kod njih. Oni su se uplasili od policije, pa samo na mene rekli da je to moje. Posto je policija prije dolazila kod mene, to je neko ostavijo, to niko ne zna cije je. Neka kaze Dragan Paunovic ko ga je slagao da sam ih ja ostavijo. Nemoj da krije tog coveka on je dosao na pretres po narudzbini jednog cinkarosa. Odmah to vece su se vratili kod nas Dragan Paunovic i Radak, pitali su mi oca: gde su ti sinovi, evo im poziv da se jave - da daju izjavu to je bio petak - a poziv je ostavio za ponedeljak. Ni ja ni brat nismo otisli po tom pozivu da se javimo u policiju u Sjenicu. Nakon dva dana ponovo je dosao Dragan Paunovic i ostavio mi je poziv da se javim sutra u Karajukica Bunarima. Stariji brat mi je bio otisao za Njemacku. Ja sam sutra otisao i javio se Draganu u kancelariju u Karajukica Bunarima. Saslusavao me je i na kraju rekao mi da imas pet minuta da se smislim da dam pusku i pistolj. Ja sam mu odgovorio da nemam to da dam sto mi traze. Rekao mi je da pruzim ruke. Ja sam ih pruzio, on je izvadio lisice i stavio mi ih na ruke i rekao mi je da podem sa njima. Ja sam ustao, izasao iz kancelarije i usao u kola. Krenuli smo putem prema Budevu. Kada smo stigli do cesme izvan Bioca, naredio je kolegi, njegovom Radaku, da zaustavi auto i da ga ugasi, on je to uradio po naredbi Draganovoj. Uzeo je palicu ispred volana i poceo me je udarat po rukama, nisam mogao da stignem da ih brojim - koliko mi je dao. On je udarao sto nisam imao da mu dam pusku i pistolj. Posle udaranja naredio je vozacu da upali auto i da krene, sto je ovaj i uradio. Stigli smo u Budevo oni su izasli, mene su ostavili u kolima. Sunce - 40 stepeni, a ja se kuvam u kolima. Sedeo sam neko vrijeme posle toga prisao je Danko policajac, obucen u trenerku, i rekao mi je: okreni se bog te jebo, lako je tebi ti imas para, svercujes sa municijom. Ja sam samo cutao, nista mu nijesam odgovarao. Pokusao je da me sveze iza zadnjeg sedista nije mogao to da uradi, opet mi je svezao ruke i zakljucao auto. Opet, nakon nekog vremena, dosao je mladi policajac i otkljucao i rekao mi je: hajde momak, moram da te vodim gore u stanicu. Gore u stanici sedeli su svi policajci, vidim Dragan sedi pored stola i pusi. Rekao mi je sedi i pricaj istinu. Ako te potegnem ovom palicom po glavi, videces kako je. Ja sam mu odgovorio, da sam sve pricao, da vise nemam sta: to sto mi trazite, to ja nemam. Namignuo je svome policajcu i sednuo je iza mene nakon nekog vremena osetio sam kada mi je stigao udarac u leda. Udarac je zadat bodimice. Posle ovog posla, usla su dva oficira - jedan je bio major, a jedan kapetan, koliko sam ja mogao da prepoznam. Isterali su me vani i svezali me za klupu. Posle izlaska oficira iz stanice, Dragan mi je donio papir da napisem izjavu. Ja sam to uradio i posle te izjave pustio me je kuci. Nakon dvije godine doslo mi je da se javim u sud na poziv poslat od suda i potpisan od presednika suda Verice Vasojevic. Osam puta sam isao na sud. Osuden sam tri meseca uslovno i novcano 250 dinara 1996. godine. To je bilo negde oko 50 maraka. U aprilu mesecu 1995. opet mi je Dragan Paunovic slao poziv da se javim, to sam ja ucinio dva puta. Nakon saslusanja pokusao je da me posalje u Novi Pazar sprecio je to Kambo Bibic. Dvadeset i sedmog maja 1993. su me udarali po rukama i po ledima. Ja posledice osecam u cijelim rukama, cijela strana leva leda, bubrezi me bole. Osecam groznicu u sebe, tresem se kao da sam na struju seo. Ovaj udarac u ledima osecam grozno, kao da si mi cijelu kucu stavio na tom mestu, najvise osecam uboj nakon promene vremena, u rukama ne mogu nista da nosim, niti smem da drzim. Sve se ovo da videt putem medicine ako se smatra da ja ne pricam istinu. Ne bezim, da se sretnem na sudu sa Draganom Pavlovicem. U leda udario me je palicom Vaske iz Brnjce, zet Cvela Kuca, iz Boljara. Od mene toliko".
Redzep Bibic (1946) iz Ugla:
"Otac sam sedmoro djece, od toga cetvoro maloljetnih. U subotu, 4. oktobra 1997. godine, negdje je u ranim jutarnjim satima, oko sest sati, milicioner Dragan Paunovic dosao je kod moje kuce i trazio me. Vecina ukucana je spavala. Ja sam bio na polju kod stoke, a moja zena Rahima u kuci. Nakon poziva Rahima je ustala i izasla na polje. Izdiruci se na nju, Paunovic je trazio mene. Kako se mnogo uplasila, moja zena je rekla da ja nisam kod kuce, vec kod cerke u Tocilovu. Nakon toga, milicioner Paunovic je napustio moju kucu porucujuci da se cim dodem kuci, javim njemu u policijsku stanicu u Karajukica Bunarima. Kad sam usao u kucu, zatekao sam majku i zenu, koja je srcani bolesnik, kako placu. Pitao sam ih sta im je. Zena mi je rekla da je dolazio komandir i da mi je porucio da mu se odmah obavezno javim. Predhodno su mi iskljucili vodu, i ako nisam imao 20-dinara. Ja sam imao vodomer i rekao sam Draganu: "Komandire, pustite mi vodu, vi znate da su mi majka i zena bolesne i da im je voda neophodna. On mi je rekao da ne prikljucujem vodu, inace cu imati posla sa njim. Nakon toga sam isao kod direktora Vodovoda u Karajukica Bunarima Jakonjic Dionisija. Direktor Jakonjic, iako sam ga u tri dana trazio najmanje desetak puta, krio se od mene, odbijajuci da razgovora samnom. Ja sam nakon toga sam prikljucio vodu, dana 3. oktobra 1997. godine, dan prije nego je komandir Paunovic dolazio pred moju kucu. Cim mi je zena rekla da me Paunovic trazio, odmah sam posao do njega. Pred stanicu milicije (prostorije MZ K. Bunari) sam stigao oko sest sati i 30 minuta. Obzirom da sam mislio da me zove zbog vode, sa sobom sam ponio i vodomer. Paunovica nije bilo tu. Kad je stigao iz poste, usao je u prostorije milicije, a za njim i ja. Pitao me je na pocetku da li sam prikacio vodu. Rekao sam da jesam, jer mi je voda bila neophodna. Kako je gledao kroz prozorsko staklo, gledao je konja koji se nalazio u dvoristu skole. Okrenuo se prema meni, ja sam stajao mirno, ne ocekujuci da ce me udariti. Prisao mi je, psujuci mi Boziju majku i Boga, govoreci zasto pustam konja. U tom trenutku me je udario sakom u predjelu slepocnice. Prvi udarac me je osamutio, a onda sam podigao ruke prema glavi. On me je udario jos nekoliko puta. Nakon toga rekao mi je da ga sacekam pred vratima, sto sam ja i uradio. Pred vratima sam cekao jedno pola sata. Dragan je onda doveo direktora Vodovoda. Uveli su me u prostorije Vodovoda i pitali me da li cu da platim vodu. Rekao sam da hocu, ako sam duzan. Platio sam 71 dinar, po mom misljenju ono sto jos nisam potrosio niti sam bio duzan. Direktor Jakonjic mi se drao, isto kao Paunovic, i ja sam pretpostavljao da ce me komandir Paunovic opet poceti udarati. Ja sam mu dao nov vodomer za ugradnju i platio ukupno 216 dinara. Koliko god mi je trazio novca ja sam mu dao jer nisam smeo da se bunim, plaseci se dalje torture i batinanja. Nakon sto sam izasao, molio sam da mi prikace vodu sto je sa jednim radnikom uradio nakon dva-tri sata. Moram se obratiti ljekaru a za ovo sto mi se desilo, zalicu se svim organizacijama i institucijama i zastitu svojih prava potraziti na sudu. Ukoliko bi me Paunovic ponovo pozvao, nikad mu se ne bih javio, obzirom da znam sta me kod njega ceka".
Hukic Selim (1956) iz Ugla:
"Juna 2001. dosao je Dragan Paunovic, komandir policijske stanice Budevo i pitao me gde mi je sin. Reko sam da ne znam. "Kako ne znas, a otisao ti je pro brda i naoruzao se!" Reko sm mu da to nije tacno: Ja sam siromah, imam sestoro sitne djece i cuvam tudu stoku kako bi iih prehranio, a otkud mi da kupim oruzje. Naredio mi je da podem sa njim u policijsku stanicu Budevo pa da tamo raspravljamo. Rekao mi je: hajde do "nive" i napisao mi poziv. Javio sam se sutradan u Budevu. Otisao sam oko 10 sati. Bio sam sam sa Draganom Paunovicem u njegovoj kancelariji. Rekao sam da ne znam de mi je sin. Pitao me jesam li doveo sina. Rekao sam da ne znam gde je, a on mi se drao: Ko te je naucio da ne postujes zakon? Odgovorio sam mu: Dragane, ja postujem zakon. Za mene postoji drzavni zakon, a ne Draganov. Uzeo je onaj dugacki pendrek i udario me preko nosa i zuba. Oblila me krv. Rekao mi je da sednem a nakon nekoliko minuta mi je dopustio da se operem, a onda izadem. Otisao sam kuci. Zub mi je bio raskliman i nakon dva dana mi je ispao. Umio sam se i vratio se ispred stanice. Trazio je pistolj. Kasnije sam sam saznao da se moj sin Hukic Zekrija, prije nekoliko, povredio tudim pistoljem. Igrali se i on se povredio. Nakon nekoliko vremena naredio mi je da moram da dovedem sina. To mi je napisao na isti poziv. Reko sam mu da ne znam gde mi je sin, a ako mu treba neka ga trazi pa nek mu on prica ciji je pistolj. Sutradan se nisam javio po pozivu. Vlasnik pistolja, Hukic Iljaz je predao taj pistolj i vise me nisu zvali".
Hafiz Burovic (1958) iz Citluka:
"U ponedeljak 27. decembra 1993. trazili su mene i brata mi Aliju, trojica milicionera Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Ja sam ih ponudio da udu u kucu na kahvu, na sto je Mile odgovorio da prvo ima nesto da zavrsi sa nama, pa onda ako sta bude za kahvu uci ce. Trazio nam je nekakvo oruzje. Mi smo mu rekli da nemamo nista, na sta je on rekao Draganu da nam napise i uruci poziv da se javimo u SUP u Sjenicu, u utorak 28. decembra 1993. u sedam sati. U utorak smo se javili u SUP. Ja sam usao u Nedicevu kancelariju. Bio je tu Vlade Vranic. On me pitao ko sam, a posto sam mu rekao, izasao je vani. Nedic je usao sa pendrekom i pitao me: "Jesi li donio oruzje?". Odgovorio sam da nemam nikakvo oruzje, a da sam ga imao dao bih juce. On se zaleteo i udario me palicom po lijevom ramenu, po ledima. Potom me je udario sakom po licu i opet pendrekom po ramenu. Opalio mi je samar i rekao mi da imam tri minuta da se smislim, okrenuo se i opet me udario pendrekom po ledima, ali sam ja taj udarac izbjegao pa me zakacio po donjem delu tijela. Izmakao se malo i rekao mi: "Tvrdoglav si ti, omeksacemo te mi". Izasao je i otisao u susjednu kancelariju, gdje mi je bio brat Alija. Otisao je njega da bije, jasno sam cuo udarce pendrekom i tihe jauke brata mi. Ponovo je usao kod mene, osamario me i udario pendrekom po desnom ramenu. Rekao mi je da sam navodno obukao troje pantalona da me ne bi bolelo. Odgovorio sam da imam samo jedne pantalone i da nema razloga da nas bije i zlostavlja. Otisao je ponovo kod Alije. Kad je izlazio rekao mi da obucem jaknu koju sam predhodno na njegov zahtjev morao skinuti. Kad je Alija dosao, rekao nam je da imamo rok do 18 sati navece da se smislimo i da donesemo oruzje. Porucio nam je da se u 18 sati javimo njemu u Budevo. Nakon toga pusteni smo, nako 40-ak minuta provedenih u SUP-u, kuci".
Alija Burovic (1954) iz Citluka:
"U ponedeljak 27. decembra 1993. oko 15 sati dosli su njih trojica milicionera - Milan Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan, pred Hafizovu kucu. Trazili su mene i mog brata Hafiza. Mile Nedic je bio u civilu. Izasli smo obojica, a Hafiz ih je pozvao u kucu na kahvu. Rekli su: prvo moraju jedan posao da zavrse s nama, pa onda ako bude za kahvu, uci ce. Rekli su da su dosli povodom nekakavih automatskih pusaka. Rekao sam im da mi to nemamo. Nedic je rekao "nemojte se mangupisati, bolje sad dajte nego da vas vodimo". Opet sam ponovio da nemamo nikakvu automatsku pusku, a niti bilo sta drugo, na sto je Nedic rekao Draganu Paunovicu: da nam napise i uruci poziv da se javimo u SUP Sjenica, u osam sati narednog dana. U stanicu milicije, u Sjenici, smo se javili u sedam sati izjutra. Nedic nas je pitao: jeste li se smislili? na sto smo mi odgovorili da nema sta da se mislimo. Jedno vrijeme cekali smo u hodniku, nakon cega nas je Nedic pozvao u jednu sobu. Hafiza je uveo u njegovu kancelariju, a mene u salu, i rekao mi da imam tri minuta da se smislim. Rekao sam da nema sta da se smislim i da sam imao sta vec bih ga dao i ne bih dolazio ovdje. Izasao je i otisao u svoju kancelariju, gdje je bio Hafiz. Tukao ga je neko vrijeme, cuo sam udarce. Onda je usao kod mene i opet me pitao jesam li se smislio. Ponovo sam mu ponovio da nemam sta da se smislim, kad nemam, na sto me je on udario pendrekom u rame, pa onda sakom u predjelu glave, u vilicu. Pao sam. On mi je prisao i rekao mi da skinem sve sa sebe i dobacio mi "mislis, ako si se tako obukao da te nece boleti". Ja sam skinuo jaknu a on me je udario jos tri puta pendrekom po ledima. Rekao mi je da imam tri minuta da se smislim i ponovo otisao da bije mog brata Hafiza. Kad je ponovo usao kod mene, odmah me udario pendrekom po glavi. Pao sam izgubio sam svijest. Pokusavao sam ustati kad sam osjetio jak udarac pendrekom u zeludac. Osamario me jednom i dva puta me udario pendrekom u predjelu stomaka. Nakon toga mi je rekao da pokupim odjecu sa stola i da dodem u njegovu kancelariju kod Hafiza. Tamo nam je rekao da imaju informacije da mi posedujemo oruzje i da nam je rok da ga do sest sati navece predamo miliciji u Budevo. A da smo zasad slobodni. U stanici milicije u Sjenici zadrzani smo oko 40 minuta".
Kurtovic Alija (1962) iz Sugubine:
"Marta 1994. radnici SUP-a Sjenica Miloje Rajkovic i jos neki, dosli su pred moju kucu i, s obzirom da nisam bio kuci, nasli su me u Pomorac i trazili od mene da dam pusku. S obzirom da nisam imao nikakvo oruzje, ostavili su mi poziv da se sutradan javim u osam sati u SUP-Sjenica. U zakazano vrejeme sam se javio, odveli su me u sobu za cekanje, gdje se nalazilo vise ljudi, od kojih sam prepoznao Fevziju Safica, Mustafu Dzigala, Fadila Niksica. Kad sam dosao na red, Miloje Rajkovic me odveo u kancelariju Mila Nedica. Kad sam usao, opsovao mi je tursku majku i udario me pesnicom u predjelu stomaka. Nakon toga mi je naredio da se okrenem ka cosku, prisao mi s leda udario me pozadi glave i ja sam udario glavom o zid. Glavu mi je oblila krv. Nakon toga mi je dao voljno pet minuta: da razmislim da li cu dati nepostojecu pusku ili ne. Kad sam rekao da nemam pusku da dam, drsko mi je naredio (napisao poziv) da se javim u SUP-Novi Pazar, u sobu broj 25, gdje su prljavi posao obavljali Goran Rosic i Milic Karlicic. Prije nego sam izasao, posto sam bio sav krvav, Miloje Rajkovic me je izveo i prao mi krv sa lica, kako bi prikrili tragove. I nakon pranja krv je i dalje tekla, bio je cetvrtak, narod se okretao i gledao u mene. Nakon toga sam se odazvao pozivu u SUP-Novi Pazar, zajedno sa Hidom Lakotom, gdje su me psihicki zlostavljli dva puta. Posle toga vise me nisu pozivali, a i nisam dao oruzje, jer ga nisam ni imao".
Ramiz Totic (1957) iz Ursula:
"Nas oko stotinak mjestana iz mjesne zajednice Kladnica radili smo 29. avgusta 1993. kod jednog Cacanina na njivi, vadili krompir. Doslo je do prepirke izmedu Seada Halilovica iz Ursula i jednog Srbina, zbog vode. Sead je, naime, donio kanister vode za pice i prvo ga ponudio mom bratu Jusufu. To je ostalo krivo Milikicu. Opsovao je Seadu "turskoga boga", na sta mu je ovaj uzvratio psovanjem Isusa i krsne civije i na tome se sve zavrsilo. No, posto ovaj Milekic ima sina milicionera, milicija je odmah bila upoznata sa slucajem. Negdje oko 9 i 30 dosla su tri milicionera. Jedan od njih je pucao u vis, kako bi nas zaplasio, dok su druga dvojica poceli udarati mog brata Jusufa, koji im se opirao i zajedno sa Sucrom Muhovicem uspio pobjeci. Na mjesto dogadaja je nakon izvjesnog vremena doslo jos pet policijskih kola sa jos dvadesetak milicionera. Svi su bili naoruzani automatskim puskama. Pokupili su nas u gomilu i onda poceli udarati rukama, nogama, palicama i puskama. Nisu birali da li udaraju zene ili djecu, tukli su sve od reda. U znak upozorenja ispalili su i nekoliko rafala tik iznad nasih glava. Nakon toga posli su u potragu za Sucrom i Jusufom. Mene i brata mi Nura su priveli u sjenicki SUP. Moju, Jusufovu i Sucrovu kucu su istoga dana blokirali i izvrsili pretres u njima. Na mojoj kuci su odvalili dvoje vrata i onda izvrsili pretres u njoj. U Stanici milicije, u Sjenici, su me te noci tri puta izvodili i bili pesnicama dobacujuci mi "Postovacete vi zakon Srbije". Ujutro su me pustili kuci. Obratio sam se doktoru u bolnici i za potrebe Suda uzeo ljekarsko uvjerenje".
Papic Bahto (1965) iz Ursula:
"Meseca avgusta 1995. godine, u kafani Misa Muminovica, sedeli su Avdo, Fadil, Faik Papic. Nakon obavljenih obaveza u gradu ja sam im se pridruzio. Sjeduci sam uocio da su tri osbe susjednog stola u prilicno pijanom stanju. Nakon 15-ak minuta jedan od njih je bez ikakvog razloga uperio pistolj u Avda. Ne znajuci ko su i sta su, usljed straha i panike, pokusali smo da se odbranimo i zastitimo, zbog cega je doslo do komesanja i agresivnog ponasanja sa njegove strane. Nakon toga doslo je dvoje-troje kola policije i 10-ak policajaca, na celu sa komandirom Popadicem. Ne trazeci nikakvo objasnjenje za ono sto se desavalo u kafani, ko je izazvao svadu, usledilo je batinjanje palicama, pesnicama, nogama, svih nas, po svim dijelovima tijela. Bez obzira sto nije pruzan nikakv otpor, cak smo se u pocetku radovali da je policija tu i nadali se da ce nas zastititi od napadaca. Medutim, napadaci tom prilikom nisu ni taknuti, a umjesto njih su batine su dobijali napadnuti. Usljed silnih batina Avdo je izgubio svijest i bio izbacen u takvom stanju ispred kafane. Bio je povrijeden i Fadil pa su Avda i Fadila odvezli u Dom zdravlja, a mene i Faika su pritvorili u stanicu policije u Sjenici, a zatim kasnije i nas prebacili u Dom zdravlja. U toku pritvora bili smo batinjani i vrijedani, psovani i ponizavani na najgrublji nacin. Tesko povrijedeni Avdo i Fadil su iz sjenicke bolnice, iste noci upuceni u bolnicu u Prijepolju. Nase izjave o dogadaju i izjave svjedoka nijesu uvazavane niti prihvacene. Nakon nedelju dana od dogadaja, izvedeni smo pred sudiju za prekrsaje, uprkos ljekarskim uvjerenjima, vidljivih povreda, izjava nas i svjedoka, osudeni smo po izvjestaju koji je dala policija i to: Avdo -50 dana, Fadil - 35. a ja i Faik - novcano. Nakon placenih i odlezanih kazni, protiv Avda, Fadila i Faika voden je sudski spor u Novom Pazaru, prema optuznicama policije, cime su osudeni na zatvorske kazne oko jedne godine, zalbe na sudsku presudu nisu uvazene".
Nusret Muhovic (1963) iz Ursula:
"Krajem aprila ili pocetkom maja 1999. godine, datuma se tacno ne secam, policajac Rajevic Fikret, sa jos dvojicom policajaca, dosao je kod mene kuci i bez ikakvog objasnjenja rekao mi da podem sa njima u policijsku stanicu. Takode su mom komsiji Mizu Halilovic, naredili da pode sa nama. To smo mi i ucinili, trazeci odgovor zbog cega nas vodi. Rekao je dobice te obavestenje dole. Kada sam stigao u stanicu, sacekao sam dok nije dosao Mizo. Za to vreme cekanje nije me dirao. Kada je dosao Mizo, rekao nam je da stanemo uza zid. Kratko smo stajali a ond nam je naredio da legnemo na patos, licem okrenuti prema betonu. Onda je usledilo njegovo samaranje i udaranje pesnicam. Pokusavao sam da se zastitim ali bez uspeha. Mizo je odmah legao, a ja sam odbio u pocetku da legnem, sto je njega dodatno razjarilo. Da budem iskren: njegovo udaranje nije dugo trajalo od prilike pet do deset minuta. Bio sam osamucen od udaraca ali nisam bio u nesvesnom stanju. Svaki put bi me ispravio a onda bi me udario. Kada je zavrsio udaranje, rekao nam je: izlazite, idite kuci. Niti smo zbog necega saslusavani, niti smo davali kakvu izjavu, niti nas ko vise pozivao, na tome se sve zavrsilo i ako ja i danas ne znam zbog cega se sve to desilo".
Spaho Kurtanovic (1940) iz Tuzinja:
"Pred kucu su mi 1994. dosli Milan Nedic, zamenik Paunovica, i jos dvojica policajaca. Trazili su mi dve puske - automatsku i srpsku pusku, kao i jedan pistolj. Posle ubedivanja (puske nisam imao, pistolj sam dao), poveli su me u Karajukice Bunare. U K. Bunarima Nedic me bodimice pendrekom udarao u leda i rebra, te me psihicki maltretirao. Trazili su mi pusku, a ja sam trazio da je kupim i da im je dam, ali to nije pomoglo. Ta tortura je trajala 15 dana i taj zamenik Paunovica me je tukao. Mile mi je urucio poziv i ja sam otisao u Novi Pazar. Od 9-13h su me psihicki maltretirali, kasnije su me tukli. U sobi broj 25 su me tukli, ali ne znam koji su, samo sam cuo da zovu Karlicica. Tukli su me beskonacno, po licu, po rebrima, pa pendrekom po ledima. Dva puta sam ulazio i izlazio, non-stop su me tukli. Zbog straha i zadobijenih povreda, pod prisilom iznudili su mi lazno priznanje da imam pusku (srpsku), koju nisam imao. Naredio mi je da je odmah sutra donesem. Kupio sam pusku kod Medine Glisevic iz sela Jauce i platio je 600 DM. Sutradan sam je odneo u Karajukice Bunare i predao je bas ono ko me je tukao. Predao sam pusku i ostavili su me".
Dacic Bajro (1947) iz Cetanovica:
"Juna 1995. dosao je Dragan Paunovic, komadir policije, zajedno sa Dacic Dzekom. Nisam bio tu, pa su mi ostavili poziv na vratima. Otisao sam navece kod Dzema da ga pitam zasto su dolazili. Rekao mi je da se ne radi o oruzju, samo je u pitanju neka provera. Dzemo je sa Duljkom otisao u Budevo sa "nivom", a ja za njima. Kad sam stigao u Budevo, u policijskoj stanici, zatekao sam Dzeka, Duljka i komandira Paunovica. Pitao me je Paunovic zasto sam dosao. Rekao sam da ne znam. Paunovic se obratio Dzeku: "Pricaj, Dzeko". Dzeko je istakao tu preda mnom "da Bajro posjeduje automatsku pusku", pusku "M-48", ruski "tt". Paunovic se obratio meni: "Jesi li cuo sta je Dzeko rekao?" Cuo sam, a posto sam cuo, rekao sam za Dzeka da je do juce bio pljackas (sto je i dokazano), a danas to meni da kaze. I pljunuo sam ga. Posto sam ga pljunuo, on je rekao komandiru sljedece za mene: da sam sinoc bio na sijelu, da sam rekao da cu kupit pusku, da cu ubiti Dzeka, Duljka i Paunovica. Rekao sam: vidi ovo, komandire. Sad kaze da imam oruzje, a sada da cu kupit pusku. Nastavio sam: komandire, bilo je jos ljudi na sijelu, samo sam ga pitao zasto ste dolazili, a on mi je samo rekao i zakleo se, da nije povodom oruzja, vec samo da se nesto ispita. Paunovic mi je opsovao oca i rekao zbog cega si kupio automatsku pusku i prije dvije godine meni je predao. Hteo si da ubijes pola Budeva, mene da opljackas. Rekao sam da se pozivam na Popadica i Aleksica, da je moj otac za vreme rata spasio pola Budeva. Paunovic je naredio Duljku i Dzeku da izadu napolje. Posto su oni izasli, Paunovic se okrenuo k meni i pitao me: "Bajro, hoces li da das oruzje, ili da ti lomim kosti?" Izvadio je palicu, i udario me preko lijevog kuka, onda me je deset puta udario po lijevoj i 10 puta po desnoj ruci. Udarao me je pendrekom u stomak. Kad me je udario pendrekom u zeludac, povratio sam sukrvicu u njegovoj kancelariji. Vojin Popadic, policajac, je sve to gledao. Kad sam poceo da povracam, Popadic je prisao i udario me nogom u stomak i jos dva puta pesnicom u glavu. Paunovic je rekao "Ne, ubi coveka", ali me je Popadic jos jednom udario nogom. Rekao sam da me moze ubiti, pitajte Duljka - da se zakune na svojih sedam sinova, da imam, ja cu kupit i donijeti. Zvali su Duljka i on je usao i rekao: "Sad ne trebam ni tebi ni Bajru". Duljko je rekao za puske - ne znam, a za pistolj - Dzeko kaze da ga je njemu davao, kao navodno ruski "tetejac". Rekao sam dala mi ga je Hajra Dacic Dzekova bratuceda. To sam rekao Paunovicu. Duljko je pitao Hajru i ona je potvrdila da jeste. I on je zvao u Budevo. Kad su me prebili, izbacili su me vani. Naisao je jedan cica zvani Bada, koji me dobro poznaje, pitao me je: sta je to rode? Ja sam samo podigo glavu kad me je video sagnuo je glavu i razminuo me. S tim da je taj isti Bada bio Bosnjake, jer ga je Paunovic pitao, ima li zelju da bije Bosnjake, tukao je neke Kurtanovice. Ponovo su me vratili oko 13,30 casova i pitao me Paunovic "Bajro, jesi li se smislio?" - Ja nemam sta da mislim, moje je sve zavrseno, reko sam mu. Paunovic mi je rekao: "Imam momke, koji ce te povesti u Borice, slomiti ti kicmu, i do carsije i do Novog Pazara da te vodim. Samo sam te naceo" Reko sam mu da je moje zavrseno i da mi je svejedno. Uzeo je pisacu masinu i pitao me: znas li kako kaznjava sudija u tri primerka? Odgovorio sam da ne znam. Stavio je tri lista papira i reko mi da ce me oterati u zatvor, od tri do pet godina, bar za onu pusku koju sam im predao prije dvije godine. Posle mi je rekao: "Slobodan si - kuci!". Koracao sam 200 metara, bio je petak, pao sam u kanal i naslonio sam se. Naisao je covjek iz Cetanovica, Safet Dacic, na konju. Rekao mi je da ga cekam. Nisam smeo da ga cekam, plasio sam se policije, izasao sam na vrh Budeva u jednu baru. Pao sam u lokvu. Safet me je uzeo i doveo pred kucu. Toga dana brat mi je zaklao tele i zavio me u kozu. Posle dva dana dolazi mi brat i donosi mi poziv za kod Mila Nedica. Nisam smeo otici, nego sam preko noci uzeo pasos, osvanuo sam kod Semsa Dacica kuce (vozac). Krenuo sam i pobegao u Skoplje. Tamo sam bio mjesec dana. Propala mi je ljetina. Zvao sam u Sjenicu, kod Besira. Tu je bio Duljko i moj brat. Reko mi je Besir: "Hajro, vrati se, s tim da dodes kod mene s tim da mi pricas". Dosao sam kod Besira. Sutradan sam otisao kuci, narednog dana sam se javio Nedicu i sve sam mu ispricao. Nedic mi je rekao da idem kuci. Dolazili su Pusina, potpredsjednik SO-e Sjenica i novinari da im ispricam sta sam sve prezivio, da teramo sudom. Ali, dolazio je i Duljko i Nedic pa su mi zaprijetili da ne smijem pricat nikom nista".
Milun Sebek (1966 - Jablanovo, kod Bijelog Polja) iz Bara:
"Vlasnik sam lokala SUR "Dubocica" u Barama, u sjenickoj opstini. Sa svima sam bio u dobrim odnosima. Kad ja nisam bio u mogucnosti da radim, menjala me supruga. Jednog dana supruga mi se pozalila da je Vujovic Milomir, policajac sjenickog OUP-a maltretira. O tome me obavijestio i njegov kolega Jugoslav Cmiljanic. Jedno jutro supruga mi kaze da imam telefon, a Vujovic je nesto iza stola vulgarno dobacio. Pre toga sam planirao da mu skrenem paznju da to nije ljudski, nije fino i da se tako vise ne ponasa. Tu vise on nije komentarisao i otisao je u poljski WC. U meduvremenu je dosao komandir Stanice policije Bare - Maras Marasevic. Na moju inicijativu seli smo za jedan sto Marasevic, Vujovic i ja. S obzirom da sam ja hteo da upoznam Marasevica, ispricao sam kako se Vujovic ponasa u mojem lokalu prema meni i mojoj familiji. Dok sam ja pricao, Vujovic je ustao i rekao da ce me pesnicom zakucati za zid. Ja sam mu rekao da to on meni nikad' ne moze uciniti dok je gospodin Marasevic pokusavao da smiri situaciju za stolom. Poceli su gosti ulaziti u lokal, ja sam nastavio sa radom, a gospoda je napustala lokal. Tog istog dana (jesen 1998. oko 17 casova) u lokal dolazi Vujovic, sa Adamovic Novaljom (gradanin) seli su u jednom uglu lokala, posluzio sam ih. Kako je vreme odmicalo Vujovic mi je poceo dobacivati: "Milun-aga, pristupi stolu". Ja sam dosao stolu, rekao mi je da se sagnem da mi nesto sapne s namerom da me udari. Kad sam odbio, rekao mi je: ako ustanem, izbacicu te kroz prozor. S obzirom da je vreme odmicalo, a lokal se praznio, u tom odlasku gostiju - odlazi i Adamovic. U lokalu ostaje Vujovic, ja, Raicevic, Smiljanovic i Ðurovic. Vujovic je imao nameru da se obracuna fizicki sa mnom, cekao je da odu svi gosti. Prilazi Ðurovicu i kaze mu sto ceka, sto ne ide? Kad je ovaj pitao zbog cega da idem, Vujovic ga je lijevom rukom uhvatio za grlo, a desnom za testise i pribio ga uza zid. S obzirom da je to moj lokal, ja sam prisao i rekao da pusti coveka. Vujovic u tom momentu napusta Ðurovica, okrece se uz psovku da mi "jebe mater", pokusao da me udari pesnicom u glavu, ja sam izbegao udarac. Tada se povlacim u sank, dolazim do zida u sanku, a Vujovic nasrce fizicki na mene u sanku. Polse mog upozorenja da se on udalji, dolazi do obracuna. Vujovic pri prvom pokusaju je bio izblokiran, a posle je dobio dva udarca u predelu vilica i on pada. Tada Smiljanovic, Ðurovic i Raicevic, ulaze u sank i stite ga. Kad se on osvestio, posto mu je auto bilo ispred lokala "Opel vektra", iz auta uzima pistolj marke CZ 9 mm i sluzbenu palicu. Kada sam to primetio, zakljucao sam lokal, a s obzirom da mi je lokal u porodicnoj kuci, Vujovic krece ka kucnim vratima. Ispred kucnih vrata nalazila su se dva moja deteta od dvije i pet godina starosti. Jedini svedok je bio Cica iz Kraljeva, radio je kao gradevinac na posti u Barama. Rodom je iz Budeva, molio me je iz straha da ga ne postavljam za svedoka. I ja sam imao oruzje, pod dozvolom, ali na moju srecu pojavio se policajac Rovcanin Milinko, uhvatio ga s leda i odvukao do auta, otisli su prema stanici. Posle 10 minuta dolazi komandir policije i upozorava da se sklonim, da ne budem ubijen. Rekao mi je da ce doci patrola SUP-a Sjenice i odvesti ga u Sjenicu. Zamolio sam svedoke da svi ostanu tu, dok ne dode patrola. Kod mene je dosao Boro Vranic iz Sjenice i Milisav Marasevic (komandir), policajci Boskovic i Rovcanin, sa namerom da saznaju nesto vise o ovom slucaju. Dok su svedoci iznosili istinu, Vranic Boro je rekao Cmiljanicu: "Nemoj da lazes, da te ja ne bih tukao!" Posle iznesenih cinjenica, oni su otisli i odveli Kujovica, a protiv mene nateraju Rovcanina da mi napise prekrsajnu prijavu uz mnogo lazi, po nalogu B. Vranica. Sutradan sam sproveden kod sudije za prekrsaje u Sjenici. Sudija je bila Nermina Mahmutovic. Privedeni su svi svedoci, i na moje insistiranje Marasevic - komandir, i svi su potvrdili kako je bilo. Marasevic je rekao da je dolazio da vodi Vujovica iz lokala, a on ga je oterao u p. materinu. Ta je prijava odbacena, a ja bezuslovno osloboden. Kasnije mi je gospoda sudija rekla da su je zvali iz policije Sjenica, da me osudi, sto je ona odbila, nemajuci razloga za kaznu. Da bih dosao do pravde, ja sam podneo privatnu tuzbu Opstinskom sudu Sjenica protiv Vujovic Milomira, krivicno delo uvrede iz cl. 93. st. 1. i krivicno delo ugrozavanje iz cl. 67. st.1. KZ SR. Ovo je palo kod Moma Brajovica. Na prvom rocistu je pozvao Vujovica i mene. Pisem pismo nacelniku Mirku Rakonjcu, i on to vraca u MUP-u Sjenica, da se ispita slucaj. Popadic me zvao, i rekao da ga salje na Kosovo. Videci da nemam sanse da se izborim za pravo, odustao sam. Sve cinjenice ce biti prilozene na uvid. Kad sam izasao na prvo rociste jedan od policajaca je prijetio da ce me likvidirati, ako tako nastavim".
Mehmed Smajovic (1933) iz Drazevica:
"To je bilo vrijeme kosidbe, cini mi se juna 1994. kada su dosli da me uzmu oko 11 sati. Dosao je Milic Karlicic u drustvu sa jos dvojicom policajaca. Usmeno mi je saopstio da se moram javit njemu u prostorijama SUP-a Novi Pazar. Postupajuci po naredbi, sutradan sam se javio u osam sati u kancelariji Karlicica. On je od mene trazio da mu predam nekakvu staru srpsku pusku. Odgovorio sam da nemam nikakvo oruzje i da iz tih razloga ne nemam ni pusku koju mi trazi da predam. Toga dana nisam bio tucen. Zadrzan sam u SUP-u sve do 19 sati. Sve vrijeme je trazio da mu predam puske. Posto nisam imao oruzje koje se od mene trazi, nisam mogao ni da ga predam. Inspektor me je pustio da idem kuci, ali mi je saopstio da moram da se javljam u osam sati ujutru svaki dan. Javljao sam se svakog jutra u zakazano vrijeme i ostajao do 19 sati navece. Prilikom tih javljanja sam bio izlozen ubedivanju i primoravanju da donesem pusku koja se trazi od mene. Tako je to trajalo nekoliko dana. Jednog dana mi je Karlicic urucio pismeni poziv da mu se javim, cini mi se 24. juna u osam sati. Istog dana su dobili pozive i moje komsije Hamidovic Daut i njegov sin Smajo, pa smo sva trojica rano ujutru otisli u Novi Pazar i javili se u kancelariju inspektora Karlicica. Odmah po javljanju Karlicic nam je rekao da izademo u hodnik a da ce on pozivati pojedinacno. Nakon pet minuta pozvao je Hamidovic Smaja. Kada je posle izvjesnog vremena izasao Smajo iz kancelarije primjetno je bilo da je on tamo tucen. Na licu su bili vidni otisci prstiju a dlanovi njegovih ruku su bili vec pomodreli uz veliki otok. Ubrzo smo ga ja i njegov otac odveli u WC i umili ga i ruke mu kvasili hladnom vodom. Rekao nam je da je batinjan palicom po dlanovima, sakama, da je samaran i da je dobio nekoliko udaraca nogama u predjelu pleksusa i grudi. Zaista je ta scena bila strasna. Ubrzo sam ja pozvan unutra kod Karlicica. Usao sam. U kancelariji sa Karlicicem je bio jos jedan visoki, zuti, krivonosi, mladi policajac koji mi je rekao: stari, daj to sto dugujes da se ne bi vise ubedivali. Kada sam rekao da ja nista ne dugujem, on je uzeo sa stola palicu i naredio mi da ispruzim ruke sa dlanovima okrenutim na gore. To sam ucinio a on je jako zamahnuo palicom. Od straha sam izmakao ruke a on je promasio zbog cega se razjario i iz okreta me udario snazno mogom u predjelu pleksusa usled cega sam udario glavom i ramenom o stok vrata i srusio se na pod onesvijescen. Posle izvjesnog vremena kad sam dosao sebi, Karlicic me je iz jedne flase prskao vodom po licu. Zamolio sam ga da mi da da popijem gutljaj vode i on mi je dao. Ispravili su me sa poda, a onaj policajac mi je naredio da ponovo ispruzim dlanove i poceo me udarati palicom po njima. Bolovi su bili nepodnosljivi. Od jakih bolova vise puta sam padao u nesvijest. nakon toga bi me kvasili vodom a onda batinjanje nastavljali. Nisam osjecao da su moje ruke. Dlanovi i podlaktice postali su modri, gotovo crni, uz veliki otok. Za sve vrijeme batinjanja, govorio mi je: mamu ti tursku j...., ti da me lazes! I pored tolikih batina ja sam im rekao kako nikakvo oruzje nemam i da im nista nemam predati. - Daces, daces! Posle policijske torture isao sam kod privatnih i drzavnih ljekara da mi izdaju uvjerenje ali nijedan mi nije smio dati. Kada bi im rekao da sam povrede zadobio od policije, nisu htjeli da mi izdaju uvjerenje jer su se plasili. Tako su mi govorili. Prije policijske torture, osjecao sam se potpuno zdrav i mogao sam da radim sve privredne poslove bez obzira na moje godine i moju starost. A od tada sam nesposoban za bilo koji pa cak i najednostavniji rad te za te poslove angazujem treca lica. Posle torture imao sam dvije operacije koje su u uzrocnoj vezi sa batinama koje sam dobio. Za sve vrijeme policijskog tretmana od prvog do posljednjeg dana od njih nisam dobio nikakvo rjesenje na osnovu kojega bi utvrdio zasto sam nekoliko dana prakticno bio po cijeli dan zatocen u prostorijama SUP-a. I na taj nacin fakticki sam bio lisen slobode, i to na svirep nacin kako sam unaprijed izjavio. Da bi sebe spasio od dalje zlostave, bio sam prinuden da jednom licu koje je imalo veze sa policijom dam 1.000 DEM kako me ne bi vise tukli. Od tada me nisu vise tukli. Da napomenem jos ovo, dok su me tukli pitao sam ih kod koga mogu kupiti pusku da im je predam kako bi prestali da me tuku. Rekli su mi: "Idi kod Hazira i Fadilja u Kamesnicu gde ces uzeti i oni ce te nauciti". Molim da se ova moja izjava dostavi svim vaznim faktorima u drzavi i svijetu koji se bave ljudskim pravima i utvrdivanjem krivicne i materijalne odgovornosti pocinilaca krivicnih djela".
Numan Avdovic (1948) iz Kamesnice:
"Dana 12. maja 1994. otisao sam u Novi Pazar jer mi je poziv bio ostavljen na tarabe, pred kucu. U Pazar sam stigao u devet casova ujutro. U SUP nisi mogao da udes bez propusnice, a poziv se ostavlja na improvizovanoj prijavnici. Predao sam poziv i rekli su mi da sacekam do pola deset. Posle su me pozvali i kad sam usao, rekli su mi Ilic i Geric, konkretno Ilic, stani u cose mirno. Stao sam. Rekli su mi da treba svako da odgovara ko ima oruzje i ko ga posjeduje ilegalno. Uneli su dva pendreka i dvoje lisica. To je uneo Geric. Geric je rekao: sad ces da pricas i ono sto nije. Nakon dva sata Geric je otisao, a sa ispitivanjem nastavio Rade Ilic. Stajao sam sve vreme u stavu mirno. Stalno mi je trazio pusku. Drugi dan ista prica, isti tretman. Skinuo mi je kaput i pobacao kljuceve, novcanik i trazio pusku. Govorio sam da nemam. Rekao mi je snadi se kako znas. I sve stojim mirno. Treci dan ponovo u SUP-u Novi Pazar. Sve isto kao dva predhodna dana. Onda mi je rekao "da te povedem onamo gde se priznaje". Krenuo je preko hodnika a ja za njim. Uveo me u veliku salu. Tamo su bila dva momka koji su imali zlatne lance, narukvice bili su u civilu. Jedan policajac mi je rekao "sedi na stolicu". Pitali su me sta ces ti ovde - rekao sam im nemojte me dirat. Tu sam bio po mojoj procjeni negdje oko dva sata. Ilic me uzeo ponovo i dalje je trazio pusku. Govorio mi je: da je nabavis kako znas! Cetvrti dan ista prica, isti tretman. Taj dan je dosao nacelnik DB, Vlado Corbic. Ilic mu je rekao: "Nacalnice, sta cemo sa ovim covekom, on nece da prizna. Corbic mi je rekao: "Idi kuci i donesi pusku, ako te oteram u Kraljevo, rodices mecku, ako treba!" Rade mi je dao kljuceve od mojih kola. Peti dan Ilic mi je rekao: pusku moras donijet, vadio mi je neke spiskove, ali ja sam reko da od toga nema nista. Oko 13 sati uzeo je pendrek i rekao: "Druze, sa vama nema price, vama treba motka!" Naredio mi je: pruzi ruke. Ja sam pruzio, a on me je udario cetiri-pet puta naizmenicno po obema rukama. U toku dana navracao se i tukao me cetiri-pet puta. Na kraju sam odbio da pruzam ruke. Tu smo se pogurali, drzao je pendrek i krenuo ka vratima. Tu se sreo sa mojim ocem. Pitao ga sta ces ti, stari? Otac je rekao: sin mi je tu, sta radite sa njim? Rade mu je rekao: "Mi ne bijemo nikoga". Posle nekoliko vremena, dosao je nacelnik i pitao me: "Mogu li da pricam s tobom?" Odgovorio sam mu potvrdno. Ubedivao me da donesem pusku, rekao mi da ima sve moje podatke i na kraju dodao "Ima puska da se kupi". Pitao sam ga gde ima - imas li ti? On mi je odgovorio "Ja nemam ali imaju ljudi". Imao sam utisak da je on to prodavao. Corbic me pitao "Jesi li clan SDA?" Reko sam da jesam. Pitao me jesi li clan "Patriotske lige" - odgovorio sam da ne znam sta je to. Na kraju mi je rekao: "Da te oslobodim do daljnjeg i za 15 dana donesi pusku". Polse 15 dana otisao sam primio me Corbic - bilo je to uoci Bajrama. Pitao me: "Ides li u dzamiju?". Reko sam mu da idem kad imam vremena. Nastavio je dalje: "Sta se prica po dzamiji?" Odgovorio sam mu da hodza prica ono sto treba, biti posten, vernik. Kad sam krenuo, Corbic mi je rekao: "Da se pomiris sa ovim covekom sto te tukao". Rekao sam - nikad. Krenuo sam niza stepenice, kad mi kazu: vrati se zove te nacalnik. Vratio sam se, a on mi rece ipak mi donesi onu pusku. Na kraju me oslobodio do daljnjeg. Tako je do dan danas".
Jusuf Dzankovic (1969) iz Kamesnice:
"Imali smo goste kod moga strica i tu smo sjedeli i razgovarali. Tu mi je bio ujak Ibrovic Aziz, i ostao je kod nas do 15 casova. Posle sam ga otpratio svojim autom za Novi Pazar. Na putu ka Dugoj Poljani, svratio sam u kafanu "As". Tu smo sjedeli, ja, Izet Bektasevic i njegov rodak. Porucio sam pice, meni i njima, i sjeo za susjedni sto. Tri puta sam placao pice. Posle je usao Dzigal Nerkez, prosao je pored mene ne pozdravivsi me, a poznavali smo se. U meduvremenu sam otisao u WC i kada sam se vratio, pomilovao sam Nerkeza po celu, a on mi kaze: "Sto me udari?" Kazem - nisam, a on mi opsova majku. Posle sam opsovao i ja njemu. Konobar kafane je prisao i zamolio da se ne raspravljamo. Odmah sam trazio racun od konobara da platim, ali on nije imao sitno da mi vrati kusur. Cekao sam, ali ga nije bilo. Izasao sam vani i usao u auto, okrenuo auto i dalje cekao konobara da mi vrati kusur. Momci koji su sjedeli u kafani, Nerkez i Bektasevic, su me napali i poceli da me tucu. Nerkez me drzao. Tu sam pao, kada sam ustao pored mene je bio Dzemo Ljajic. Usao sam u auto i krenuo kuci. Dok sam vozio, primjetio sam da mi auto nesto vuce u stranu. Stao sam i vidio da mi je guma izduvala. Htio sam da uzmem rezervnu gumu i da je zamijenim, ali je nije bilo. Neko mi je uzeo. Tako sam vozio auto na felmu tri kilometra. Za to vrijeme nije bilo policije. U meduvremenu su naisli moj pasenog iz Novog Pazara i surak Ahmetovic Selim, vidjeli su me krvava i pitali sta se desilo. Ispricao sam sve. Dosli smo kod mene kuci i posle jedan sat vremena vratili se kod doktora. Doktora nije bilo, cekao je jos jedan covjek. nakon 20-30 minuta, krenuo sam da prijavim policiji. Prijavili smo i pasenog je rekao policajcu Radomiru da ce da me vodi ljekaru u Sjenicu, a on mu je rekao: "To nemoj da radis, nije to nista". Moj pasanog i surak su produzili za Novi Pazar. Posto sam bio dobar prijatelj sa Bektasevicevim ocem, otisao sam kod njega i pozvaonio na vrata. Na vratima se pojavila majka mladica koji me tukao. Pitao sam je je li Smajo tu - otac momka koji me je tukao. Rekla je: "Nije, mars od kuce!" Odmah sam se okrenuo i otisao. Usput sam sreo policajca Spasojevic Ðorda, zaustavio me i pitao: "Sta ima kod tebe, dizi ruke uvis?!" Odgovorio sam mu da nemam nista i da sam dosao da se pozalim Smaju na sina, a on mi je odgovorio sta ima da se zalim. Prisao mi je i poceo da me pretresa. Kako je drzao palicu u ruci poceo je da me udara po glavi i u predjelu potiljka. Udarao me i po vratu. Gubio sam svijest pa se nekih detalja ne sjecam. Psovao mi je majku i prijetio da nas sve treba poklati. "Ti si p.... od coveka, hajde da se pobijemo. Udarao me bodimice palicom po bubrezima. Vukao me nekih 100-150m i za sve vreme me tukao. Molio sam ga: "Covjek si, nemoj me biti, imam djecu", a on me i dalje tukao. Nisam nikakv otpor davao. Rekao mi je: "Ja jesam covek, ali ti si p...., hajde da se bijemo". Posle me odveo dole ka policijskoj stanici te me tu spasio Cale, policajac, da me vise ne tuce. Ðorde mi je prijetio: "Nabicu ti pendrek u usta". Usao je ponovo Cale, pogledao Ðorda i on je prestao da me bije. Posle su me uveli u drugu prostoriju i tu sam se onesvijstio. Ne znam koliko dugo sam bio u besvesnom stanju. Kad sam se rastreznio, policajac Ðorde me je vukao da ustanem i govorio mi: "Ustaj, hajde, na cesmu, operi se". Bio sam sav krvav. I slomljen. Usta su mi bila suha, pljuvacku nisam mogao da progutam. Na kraju mi je rekao: "Idi kuci i nemoj da pravis probleme, a sutra se ponovo javi ovde u stanicu". Sutradan sam dosao da se javim, ali nikog nije bilo, osim cistacice. Ona mi je rekla da se javim u Sjenicu. Sreo sam Jahiju Aljovica i zamolio ga da idem sa njim za Sjenicu. Susreo sam i policajce Kucevica i Radomana Karlicica i oni su mi rekli da se javim u stanicu policije u Sjenici. Rekli su Jahu da me ne vodi. Jaho im je rekao: "Ja cu da ga vodim do ministarstva". Isao sam kod potpredsjednika SO-e Sjenice, predsjednika Izvrsnog odbora, kod komandira stanice milicije, posle me Jaho odveo u Dom zdravlja Sjenice. Tamo su me pregledali samo formalno. Nista mi nije prepisala. Otisao sam kod psihjatra. On je napisao izvjestaj. Podneo sam tuzbu, ali su je odbacili. Dana 17. avgusta 2001. javio sam se doktoru u Novom Pazaru koji mi je dao izvjestaj. Tuzba mi je odbacena bez ikakvog obrazlozenja. Izjavu sam dao kod komandira policije Ifeta Muhovica, ali od svega toga nema nista. Zbog nedostatka sredstava nisam u mogucnosti da krivicno gonim policajca Spasojevica i to tako stoji".
Jahija Aljovic (1949) iz Kamesnice, kao svjedok navodi:
"Krenuo sam za Sjenicu 9. avgusta 2001. godine. Negdje oko 7,30 casova ujutru stigao sam u Dugu Poljanu. Tu sam stao i svratio da popijem kahvu. Neko me je zovnuo, okrenuo sam se i vidio Juska. Bio je krvav. Uzeo sam ga u auto i poveo za Sjenicu. Na putu za Sjenicu dva puta mi je gubio svijest pa sam ga polivao da se rasvijesti. Vodio sam ga kod potpredsjednika SO-e Sjenica, predsjednika IO Sjenica, komandira stanice policije, Ifeta, ali je ovaj bio zauzet, pa me nije odmah primio. Kasnije me primio. Sve smo mu ispricali, a on je rekao: "Vodi ga u bolnicu". U bolnici doktorka nije dala da udem a njega je primila. Pregledala ga je, izasla i rekla mi: "Jesi li ti taj drveni advokat?" Ja sam joj na to odgovorio: tesko toj bolnici gdje ti radis. Jedna plava nas je uputila na neuropsihijatra, Hivza. Doktor je bio na odmoru, ali kad smo ga pozvali dosao je da ga pregleda. Jusufa sam vratio u stanicu milicije a ja sam otisao u Skupstinu, jer sam odbornik SO-e Sjenica. Posle toga sam ga odveo kod advokata. Advokat je napisao tuzbu, ali mi je rekao da ne moze da ga zastupa".
Tahirovic Hilmija (1952) iz Sjenice:
"Maja mjeseca 1992. prema Priboju, isao sam da dam krv jednom bolesniku. U mjestu Aljinovice nas je zaustavila vojna patrola. Trazili su mi licna dokumenta. Dao sam ih. Jedan od rezervista mi je preturao po dokumentima i izmedu ostalog je nasao sliku dr. Sulejmana Ugljanina i clansku kartu SDA. Tu su nas zadrzali oko dva sata. Proverili su telefonom da li sam im rekao istinu, i nakon dva sata su me pustili, uzeli su mi licnu kartu i rekli da se vratim istim putem. Kad' sam se vratio, pitali su me da li policajci Bihorac Camil i Edo Gasevic dolaze u SDA. Rekao sam im da ne dolaze. Dok su me ispitivali, tukli su me nogama, rukama po cijelom tijelu i psihicki me maltretirali, bez ikakvog razloga. Ispitivali su me ko prodaje oruzje. To je bio cetvrtak. Naredili su mi da dodem u subotu da im dam informacije o oruzju. Ja se nisam vracao vise u komandu i oni me nisu vise trazili".
Mirsad Kabas (1959) iz Sjenice:
"Vracajuci se kuci, oko 30 minuta poslije ponoci, svratio sam sa kolegama da popijemo kahvu u lokalu, kod Jerinica. Nakon izvjesnog vremena u lokal su usla dvojica milicionera i jedan od njih, iz Beograda, me je bez ikakvog razloga nekoliko puta udario po glavi. Od udaraca mi je odmah potekla krv iz nosa pa sam pokusao da ustanem, ali sam u tome bio sprijecen. Milicioner me je udario jos nekoliko puta i onda izasao iz lokala. Posto sam se, koliko-toliko oporavio i zaustavio krvarenje, uputio sam se u stanicu milicije kako bih dezurnima prijavio slucaj. Medutim, dezurni (Bazdar) me nije htio saslusati. Nakon toga otisao sam do bolnice na pregled. Doktor me je pregledao pa je pozvao SUP kako bi provjerio da sam se i njima prijavljivao. U razgovoru mu je receno kako bi bilo bolje da sutim jer, u suprotnom ce me izbiti jos vise".
Muris Tandirovic (1947) iz Sjenice:
"Kafe "Snek bar" drzim kao zakupac vec neko vrijeme, par mjeseci. To vece 28. decembra 1993. u lokalu je bila muzika a ja sam izasao na trenutak. U lokalu je bilo sest-sedam milicionera za jednim stolom. Pili su. Kad sam dosao, a bilo je oko 22 sata i 30 minuta, rekao mi je jedan od osoblja da su milicioneri za stolom lomili. Prisao sam im i rekao da to nije lijepo. Igor mi je rekao da nece i izvinio mi se. Jedan drugi momak je ustao i arogantno mi rekao da bjezim od stola, pitao me "Ko si ti?". Rekao sam mu da sam ja gazda lokala i da njega licno ne znam, ali da nije lijepo to sto rade. Igor me je povukao i pozvao na razgovor, rekao je da ce sve biti u redu. Kada su krenuli, dali su mi jedan cek kao navodno da njime plate racun a cek je bio male vrijednosti,bio je jos i neispravan, pa sam im rekao da ni to nije u redu ali dobro. Opet je ovaj momak i ostali poceli se busat i galamiti, udarati po stolu. Ja sam im rekao da cu obavijestiti njihove pretpostavljene i nacelnika Lukovica i uputio sam se prema izlazu. Tu sam se malo zadrzao i zamolio neke goste da napuste lokal, a milicioneri svi su istrcali i poceli mi udarati ko je stigao. psovali su mi majku, udarali me pesnicama i nogama a jedan je opsovao "Idi sad kazi Nikoli, jebo te i Nikola i Slobodan Milosevic!" Nekako sam uspio da im se istrgnem. Nakon toga dosla je i policijska patrola. Igor Gobelic je htio da bije konobara Bilala Papica, ali ja nisam dao, pa smo sklonili Bilala. Igor je prijetio kako ce mi baciti bombu u lokal i da ce sve polomiti. nakon toga su otisli. Svi su bili naoruzani ali ne i na duznosti".
Muhedin Kasumovic (1965) iz Sjenice:
"Dana 23. februara 1995. nalazio sam se sa svojim drustvom na uglu ulice Milorada Jovanovica, kada nam je prisla troclana patrola sjenickog MUP-a. Jedan iz grupe, kasnije sam saznao da se zove Ljubinko Asanin, bez ikakva razloga mi prilazi i snazno me udara samarom po lijevom obrazu. Onako iznenadenog uhvatio me je za kosu i pesnicom me udario u predjelu stomaka. Dok sam se previjao od bola, dobio sam jos jedan udarac u potiljacnom dijelu. Za vrijeme ovog fizickog nasrtaja sva trojica su me grubo vrijedali i psovali mi tursku majku. Nakon nekoliko dana isti policajac me je zaustavio na ulici i opet me vrijedao i psovao. Tom prilikom mi je zaprijetio, ako ga slucajno prijavim, onda treba da se selim iz Sjenice".
Munib Nuhovic (1942) iz Sjenice:
"Negdje oko 17 sati i 30 minuta, posto sam cuo da mi je jedan brat pretucen od strane pripadnika MUP-a Srbije, a da drugog progone sa namjerom da ga, takode pretuku, posao sam prema kuci moje majke, jer sam cuo kako se oveca grupa milicionera uputila bas u tom pravcu. Nadomak kuce video sam u guzvi 20-ak milicionera kako svi udaraju mog brata Ediba Nuhovica, koji je lezao na zemlji. Pokusao sam da pridem i smirim stvar, ali su me sprijecili uperivsi automatsko oruzje u kuci i zaprijetivsi da, ukoliko se pomerim, da ce pucati. Nakon toga Ediba su odnijeli u stanicu milicije gdje je vec bio priveden i drugi mi brat Edin. Pripadnici MUP-a su bez naloga i rjesenja vrsili pretres porodicne kuce".
Dzemo Fekovic (1965) iz Sjenice:
"Bio sam kod Pede Voinovica u kafani. Sedeo sam s konobaricom Danijelom Balijom. Usao je policajac u civilu Sretan Kovacevic i bez razloga me uzeo za ramena i izbacio me vani. Otisao sam u SUP Sjenica da ga prijavim. U dezurnoj sluzbi sedela su cetiri policajca. Prvi je izasao Branko Dimic i upitao me sto sam dosao. Posle njega, izlazi Miloje Saponjic i udara me samarom, bez razloga. Ja sam otisao iz SUP-a u bolnicu po lekarski nalaz kod Dzemala Kucevica. Sutradan sam otisao u SUP da se pozalim Boru Vranjicu, koji je uzeo moju izjavu".
Resad Fijuljanin (1967) iz Sjenice:
"Radim kao radnik na tomboli, kao prodavac kartica. Posao sam da prodajem kartice. Usao je policajac Igor Gobelic, i kada sam naisao pored njega, on me udario boksom.Od udara sam pao. Ustao sam i otisao u WC, krv mi je tekla na usta. Otisao sam da operem usta, tu mi je pozlilo i pao sam, uadrio potiljkom od pod. Dobio sam i otok na usnama i otisao sam da to prijavim u policiju. Prethodno su mi u kuhinji obrisali usne. Kad sam izasao iz WC-a, on je bio kod bubnja, i kad sam izasao iz kuhinje, on nije bio tu. Ernes Isovic mi je dao mobilni da prijavim policiji. Rekli su mi da dodem u SUP i prijavim. Otisao sam tamo. Kada sam se vratio iz policije, Gobelic je u meduvremenu isterao sve goste iz hotela "Park". Posle toga me je odveo u bolnicu, sef Sefco Tokovic, kod njega inace radim. Bio sam krvav po ustima. U bolnici mi je doktorka iscistila usta i ukljucili su mi infuziju. Tu sam prenocio u bolnici. Uputili su me neuropsihijatru. Vadio sam lekarsko uvrenje na kojem pise: "Lake tjelesne povrede, posekotina unutrasnje strane usne i na potiljacnom djelu ogrebotina zadobijena prilikom pada". Podneo sam tuzbu. Posle nekoliko dana Gobelic me je sreo na ulici i trazio da se pomirimo, rekao mi je da mu je zao to sto se desilo. Polse toga ja sam povukao tuzbu. Sudske troskove i troskove advokatu on mi je licno platio. Dao mi je ukupno 4.500 dinara, toliko sam ja platio njima".
Fijuljanin Elmedin (1983) iz Sjenice, kao svjedok navodi:
"Mi smo poceli da mijenjamo karte. Policajac Igor je usao a Resad je bio za stolom. Igor je prisao i udario ga iz cista mira. Resad je pao. Posle toga se umivao, nazvao je policiju i oni su mu rekli da dode da dâ izjavu u stanici. On je otisao, a Igor je poceo da se dere, galami, prijeti "zatvoricu ja ovo", udarao je po stolovima i naredio da izademo napolje. Svi su poceli izlaziti. I hotel su svi napustili. Poslata su dva policajca da ga izvedu, ali nisu mogli. On je udarao Voja Mrvica po ledima, a i spreda, po grudnom dijelu. Vojo se slucajno tu zatekao, kupovao je cevape. I ja sam napustio prostoriju, a po pricanju ocevidaca, kasni je dosao Boro Vranic i odveo ga autom".
Fuad Masovic (1975) iz Sjenice:
-U petak vece 25. januara 2002. vozili smo se gradom ja i moj drug Mujovic Enes sa njegovim privatnim autom, primetili smo dvije patrole policije (po dvojica) na mjestu (kod "Politike") i kod hotela "Srbije". Isli smo u koloni, auta su polazila a nas dvojicu saobracajac Terzic Mile, sa kojim nisam u dobrim odnosima, nas je zaustavio. Trazio mi je dokumenta i pitao me je da li sam sta pio. Odgovorio sam da sam popio dva mala piva. Naredio mi je da izadem iz auta, i dodem do njega,tu ispred apoteke. Rekao mi je da duvam. Odgovorio sam da necu da duvam, ali cu da izvrsim analizu krvi. Nakon toga, obojica su izvadili palice i zatrazili da udem u njihovo auto. S' obzirom da je moje auto ostalo na putu, pitao sam doticne. Zasto da idem sa njima i nisam nista uradio. Odmah nakon toga poceli su da me udaraju palicama u predelu glave i butina (bas tu na ulici). Branio sam se rukama i pri tom zadobio povrede ruku i nogu. Nakon ove torture izvadili su pistolje obojica i rekli. Pucacu te, ulazi u auto, nakon cega ja nisam i dalje ulazio. Nnavodim da nisam ni psovao, vredao, nisam ni davao otpor. Prilazi mi Ðuric i njegov kolega - brane me, nakon cega mi je Ðuric reko imas pravo da ne duvas, nakon cega sam ja reko da me vodi na analizu krvi, da bi utvrdili pravo stanje stvari, i da zatrazim ljekarsku pomoc, nakon zadobijenih povreda. Ðuric me odvezao do bolnice. Obratio sam se doktoru Stevicu da mi da uvjerenje o povredama a on je rekao: Sutra dodi, to cemo zavrsiti. Nakon toga Ðuric,radnik SUP-a, odvodi me u SUP - Sjenica. Prilikom ulaska u hodnk SUP-a, Pavlovic,radnik SUP-a, ulazi i udara me u hodniku nogom u predelu prepona, zamahnuo je i da me udari rukom, ali je Ðuric interveniso i odbranio me. U hodniku SUP-a su me zadrzali oko sat vremena. Cekali smo komandira Ifeta Muhovica radi izjave. On me je saslusao - kod njega sam zatrazio da duvam u taj alko test, i zakljucili su da nisam pod dejstvom alkohola u nedozvoljenim granicama. Bilo je svega 0,14% promila alkohola. Pitao me je Ifet Muhovic: "Zasto nisi duvao?" sto sam ja odgovorio da ja skoro svako vece dozivljavam torturu, zaustavljanja, te duvanja u belon, maltretiranje u obliku gde si bio, sta si radio ovako kasno, drzanje na ulici po pola i jedan sat to beznazlozno. Posle svega toga Ifet mi je rekao da sacekam mozda cu biti pritvoren i sproveden sutra na sudenje. Cekao sam u hodnik oko pola sata. U meduvremenu on je saslusao dvojicu svojih radnika koji su me tukli. Kad je uoceno da nema osnove za pokretanje prekrsenog postupka, konacno su me pustili, uz napomenu da se sutradan javim Ifetu Muhovicu. Ujutru sam dosao u SUP - javio se Ifetu, a on mi je rekao da sacekam na hodnik dok ne zavrse prijavu za pokretanje prekrsajnog postupka. Doveli su me kod N. Vasojevica, sudije za prekrsaje, sto je on okarakterisao da sve nije bitno, jer je to obican saobracajni pristup. Moja prijava je odlozena do daljnjeg, a usput napomenuo da cu biti novcano kaznjen zbog nepostupanja po naredenju".
Muhamed Fijuljanin (1937) iz Sjenice:
"Dana 5. aprila 2002. posao sam da produzim saobracajnu, dozvolu u vezi sa jednom poluprikolicom, kod Zlatka Knezevica. Uz put sam sreo Osma Kugica i on je posao kod Zlatka. Na ulazu u zgradu OUP-a, na stepenicama, stajao je jedan policajac, kojeg ja nisam poznavao i rekao sam mu: "Sefe, da li radi Zlatko Knezevic?" On se drznuo i rekao ljutito: "Nisam ja sef, nauci se ponasanja i ophodenja kako da se obratis! Ko vas je to tako naucio i razmazio? Ja cu vas nauciti reda!" Odgovorio sam mu: izvini ako sam te uvrijedio i produzio pored njega. Stigli smo do Zlatkove kancelarije, ali je ona bila zakljucana. Vratili smo se do dezurne sluzbe i na salteru pitali: da li radi Zlatko, i da li ce doci? Na salteru su nam odgovorili da ne znaju, nije se javljao i da je Zlatko bolestan i da ide na neke lekraske kontrole i da sigurno nece doci. Kada sam izlazio, primjetio sam istog policajca, na istom mjestu, kako stoji. Rekao sam mu: "Mogao si mi ti rec, da Zlatko ne radi, da ne ulazim tamo. Policajac mi je odgovorio: "Da sam znao da si takav ne bih te ni pustio da udes!". Pitao sam ga: sta sam ja to uradio i sta sam te uvredio? Ako nisi trebao, evo, vrati me. On je poceo da me vuce unutra po zgradi, lijevo kroz hodnik. Vikao sam: pusti me. Rekao sam da cu ici kod komandira, kod nacelnika, a on me je cutkao i govorio da prekinem. Ja sam vikao iz sve snage kako bi culi drugi. Uhvatio sam se za metalne sipke ograde i otimao sam se kako bi se istrgao i otisao komandiru. On me je cupao i dalje i vukao prvo za desnu pa onda za lijevu ruku. Vukao me je za sako i tom prilikom mi pocijepao kaput i kosulju. Stezao me je jako dok me je vukao. U meduvremenu je naisao Mile Nedic i rekao mu da me pusti. Primjetio sam i Macu Bihorac, koja radi u pasoskoj sluzbi. Sve to je gledalo jedno desetakak sluzbenika. Neko iz grupe je zavika'o: pusti covjeka, sta ga cupas? Mislim da je to bila Maca. Mile me je oteo od njega. Policajci dezurne sluzbe ga odvracali, on je i dalje vikao: "Prekini! Dosta! Naucicu ja vas reda i ponasanja!" Kada su me otrgli iz njegovih ruku, bio sam van sebe. Posle sam izasao sa Osmom Kugicem. Osmo mi je predlozio da popijemo kafu. Otisli smo kod Fuada. Jedan od policajaca iz dezurne sluzbe je dosao i trazio mi licnu kartu. Dao sam im. Oni su nesto pisali, verovatno podatke. Nakon toga su otisli. Ja sam za njima otisao da bi slucaj prijavio komandiru ili nacelniku. Rekli su mi da sad imaju sastanak. Komandir Ifet Muhovic je rekao Trncicu Bojanu da mi uzme izjavu, sto je on i ucinio. Onako izgubljen nisam se mogao sjetiti svega, jer sam bio pod presijom i datu izjavu kod Trncica prihvatam samo djelimicno, jer mi pomenuti nije unio sve i navodio me da neke bitne podatke ne govorim. Neke bitne podatke, koje sam mu rekao, nisu unijeti".
Napomena: U pomenutoj izjavi koju uzeo Torncic Boja , porucnik MUP-a, se kaze:
Dana 6. aprila 2002. godine, bez poziva u prostorije SUP-a Sjenica pristupio je gradanin, Fijuljanin Muhamed od oca Nedziba i majke Sake dev. Selmanovic, roden 1.4.1937. godine u Sjenici gde ima i stalno mesto prebivalista u ulici Proleterska, posjeduje l.k. broj 30176 i JMBG - 0104937784538, koji je pred porucnikom Tomcic Bojanom, a u vezi ponasanja policajca Lukovic Milijana, dade sledecu
IZJAVU NA ZAPISNIK:
Dana 6.4. 2002. godine oko 08,30 casova posao sam u prostorije OUP-a Sjenica kod referenta Knezevic Zlatka da produzim registraciju za vozilo. Kod kapije OUP-a sreo sam lice koje znam od ranije i preziva se Kugic, ali u ovom trenutku ne mogu da se setim imena, i sa istim se uputio prema ulazu u zgradu. Ispred ulaznih vrata na stepenistu stajao je jedan policajac u uniformi kome ne znam ime, niti sam ga do sada vidao i kome sam se ja obratio recima: "Sefe, da li je Zlatko u zgradi". Na to mi je on odgovorio: "Nisam ja sef ponasaj se uljudno, gde si naucio tako da se ponasas". Ja mu nista nisam vise govorio, vec sam prosao pored njega i uputio se prema kancelariji Zlatka Knezevica. Ista je bila zakljucana. Kada sam se povratio do saltera na DS i pitao jednog policajca da li ce Zlatko da radi, i on mi je odgovorio da ne zna i da se nije javljao. Zatim smo ja i Kugic posli da izademo iz zgrade, i kada smo prosli pored onog policajca sto smo ga pitali radi li Zlatko ja sam mu rekao: "Evo, brzo smo zavrsili, nisi trebao malopre onako da se ponasas. On mi je tada rekao da drugi put necu ni uci u zgradu, a na moje pitanje zbog cega necu uci, isti me je uhvatio ispod desne nadlaktice i povukao me prema drugom kraju hodnika u prizemlju. Navodim da se sve desavalo neposredno, u hodniku ispred DS. Tada sam se ja uhvatio rukama za metalnu ogradu od stepenica govoreci mu da me pusti U tom trenutku je naisao Mile Nedic i rekao tom policajcu da me pusti, sto je on ucinio, a zatim me opet uhvatio za levu ruku i poceo da me vuce. Kada je nekoliko radnika OUP-a izaslo iz svoje kancelarije, policajac mi je pustio ruku i ja sam otisao. U vezi iznetog nemam vise sta da dodam, izjava mi je glasno procitana te je kao takvu svojerucno potpisujem.
Izjavu dao Izjavu uzeo
Fijuljanin Muhamed porucnik
Tomcic Bojan
No comments:
Post a Comment